Kako bi trebalo da izgleda pravilno upravljanje otpadom, i koliko je Srbija daleko od tog ideala?

Krajem prošle godine, izvršili smo mali eksperiment i uz pomoć GPS trakera pratili otpad iz male ulične kante za plastiku. Rezultat je bio poražavajuć: naša flaša kisele vode je, umesto u sortirnici za otpad, završila na deponiji u Vinči.

Sumnje Beograđana u to da se otpad iz malih uličnih kanti za reciklabile zaista reciklira su prisutne od ranije. Naime, oni s vremena na vreme na društvenim mrežama dele prizore komunalnih radnika kako već razvrstani otpad iz različitih segmenata ovakvih posuda ubacuju u iste mobilne kante ili kamione.

Putešestvije naše flaše je pokazalo da je nepoverenje donekle opravdano – makar kada su u pitanju male ulične kante.

Međutim, treba imati u vidu da reciklaža, ne predstavlja najefikasnije rešenje za našu planetu – bez obzira na to što jeste mnogo bolja od odlaganja đubreta na deponije.

Svake godine čovečanstvo proizvede na milione tone otpada, a procenjuje se da će do sredine veka količine otpadaka iz domaćinstava porasti za 70% – na 3,4 milijarde tona, kako zbog rastuće populacije i ekonomskog rasta tako i zbog potrošačkih navika.

Kako rešiti ovaj džinovski problem?

„Prevencija nastanka otpada je jedino što može da ima suštinski značaj”, poručio je Marko Vučenović iz Udruženja reciklera Srbije u intervjuu za Klimu101, „jer je postojeći sistem hiperprodukcije manje-više svega jednostavno neodrživ.”

Kada se iskoriste sve mogućnosti za redukciju otpada i on ipak nastane, na red dolazi tzv. hijerarhija upravljanja otpadom: najbolje ga je reciklirati, zatim spaljivati i na samom kraju deponovati.

Kako izgleda hijerarhija upravljanja otpadom?

Redosled u hijerarhiji upravljanja otpadom sugeriše koji su procesi najviše, a koji najmanje, povoljni po životnu sredinu iz perspektive potrošnje prirodnih resursa i energije i obično se ilustruje piramidom. Na njenom vrhu kao najučinkovitija nalazi se već pomenuta prevencija nastanka otpada.

Ali šta to znači za običnog čoveka poput vas koji želi da se pažljivije odnosi prema svom okruženju?

Najpre, on treba da nastoji da produži životni vek predmeta.

„Primera radi, današnji klijenti obućara su ili najsiromašniji ili ljudi koji imaju posebno vrednu obuću. Sve ovo između, a tu spada najveći broj građana, kupuje obuću koja se nosi jednu sezonu, ili dve eventualno, i onda baci”, istakao je Marko Vučenović.

Pored produženja životnog veka predmeta, tu su i ponovno korišćenje (staklenih tegli, plastičnih kutija itd) kao i prenamena – internet je pun saveta za to kako oživeti predmete koje ste prethodno možda smatrali đubretom. Tek nakon što se sve ove opcije iscrpe bi trebalo da na red dođe reciklaža.

„Kada recikliramo, mi stvaramo materijal za proizvodnju nove ambalaže”, objasnila nam je Milica Kuzmanov, marketing menadžerka u Sekopaku, operateru ambalažnim otpadom. „Samim tim štedimo prirodne resurse koji nisu neiscrpni – npr. seče se manje drveća i koristi manje vode, ali i troši manje energije.”

U idealnoj situaciji, samo nereciklabilan otpad se spaljuje čime se njegova zapremina redukuje u proseku za oko 90 odsto. Pored smanjenja količina deponovanog đubreta i upotrebe fosilnih goriva, stvara se i dodatna vrednost zato što otpad koji proizvede sedamdeset stanovnika može da omogući grejanje jednom stanovniku, naveo je profesor Aleksandar Jovović sa Mašinskog fakulteta u Beogradu.

Najzad, odlaganje smeća na deponije dolazi kao krajnja solucija – koja je širom Zapadnog Balkana i dalje najviše rasprostranjena.

Kako je ispričao ekspert za upravljanje otpadom, Gojkan Stojinović, trajnim zbrinjavanjem nepovratno se gube svi materijali i njihov potencijal. Slično je i sa energetskom upotrebom, kojoj bi, kako je kazao naš sagovornik, ipak dao prednost u odnosu na deponovanje, posebno za sve tokove otpada za koje prosto nije ekonomski isplativa reciklaža.

