Ivan Zidarević Foto: Privatna arhivaUpravo se spremam za moj deseti Božić koji proslavljam u Zagrebu. Da mi je neko pre jedne decenije pričao da ću svoj život da nastavim u „belom gradu“ Zagrebu mislio bih da je pogrešio horoskop i da se ne radi o meni. No stvari su se ipak, vremenom i upornošću, posložile tako da i ovu godinu dočekujem van mog rodnog Beograda i po svemu sudeći bez tako očekivanog snega.
Septembra meseca 2014. godine otadžbinu Srbiju zamenio sam sa domovinom Hrvatskom bez da sam se previše osvrtao šta ostavljam iza sebe, odnosno bez osećaja straha šta me čeka u novom okruženju o kojem postoje, većinom, dezinformacije.
Moj partner i ja smo te 2014. godine izgovorili sudbonosno da, kao prvi gej par koji je iskoristio tek doneseni zakon o životnom partnerstvu, te smo se upustili u avanturu života. Time smo, prekršivši nepisana pravila i nekakvo običajno pravo, povezali naša dva naroda koji su nekada živeli u slozi bez sveprisutnog nasilja.
On je rođeni Zagrepčanin a ja Beograđanin. On je Hrvat a ja Srbin. NJemu je Božić 25. decembra, a meni je 7. januara. On govori hrvatskim jezikom, a ja srpskim. Na prvu smo dva sveta različita, pravi istok-zapad, a zapravo smo sličniji nego što bi on to bio sa nekim Zagorcem ili ja Vranjancem. To mi tada nismo znali te je lepota naših prvih meseci i godina zajedničkog života, gde se jasno slažemo da se nikako u nečemu i ne slažemo, upravo u tim prividnim razlikama koje su nam politički i društveno nametnute, a koje smo mi, i našim stilom života, odabrali da zanemarimo.
Zagreb je u odnosu na Beograd, te čitava Hrvatska, osim vidljivog geografskog zapada, ipak kulturološki bio na rubu „zapadne“ evropske kulture. Šta bi to tačno bilo i kako bi se to definisalo nisam naskroz sa sobom, ali se u svakodnevnom životu, maniru prema različitim pojavama, to jasno uočava. To je onaj osećaj pripadanja vrednostima srednjoevropskih gradova koji, nažalost, gube svoj šarm jer se ne snalaze u modernim vremenima izvitoperenog oblika kapitalizma.
Mene je Zagreb, sa svojim dragim i toplim ljudima, bogatom kulturom i istorijom, dočekao bez propitivanja i dodatnih obaveza dokazivanja. Osećaj je bio kao da sam u nekom Vojvođanskom mestu, čistih ulica i ravnih linija, sa vidljivom ostavštinom nekadašnje velike Monarhije. Upravo sam u svemu tome i ja našao moje mesto za život te sam se skrasio i započeo sopstvenu pustolovinu integracije u novu okolinu ali ne i asimilacije.
Napravivši introspekciju, kroz sve ove godine života i rada van mesta rođenja, dugogodišnjeg volontiranja, kroz aktivizam povezivanja i rada sa različitim ljudima, a posebno u državi koja se bez ikakvog valjanog razloga imenuje kao večiti neprijatelj Srbije, ja vidim samo one stvari koje nas povezuju i koje su nam slične ili iste. Naša zajednička kultura i istorija, sličan i u nekim delovima isti jezik, ali i za vernike posebno hrišćanska vera, dovoljni su argumenti da se zamislimo zašto baštinimo negativne emocije i neprestane podele, umesto da se okrenemo zajedničkoj budućnosti vođeni lepšim delovima, a bilo ih je, zajedničke nam prošlosti.
Svima puno zdravlja, trpeljivosti i solidarnosti, u Novoj 2025. godini iz belog grada Zagreba!
Sistem ovde funkcioniše
Hrvatska je u odnosu na Srbiju, iako bi to mnogi odavde rekli da nije tako, naprednije društvo. Razni su faktori koji su na to uticali, ali su istorijske činjenice i pogubne političke odluke u Srbiji napravile jasnu distinkciju i u odnosnu (ne)razumevanja pravnog i društvenog prepoznavanja prava gej parova. Zbog toga što sistem, kakav takav, ovde funkcioniše i pruža mi šansu da slobodno živim i iskoristim sve svoje potencijale ja imam adresu stalnog boravka u Zagrebu a ne obrnuto.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
