Otpor… kao nekad

Mozak je zgodna sprava, ali nekad ume da se zanese, izbacuje neke misli na svoju ruku, a sećanja se nagomilavaju s godinama pa mozak ume da vrti stvari koje su se davno desile dok život teče napolju.

***

Što je čovek stariji, to mu se prošlost povećava, a budućnost smanjuje pa se na kraju mozak nema čime baviti sem davno prošlim vremenom. Na svu sreću tu su nam vid i sluh, možda još poneko čulo koje evo prevideh, pa možemo uživati u trenutku sadašnjem dok crveno afričko sunce izlazi, lavovi kreću u lov, a gazele nervozno pasu i stalno se osvrću oko sebe.

***

Posebno je zabavno kad čula pokrenu neka davno zaboravljena sećanja, posebno čulo mirisa. Pre nekoliko meseci sam svratio do kuće u kojoj se rodila moja pokojna baba i ušao u vajat. U tom mraku (vajat nema prozore) miris drvenih zidova vratio je neke slike iz detinjstva.

***

Tito je umro, ja sam bio sa babom na selu, roditelji u Beogradu, imali smo mali televizor, nedelju dana, možda i dve (čitavu večnost zapravo) samo su vrteli neku tužnu muziku, nije bilo crtanih filmova. Selo je mnogo više statično, sporije se menja, u gradu nema mnogo prilike za ovakve flešbekove.

***

U stanu na Konjarniku u kome sam proveo prvih nekoliko godina neko drugi živi, ne bih umeo ni ulaz da pogodim. Ali, sećam se da sam u tom stanu prvi put probao belu čokoladu, toga se setim svaki put kad je pojedem, jer je bela čokolada bila kao neko čudo.

***

Mnogo bolje se sećam šećerne table, bila jedna sa Pink panterom, a druga sa Tomom i DŽerijem, bio kao neki strip na omotu, vrlo obećavajuće, ali bi uzbuđenje u trenutku splasnulo kad bih je probao.

***

Tako se sećam Milke Planinc i stabilizacije: čokolada bez veze, ali zato stripovi. Ne samo na omotu čokolade nego pravi stripovi: prvo Mikijev Zabavnik i Mikijev Almanah, posle toga Zlatna Serija i Lunov Magnus Strip, Eks Almanah i konačno Stripoteka koja me je upoznala sa Kortom Maltezeom i koju kupujem i dan-danas (da, Stripoteka još uvek izlazi).

***

Zahvaljujući stripovima naučio sam da čitam latinicu, sam samcit, bilo je malo zbunjujuće, sećam se da je u jednoj epizodi Tarzan nabasao na drevni hram u džungli, ja to razumeo kao drveni hram, pa sam se čudio kako to drveni hram izgleda kao da je od kamena. Ali želja da čitam, prvo stripove, a potom i knjige, bila je jača pa sam naučio i ćirilicu i latinicu pre nego što sam krenuo u školu.

***

Škola je bila zabavna, učiteljica Stefanija je umela da nas zainteresuje i probudi ljubav prema učenju. To je trajalo do kraja osnovne škole i bilo je super, a onda se na mene obrušio pubertet u svom svom intenzitetu pa sam imao krizu identiteta – zar ću do kraja života da budem dobar učenik?

***

Onda sam pustio kosu, pa sam se ošišao na kratko, pa sam počeo da istražujem muziku na pločama i na svirkama. Prvu ploču mi je poklonio ujak Ćela (nadimak je dobio zbog duge kose), bila je to singlica grupe Sweet. Na prvi koncert me je odveo isti ujak Ćela, bio je to koncert njegovog benda Atlantik u Božidarcu.

***

Beograd je krajem osamdesetih i početkom devedesetih za tinejdžera bio uzbudljivo mesto za otkrivanje muzičkih žanrova i njima pripadajućih supkulturnih pokreta. Bilo je tu pankera, šminkera, tedsa koji su slušali rokabili, metalci su se okupljali ispred Zagreba pre nego što su to okupljalište preuzeli radikali (i petkom na Mašincu, pre nego što su tu počeli da se okupljaju Dverjani).

***

Lutao sam kroz muziku i kroz Beograd, uglavnom nezainteresovan za politički triler koji se u to vreme odigravao na Ušću, Cankarjevom domu i Gazimestanu. Jedno veče sam otišao na koncert slovenačke grupe Miladojka Youneed, a sutradan je bio deveti mart, demonstracije, suzavac i tenkovi na ulicama.

