Otpor Srbije koja se ne miri sa zločinom

Mesecima se pripremalo osnivanje udruženja intelektualaca protiv rata, čije su jezgro činili pripadnici Udruženja nezavisnih pisaca, organizacije stvorene decembra 1989. u Sarajevu, na inicijativu Mirka Kovača, Filipa Davida, Vidosava Stevanovića i Živojina Pavlovića. Okupilo se tada 30 najznačajnijih jugoslovenskih književnika koji su sačinili deklaraciju o zaustavljanju nacionalističkih tendencija. Delatnost ovog udruženja, koje se sastalo još jednom, u Bijeljini, prekinuo je rat. U Beogradu intelektualci rade na organizovanju udruženja koje će se suprotstaviti ratnim ciljevima Srbije. U Osnivačkom aktu Kruga od 13. januara 1992. zapisano je: „Umesto da štite mir i opstanak civilizovanog života, nosioci javnog autoriteta – organi vlasti, crkve, institucije kulturnog života, sredstva informisanja – sem časnih izuzetaka, tolerišu ili čak i sami podstiču raspirivanje bratoubilačke mržnje, sejanje pustoši i smrti.“

DRUGA SRBIJA: Među osnivačima su, podseća Filip David, bili Mirko Kovač, Miodrag Zupanc, Đorđe Lebović, Miladin Životić, Nenad Prokić, Obrad Savić, Borka Pavićević, Aljoša Mimica, Ivan Čolović, Ivan Vejvoda. „To je bio skup ljudi koji su zaista želeli da nešto učini, da taj Beogradski krug, kako je kasnije nazvan, ima svoju delatnost u jednoj sredini koja je apsolutno bila neprijateljska prema toj vrsti organizovanja. U svojim dobrim danima Beogradski krug je brojao i do 300 članova. Naravno, nisu tu bili baš sve istomišljenici. Danas kad pogledate dve knjige koje su objavljene sa sesija Kruga vidite da tu ima mnogo imena ljudi koji su možda otišli na drugu stranu, ali je bilo bitno u tom trenutku da svi oni koji pristupaju Beogradskom krugu ne prihvataju tu vladajuću politiku, da ne prihvataju ono što je Milošević i ono što su njegovi saradnici proklamovali i što su sprovodili. Beogradski krug je u tom trenutku, a to se malo zna izvan Beograda i Srbije, bio zaista mesto otpora takvoj politici i mislim kad se bude jednog dana o tome govorilo, ako se neko bude time bavio i istraživao, videće da je taj otpor zaista i postojao u Beogradu, da Beograd i Srbija nisu tako jedinstveno prihvatili politiku Slobodana Miloševića, kako je spolja izgledalo“, zaključuje Filip David.

„Dok se komadaju ljudska tela niko nema pravo da se ponaša kao uvređena gospođica. Mi smo pozvani da na to odgovorimo, i mi ćemo se tom pozivu odazvati“, rekao je Radomir Konstantinović, prihvatajući, nakon dugog ubeđivanja, da predsedava Beogradskim krugom. Prva sesija Beogradskog kruga održana je prvih dana opsade Sarajeva, 11. aprila 1992. Tako je nastajala Druga Srbija, ona koju je najbolje definisao upravo Radomir Konstantinović: „Ako vas pitaju šta je Druga Srbija (šta je bila, šta jeste, šta će biti) samo recite: Druga Srbija je Srbija koja se ne miri sa zločinom“.

NADA ZBOG ONIH KOJI JE NEMAJU: Ivan Vejvoda, suosnivač Kruga, konstatovao je na poslednjoj sesiji da i dalje lete granate prema Sarajevu i drugim gradovima i selima, i stradaju nedužni ljudi, nedužna deca. „Ovdašnje društvo i dalje truli zbog izbora rata kao načina rešavanja sukoba interesa… U ovim vremenima, kad se čini da nemoć i beznadežnost suprotstavljanja bezumlju i nasilju preovlađuju, parafraziraću Voltera Benjamina (koji je, takođe, u veoma teškim vremenima, rekao da moramo imati nade zbog onih koji nadu nemaju): ne smemo strahovati da se protiv bezumlja i nasilja borimo upravo zbog onih koji strahuju i strepe“.

Antropolog Ivan Čolović ističe da je Krug za njega značio i sliku „ozarenih, lepih lica ljudi koji su dolazili na naša okupljanja, na programe Beogradskog kruga i koji su se obradovali kad su videli da nisu usamljeni u svom odnosu prema onome što se oko njih događa“. On dodaje da su ljudi dolazili kako bi nešto rekli, vide da imaju istomišljenike, da imaju ljude koji misle ili osećaju kao oni. „To je za mene bio poseban doživljaj i poseban utisak i potvrda da to što mi radimo, iako radimo u relativno malom krugu ljudi, ima smisla. Posebno kad bismo pravili programe Beogradskog kruga van Beograda. Jer, Beogradski krug se tako zove, a on je zapravi bio krug cele Srbije, ili, ako hoćete, njegov rad je imao odjeka i u celom regionu, kako to sada zovemo, i u svetu. Tako da ti ljudi kod kojih smo mi dolazili i sa kojima smo razgovarali, pokazivali su takvo neočekivano osećanje zahvalnosti. Bilo je onih koji su ustajali na tim sesijama širom Srbije i govorili, recimo taj i taj novinar je meni spasao život kad sam videla ili video da može to da se kaže, da moj sin nije, recimo, izdajnik zato što je otišao odavde i nije hteo da ratuje, da ja nisam sama zato što u školi ne držim predavanja kako se od mene očekuje nego se svađam sa dirketorima-nacionalistima, da imam podršku kod vas. To je za mene bila jedna od prvih asocijacija“, naglašava Ivan Čolović.