Niske stope reciklaže uslovljavaju manji procenat reciklabila u novi proizvodima. „Ma koliko on mali bio, mora se nadomestiti novim svežim sirovinama iz prirode kojih je sve manje i do kojih je sve teže doći.”

Klimatski aspekt upravljanja otpadom

Danas se skoro svi otpadni materijali mogu ponovo koristiti, odnosno reciklirati. Sa stanovišta zaštite životne sredine i ekonomije najinteresantniji su metali, staklo, papir i veštački materijali, a veoma mnogo se koristi i otpad organskog porekla, kao i građevinski otpad.

Ilustracije radi, pri recikliranju aluminijuma u odnosu na proizvodnju iz ruda, pored energetskih ušteda od 95%, smanjuje se i zagađenje vazduha za 95%, kao i zagađenja voda za 97%.

Građevinarstvo i saobraćaj su neki od privrednih sektora koji nam padnu prvi na pamet kada govorimo o klimatskoj krizi – ali to ne umanjuje doprinos upravljanja otpadom. Štetne emisije koje se ispuštaju zavise od tretmana, nekada su to čestice, a nekada upravo gasovi sa efektom staklene bašte. O tome smo razgovarali sa profesorom Aleksandrom Jovovićem sa Mašinskog fakulteta u Beogradu.

„Prilikom klasičnih procesa sakupljanja, transporta i mehaničke obrade uglavnom se oslobađaju čvrste čestice, a prilikom procesa anaerobne digestije, dok se otpad raspada, nastaje bio ili deponijski gas (metan i ugljen-dioksid) koji se pre ispuštanja u atmosferu mora sagoreti”, naglasio je profesor.

Pored toga, tokom sortiranja i klasifikacije očekuju se emisije čestica, a vozila za sakupljanje i transport ispuštaju emisije kao bilo koji drugi mobilni izvor u zavisnosti od vrste korišćenog goriva. Pri spaljivanju otpada, nastaju mnoge komponente kao produkti sagorevanja.

Ni reciklaža nije apsolutno oslobođena negativnih uticaja na klimu – u procesu recikliranja treba uložiti određenu količinu energije kod pripreme sekundarne sirovine te transportovati otpad do proizvodnog pogona, ali se, uprkos tome, beleže znatne uštede ekvivalenta ugljen-dioksida koje su idu i preko 9 tona po toni procesiranog aluminijuma.

Sa druge strane, deponije su veliki emiteri gasova sa efektom staklene bašte, pre svega metana.

Globalno gledano, otpad je treći vodeći izvor metana, nastalog ljudskim aktivnostima, navodi se u izveštaju Globalne alijanse za alternative spalionicama (GAIA). Oko 20% antropogenih emisija ovog gasa potiče od upravljanja otpadom.

Na 26. Konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, održanoj 2021. u Glazgovu, više od sto zemalja dogovorile su se da umanje emisije metana za 30% procenata do kraja decenije u odnosu na nivoe zabeležene do 2020. Upravljanje otpadom je očito bitan segment ovih nastojanja.

Implementacija odgovornijih praksi kao što su separacija, reciklaža i kompostiranje mogla bi da smanji emisije gasova sa efektom staklene bašte iz ovog sektora za 84%, odnosno za 1,4 milijarde tona – učinak bi bio ekvivalentan uklanjanju svih motornih vozila u Sjedinjenim Američkim Državama sa puteva tokom perioda od godinu dana, stoji u izveštaju.

Povrh toga – veliki problem na deponijama, pre svega neuređenim, jesu požari.

„Ako metan dođe u dodir sa kiseonikom, nastaje eksplozivna smesa”, upozorava profesor Jovović. „Kada se napravi smesa koja odgovara uslovima sagorevanja, i nađe se izvor toplote, bilo pikavac ili nešto drugo, metan će se zapaliti i goreće dokle god ga ima, ili dok ima kiseonika. Problem nastaje kada požar zahvati materijale koji sadrže hlor…”

„Mogu nastati dioksini, furani i druge komponente, a ima ih više od 200 kombinacija. Jedna od tih kombinacija je najtoksičnija komponenta koju čovek poznaje. Ona ne nastaje u prirodi, čovek je nenamerno stvara, bilo sagorevanjem bilo nekim industrijskim procesima. Osim što je ekstremno toksična, ako tu komponentu unesete u organizam u visokim koncentracijama u kratkom vremenskom periodu, može da reaguje kao otrov, ali je kancerogena i mutagena.”