***

Politika me je zarazila. Počeo sam da kupujem Borbu na putu za školu i da slušam vesti na B92, ne samo Demo 8 – top-listu beogradskih demo bendova. Zemlja se raspadala, rat je počeo, prvo u Sloveniji i Hrvatskoj, a potom i u Bosni, a mi smo pokušavali da shvatimo šta nam se dešava.

***

Polako se među nama kristalisao gnev prema Miloševiću i njegovom režimu kao uzroku naglo prekinute mladosti. Bilo je samo pitanje trenutka kad će se taj gnev izliti na ulicu.

***

Trenutak je došao na godišnjicu devetomartovskih demonstracija, u proleće 1992, studenti su ostali na fakultetima, a mi srednjoškolci smo krenuli ka Terazijama. Učenici Srednje geodetske naporedo sa nama gimnazijalcima iz Šeste beogradske, marširali smo niz Bulevar naporedo, oni su skandirali “Hoćemo kralja”, a mi smo uzvraćali “Hoćemo kraljicu”.

***

Proveli smo nekoliko dana oko Česme, ali ništa se ozbiljno iz toga nije izrodilo. Ostalo je samo to neko osećanje da je protest bolji od bilo koje žurke. Očigledno je bilo da ovo nije bio poslednji naš protest, da smo bili spremni za još.

***

Nekoliko meseci kasnije uspisao sam Mašinski fakultet i sa svežim indeksom ušetao na Univerzitet koji je bio u štrajku. Studentski protest je bio moj prvi akademski doživljaj. Išli smo svako veče na Filozofski ili na Filološki. Bili smo klinci, jedva brucoši, stajali smo sa strane i upijali sve, najviše pozitivnu energiju koja nas je obuzela i ispunila nadom. Ali i ovaj protest nije uspeo i ja sam se te jeseni, kad su konačno počela predavanja, posvetio studiranju i planiranju emigracije nakon diplomiranja.

***

Trebalo je da prođe još četiri godine da budem ne samo učesnik nego i jedan od vođa protesta. To se desilo manje-više slučajno. Bila je kasna jesen 1996, lokalni izbori su pokradeni i protesti su počeli.

***

Kolona sa Studentskog trga se kretala ka Mašincu. Nas nekolicina smo znali da dolaze i da mi treba da im se priključimo, ali bilo nas je malo, obrukaćemo se. Onda je neko predložio da uđemo u čitaonicu i da pozovemo studente koji su tamo učili da izađu napolje kad kolona dođe do naše zgrade.

***

Ne znam kako, ali ja sam se popeo na stolicu i zaustio da pozovem kolege na protest. Ali glas me je izdao i ja sam tako stajao sa razjapljenim ustima, ispuštajući neki tanak zvuk, a cela čitaonica me je gledala i pitala se šta mi bi. Tako je počela moja politička karijera.

***

Mašinac se na kraju ipak nije obrukao, bili smo jedni od najljućih, najborbenijih, najinventivnijih i najduhovitijih na celom Studentskom protestu. Prvi smo stigli u Tolstojevu ulicu u kojoj je Milošević tada živeo, u broju 33, a mi smo stigli do broja 43 gde nas je sačekao kordon od tri policajca.

***

Tako je konačno probijena policijska blokada Dedinja. Potom smo organizovali potragu za rektorom koja nas je proslavila. Tražili smo ga u Zoo-vrtu, pecali na Dunavu, po kafanama, pijacama, svuda smo ga tražili, na kraju smo otišli kod Vidovite Branke i potražili njenu pomoć. Ona je tad prorekla da će rektor podneti ostavku za deset dana i zaista – deset dana kasnije rektor je podneo ostavku i protest se ubrzo okončao.

***

Protesta se uvek setim kad odem u vikendicu, popnem se u potkrovlje i otvorim orman. U tom ormanu je jedan vojnički šinjel koji sam nosio tokom tih 117 dana Studentskog protesta ’96/97.

***

Pored tog ormana, u istom tom potkrovlju nalazi se jedna kutija, a u toj kutiji gomila materijala iz vremena Otpora. Ne otvaram je, ali znam šta je u njoj: majice, posteri, leci, sve sa simbolom stisnute pesnice.

***

Otpor je bio poslednja epizoda moje političke karijere. Tokom tih nekoliko godina sam stekao doživotne drugove, strepeo i slavio s njima, upoznao skoro sve političare iz tadašnje opozicije, proveo s njima nebrojene sate kao predstavnik Otpora na sednicama DOS-a.