Povodom tri decenije formiranja Kruga, u produkciji medijske kuće Al Džazira uskoro treba da počne realizacija dokumenarnog serijala Beogradski krug, koscenariste, reditelja Zorana Amara (Šmeker, Piknik u Topoli) i novinara Bojana Tončića. Serijal i dokumentarni film režiraće Zoran Amar, dugogodišnji profesor filmske režije, produkcije i istorije filma na njujorškoj School of Visual Arts. U izjavi za Danas Amar ističe da dokumentarni projekat Beogradski krug ima za cilj da otrgne od zaborava događanja vezana za rad Kruga i poveže ih sa širom slikom tragičnog uništenja Jugoslavije. Naglašava, takođe, da je prošlo dovoljno vremena da se bunt intelektualaca protiv politike režima Slobodana Miloševića smesti u širi kontekst istorijskih činjenica.

ISEČAK ZA ANALIZU SRBIJE DEVEDESETIH: „Beogradski krug bio je nadpartijski i nadstranački skup slobodno mislećih intelektualaca i umetnika i svaki je pojedinac iznosio svoje lično mišljenje u odnosu na politiku, kulturu, religiju i ostale aspekte javnog života u Srbiji. Mnogi od tih stavova zvuče i dan danas snažno i jasno, pametno i iskreno, i odraz su dubokog neslaganja sa zvaničnom politikom i medijskim nacionalističkim uskoumljem. Govornici Beogradskog kruga svedočastvo su da je potreba spašavanja ličnog dostojanstva važnija od tišine i straha od sile, da je borba za pravo na različito mišljenje vrednost koja se ne sme izgubiti. Zato mnogi stavovi tada rečeni i danas zvuče aktuelno, odražavaju sukob mišljenja i ukazuju na sličnost kojom vlast, i posle trideset godina, vodi Srbiju“, kaže Zoran Amar.

Koautor scenarija Bojan Tončić ističe da „rata nema, što ne znači da nema opasnosti od sukoba; caruju totalitarizam, pojavni oblici fašizma, siromaštvo i svakovrsno nasilje, korupcija, razbojništvo“. On dodaje da su „postojanje i rad Beogradskog kruga samo isečak za analizu Srbije 1990-ih, u ovom trenutku, čini se, isečak za autopsiju. Naš projekat je otvoren, a cilj da napravimo korak ka smeštanju antiratnog pokreta u Srbiji tamo gde pripada, među pokušaje koji su, ako ne uspešni – iako se njihov uspeh određuje i ublažavanjem patnje ugroženih – bili itekako ljudski. A kao da tu ljudskost danas ne vidimo, dok gledamo demonstracije gomile spodoba u slavu ubijanja i razaranja. Jedan deo društva se s početka 1990-ih godina pobunio – one koji to znaju podsetićemo, mlađima ćemo pokazati deo novije istorije koji nisu mogli da vide i čuju. Možda će zaključiti i to da je pobuna moguća. Pokazaćemo im i to da je postojala istinski druga Srbija, da su tu sintagmu pežorativnom napravili ološ i bitange.

Zaustaviti rat

Istoričarka Latinka Perović podseća na to da se „deo elite, kad su počeli oružani sukobi distancirao, pre svega od rata“, dodajući, „dakle, svake subote su počele te seanse Beogradskog kruga gde su bili, moram reći, ljudi vrlo različito idejno orijentisani. Ali sa jednom čvrstom rešenošću da na neki način utiču na zaustavljanje rata. Dakle, može se razgovarati o Jugoslaviji, ona je zrela za izvesno preuređenje koje se različito zamišljalo, u različitim krugovima, manje ili više demokratsko, ali su ljudi smatrali da upravo treba početi to, dijalog i otkloniti oružane sukobe i sve ono što iz njih proizilazi, ne samo za materijalna dobra u bivšoj Jugoslaviji, nego naročito za ljude. Mislim da je važan trag ostavio Beogradski krug i kad je 2000. došlo do obnove komunikacije sa Evropom, do izlaska iz sankcija, onda su se te seanse Beogradskog kruga pominjale kao dokaz da je u Beogradu i u Srbiji bilo otpora ratnoj politici. Drugo je pitanje što je odnos snaga bio takav da ti ljudi nisu uspeli, ali ja mislim da je pravedno osvetlili tu antiratnu scenu“.

Otpor nacionalizmu

„Beogradski krug osnovan je u otporu nacionalizmu, koji je okupirao većinsku svest Srbije, ali kome se stavila na raspolaganje i većina srpske inteligencije… Apsolutno je bilo nemogućno, duboko ponižavajuće, ćutke trpeti nacionalistički teror… Ovo je bio otpor. I to otpor usamljenika. Veoma potreban i veoma opasan: protiv nas je bila vlast krvavog režima, ali i većinska opozicija, ogrezla u nacionalizmu. I još više: susedi, rodbina, čak dojučerašnji prijatelji, od kojih su mnogi prestali da mi se javljaju na ulici“, zabeležio je Radomir Konstantinović u svojim sećanjima na formiranje Kruga.

Bitka koja se nije mogla dobiti

Nenad Prokić, suosnivač Kruga, kaže da se vodila bitka koja se nije mogla dobiti. „Pogotovo kad se pogleda sa ove distance, bilo je jasno da tako mali broj ljudi sa tako malim resursima, sa tako malim uticajem u društvu protiv jedne opšte hipnoze i ludila koje je tada vladalo i nije mogla da računa na neku veću društvenu podršku. Ali, s druge strane, možemo da kažemo da je Beograd preko svog Beogradskog kruga osvetlao obraz i sebi i Srbiji, i do današnjeg dana svi ti ljudi mogu da budu ponosni da su učestvovali u nečemu što je bilo“, objašnjava on.