Đubre jednog čoveka je blago drugog – ali na primeru država

Iako su u Evropskoj uniji, gde su stope reciklaže u 2020. premašile 40 odsto, osvestili prednosti recikliranja, te bi možda naš otpad tretirali kao blago, on je za nas i dalje većinski obično đubre koje slažemo na deponije.

Prošle godine u Srbiji proizvedeno je 2,87 miliona tona komunalnog otpada, od čega je 2,48 miliona tona bilo deponovano, što je preko 85 odsto.

Uprkos tome što je najniže kotirano u upravljanju otpadom, deponovanje je zapravo osnovni i nezamenljiv deo sistemskog pristupa upravljanja otpadom.

„U realnosti sprovođenja elemenata hijerarhije svakako se mora odgovorno pristupiti svakom od njih, ali počev od dna piramide”, izričit je ekspert za upravljanje otpadom Gojkan Stojinović. „Deponije su temelj sistema, a bez dobrog temelja ništa neće dugo stajati. Upravo su sanitarne deponije jedan od osnovnih elemenata sistemskog finansijskog podsticaja, jer ako deponovanje morate da platite onda ćete i razmisliti šta je u njemu iskoristivo.”

Naravno, nije isto kada se smeće nemarno, nekontrolisano i nezakonito baca kraj puta kao kada završi na mestu predviđenom u te svrhe.

U prvom slučaju se produbljuju problemi sa kojima se suočavaju naš vazduh, vode, plodna zemlja, klima, pa naposletku i mi sami, dok se u drugom ovi problemi neutrališu kroz tehničko-tehnološka rešenja za smanjenje negativnog uticaja na okruženje.

Trenutno se u našoj zemlji otpad odlaže na ukupno dvanaest sanitarnih deponija, 135 nesanitarnih deponija i čak 2656 divljih.

„Umesto da smo razvijali sanitarne deponije kako je to bilo predviđeno još 2000. godine, mi do danas nismo uspostavili taj sistem i sada mimo njega razvijamo, rekao bih ‘na silu’ sve elemente koji bi proizašli organski i prirodno i do danas predstavljali uređen sistem, i neću preterati ako budem rekao da ne bi zaostajao za nemačkim, austrijskim ili slovenačkim”, ocenjuje Stojinović.

Međutim, problem upravljanja otpadom nadilazi granice naše zemlje. Smeće se pretežno deponuje i u ostatku regiona – prema izveštaju Evropske agencije za životnu sredinu, na Kosovu* je sav proizveden komunalni otpad tokom 2020. deponovan, a u Severnoj Makedoniji to iznosi 70% – dok je nepoznanica šta se desilo sa preostalih 30%.

Pozitivan trend se prepoznaje u većoj zainteresovanosti stanovništva za reciklažu. Čak i izvan urbanih jezgara, svest o recikliranju polako se budi – a dobar pokazatelj toga jeste selo moje bake kod Apatina. Jedan pripadnik romske nacionalne manjine prikuplja plastiku i staklo koje predaje reciklerima, a kako bi mu pomogli da zaradi, mnogi meštani, uključujući i moju baku, odvajaju ove vrste otpada u posebne džakove i prosleđuju mu.

Neformalni sakupljači otpada, poput njega, igraju bitnu ulogu u reciklaži širom Zapadnog Balkana, posebno kada je reč o sakupljanju reciklabila visoke vrednosti. Obično ih prikupljaju direktno iz kanti i kontejnera ili uzimaju sa deponija.

Ipak, stope reciklaže kaskaju za probuđenošću građana.

Naposletku ostaje pitanje: kako da skrenemo sa začaranog puta linearne ekonomije i uključimo se u krug cirkularne ekonomije?

„Uvek i najvažniji korak je politička volja na sprovođenju propisa. Tako se onemogućava odlaganje otpada bez prethodne prerade, to pokreće celokupnu industriju, upošljava ljude, stvara prihod i korist, a smanjuje zagađenje”, smatra profesor Aleksandar Jovović.

„Naravno, ima još dosta drugih koraka i svi su oni, manje više opisani u Programu upravljanju otpadom u Srbiji za narednih deset godina, ali su bili navedeni i u ranijim strategijama, pa se nije mnogo toga dogodilo, jer je izostala politička volja, te se vraćamo na početak.”

Materijal je objavljen u sklopu projekta „Going Environmental” koji sprovode n-ost i BIRN i finansira Nemačko federalno ministarstvo ekonomske saradnje i razvoja (BMZ). BMZ ni na koji način nije odgovoran za informacije ili stavove izražene u okviru projekta.