***

Bila su to zaista intenzivna vremena, čini mi se da se u tih poslednjih godinu dana borbe protiv Miloševića desilo mnogo više stvari nego ikada pre ili kasnije. Svako ko je bio u Otporu ima posebno viđenje tog vremena.

***

U Otporu sam proputovao celu Srbiju, upoznao njene gradove i sela, a bogami i policijske stanice. Ne znam koliko sam puta bio hapšen i privođen, jednom čak i greškom. Bilo je to u proleće 2000. godine, imali smo tajni sastanak u kafani Kalenić, meni je zazvonio telefon i ja sam izašao napolje.

***

U tom trenutku su niotkuda iskočili policajci, zgrabili me i strpali u automobil. Počeli su da me voze ka SUP-u u 29. novembra i onda su shvatili da imaju pogrešnog čoveka. Imali su dojavu da će na tom mestu neki prevarant da obrlati svoju žrtvu, ja sam se zadesio u pogrešno vreme na pogrešnom mestu i tako sam završio u policijskim kolima. “Jao, pa ti si politički!? Aj’ napolje!” – rekli su policajci i izbacili me iz auta.

***

Iako sam imao već nekoliko godina staža kao demonstrant i studentski lider, nisam bio u Beogradu 5. oktobra 2000. Nekoliko nedelja pre toga otpremili su me na neko brdo u Crnoj Gori da služim vojsku. Oficir mi je oduzeo mali kineski tranzistor 5. oktobra po podne i nisam imao pojma šta se dešava, otišao sam na spavanje ne znajući kako se sve završilo. Sledećeg jutra, pre smotre, jedan od podoficira mi je prišao, pružio ruku i rekao: “Čestitam, pobedili ste!” Tako sam saznao da je Milošević pao.

***

Sledećih nekoliko godina obeležilo je lutanje, moje lično i Otporovo. Nismo se snašli u novonastalim okolnostima. Otpor je probao da postane politička partija, osvojio je 1,67 odsto glasova, ljudi su rekli “ne, hvala”, mi rekli “molim lepo” i prestali da postojimo.

***

Mnogo smo naučili iz ovog poraza, najviše o sebi i sopstvenim kapacitetima i zbog toga smo zahvalni građanima koji nisu glasali za nas. Onima koji jesu smo takođe zahvalni zbog ukazanog poverenja. To poverenje nismo želeli više da traćimo i zato smo se ugasili.

***

Ti izbori su bili 28. decembra 2003, a ja sam 29. decembra punio 30 godina. Život počinje u tridesetoj, rekli bi Darkvudi, pa je i moja politička karijera završena na moj trideseti rođendan i život je počeo.

***

Prvo sam proglasio desetogodišnji moratorijum na bavljenje politikom i posvetio se prekvalifikaciji. Već naredne godine sam otišao u Ameriku i počeo da pravim video-igre. Napravio sam dve video-igre tokom boravka tamo, zatim magistrirao u Bostonu na Tafts univerzitetu, pentrao se po Apalačkim i Stenovitim planinama, splavario nabujalim rekama, išao na bluegrass festivale po američkim zabitima, a onda mi se rodilo dete i odjednom Amerika više nije bila tako primamljiva.

***

 Jedno je živeti tamo kao bračni par bez dece, a potpuno drugo kao bračni par s detetom i bez baba da pomognu. Tako smo odlučili da se vratimo u Srbiju.

***

Ta epizoda je bila prilično kratka, nakon manje od dve godine smo shvatili da to nije za nas. Shvatili smo koliko smo se tokom prethodnih godina zapravo odvojili od Srbije, sve što sam naučio u Americi jednostavno nije bilo upotrebljivo u Srbiji.

***

Nisam više razumeo ni srpsku politiku, nisam mogao da prihvatim cinizam i apatiju, ni bele listiće i slične “inicijative” pa sam samo prevrtao očima. Kad se Vučić vratio na vlast 2012, digli smo sidro i otišli još jednom iz Srbije, ovaj put u Afriku.

***

Afrika! Život ipak počinje u četrdesetoj, naročito kad čovek živi u Africi. Ovde se čovek razmazi, ali i nauči strpljenju. Razmazi se zbog vremena, temperatura nikad ne prelazi trideset, ne pada ispod deset, kad pada kiša – pada noću, preko dana je uglavnom sunčano. Pa ko se ne bi razmazio?

***

 Ali, s druge strane, strpljenje je neophodno za život ovde jer za sve treba vremena. Ovo mi je bilo jasno još prvog dana; kad smo stigli u Najrobi početkom 2013, upali smo u saobraćajnu gužvu, zapravo kolaps, na putu sa aerodroma. Dok sam ja izvirivao kroz prozor i nervirao se što se kolona proteže unedogled, vozač je ugasio motor, otvorio novine i počeo da čita. Problem koji možeš da rešiš – reši, nerešivom se prilagodi, nerviranje je nepotrebno u oba slučaja.

***

U poslednje vreme najviše volim da odem u savanu. Pokušavamo da se izvezemo “u žbunje”, kako to ovde kažu, kad god ugrabimo priliku. Ako ne van grada, onda u nacionalni park unutar Najrobija koji je udaljen pola sata vožnje (ako nema gužve, inače može da potraje i dva sata). Tu, usred divljine, čovek može da se prepusti trenutku, da oseti vetar na licu i sunce na temenu i da posmatra divlje životinje.

***

Mnogo toga čovek može da shvati posmatrajući životinje. Uglavnom im se život svodi na izbegavanje opasnosti, na traženje hrane i traženje partnera. S vremena na vreme i na odgajanje dece.

***

Tu su i pavijani, njih volim da posmatram jer su nam nekako bliži od antilopa ili slonova. Pavijani nemaju mnogo prirodnih neprijatelja, žive u čoporima, relativno lako nalaze hranu, pa imaju dovoljno slobodnog vremena. I na šta troše to slobodno vreme? Uglavnom kinje jedni druge. Jači kinje slabije od sebe, a slabiji one još slabije. Svi su u stresu.

***

 Nešto što bi moglo da bude utopija je zapravo košmar. Ako nekog obuzme mizantropija, posmatranje pavijana će mu vratiti veru u ljudski rod. U poređenju s našim repatim rođacima iz savane, mi nismo tako loši! Ali, s druge strane, javlja se bojazan da kad je sve potaman, kad nema spoljne opasnosti – možemo sami sebi da postanemo opasnost.

***

Uglavnom, nakon svega, sad sam jedan običan mzungu. Mzungu je svahili reč za belce, u originalu znači „onaj koji luta bez cilja”, “muva bez glave”, što bi rekli kod nas. Tako mi izgleda život, kad sve saberem, kad se osvrnem na sve što sam do sada radio.

***

Niti sam ostao dugo u politici, niti sam ostao u mašinstvu, niti sam ostao u IT biznisu, nije me držalo mesto, prođe malo pa me uhvati neki tantoprc, pa mi život napravi zaokret, pa se selim sa kontinenta na kontinent. Carpe diem, rekao bi Horacije, iskoristi trenutak. Ko zna šta donosi sutra, gde ću biti i šta ću raditi?

***

Ko zna, možda se vratim i u politiku, ne samo ja nego mnogi drugi koji su od nje pobegli? Možda napravimo opet neki Otpor? Od kad nas nema, svašta su nešto novo ljudi probali, ali nekako im ne ide nikako, ni bojkoti, ni Čiča Gliše, ni novi ljudi i partije i pokreti, ni oni satirični, ni oni smešni bez namere.

***

Ali, i dalje se svi u jednom slažu – ono kako smo se mi borili devedesetih je greška i tako ne treba. Dobro de, dajmo im još vremena, možda na kraju smisle nešto bolje. Što bi rekla moja pokojna baba, novi kasapi pod rep kolju. Sve mi se čini da će na kraju to sve morati opet kao nekad.

***

Vreme leti, penzija se polako približava, imaćemo više slobodnog vremena pa nastavljamo tamo gde smo stali.

O sagovorniku

Ivan Marović, “revolucionar u penziji” kako sebe u šali naziva, rođen je u Beogradu 1973. Detinjstvo je proveo na Zvezdari, gde je pohađao OŠ „Veljko Dugošević“, potom Šestu beogradsku gimnaziju i konačno upisao Mašinski fakultet. Svedok i učesnik događaja s kraja devedesetih godina prošlog veka, kao student učestvovao je u organizovanju Studentskog protesta 1996-97, a potom postao jedan od lidera Otpora. Ubrzo nakon pada Miloševića, preselio se u Sjedinjene Američke Države, gde je godinama radio kao dizajner i producent strateških video- igara. U Bostonu je magistrirao međunarodne odnose na Univerzitetu Tafts. Trenutno živi u Keniji s porodicom.