Otrov za tri dolara dnevno

Gujiu je kineski grad iz prohujalog doba potrage za zlatom. Ali, umesto da ispiraju plemenito grumenje iz hučnih potoka, radnici danas krče brda izlomljenih delova ličnih računara, trpaju ih u džakove koji zaudaraju na kiselinu, ili ih u primitivnim uređajima tope da bi izvukli vredne metale, kao što su zlato i bakar.
Svake godine, milioni neželjenih računara, tastatura, televiziskih prijemnika i mobilnih telefona iz celog sveta švercuju se morem u Kinu. Većina završava u Guijiu, prašnjavom gradu na južnoj obali, nedaleko od bivše britanske kolonije Hongkonga.
Malo se u Guijiu vodi računa o bezbednosti – radnici ne nose maske, gotovo da nema ventilacije u halama i malo je znakova da vlast nameće i ona pravila o sigurnosti koja postoje u Kini.
Oni srećniji nose grube ali tanke rukavice, navodi izveštač agencije Rojters. Suviše su uplašeni da će izgubiti posao ili dobiti batine da bi razgovarali sa stranim novinarima.
Državni kineski mediji su prošle godine izvestili da 5.500 preduzeća koja se u Guijiu bave elektronskim otpadom zapošljavaju preko 30.000 ljudi. Ceni se da njihovi poslovi vrede milijardu juana (130,9 miliona dolara) samo u Guijiu.
Ipak, većina radnika, koji su došli iz svih krajeva Kine, zarađuje samo tri dolara dnevno. – Radnici nikad nemaju koristi od toga – kaže Lai Jun iz grupe za zaštitu okoline Grinpis, pokazujući fotografije radnika ranjenih u eksplozijama računara ili sa opekotinama.
– Okoriste se uvek posrednici. Oni grabe sav novac iz ovog posla. Radnici obično završe polupraznih šaka, ali su i dalje voljni da rade, bez obzira što im taj rad narušava zdravlje – kaže on.
Prema izveštaju UN iz 2005. godine, u svetu se godišnje nakupi 50 miliona tona elektronskog otpada kako ljudi prelaze na nove lične računare i laptopove a bacaju stare modele.
Kineski mediji cene da oko 72 odsto svetskog elektronskog đubreta završi u Kini.
Tokom procesa obrade, radnici, uključujući žene i ponekad decu, izloženi su otrovnoj mešavini hemikalija. Devet od 10 ljudi u Guijiu pati od problema sa kožom, nervima, disajnim i sistemom za varenje.
Kada se izdvoje korisni metali, ostali delovi se bacaju na smetlišta ili u reke ili se jednostavno spaljuju. Gomile starih kompjutera često blokiraju saobraćaj u nekim delovima grada.
– Radi se uz najmanja ulaganja, sa najjednostavnijom opremom, uz najmanji utrošak vremena, da bi se izvukao najveći mogući profit – kaže Nie Jongfeng, profesor na prestižnom pekinškom univerzitetu Cingšua.
– To je sve do čega im je stalo – kaže on.
Novinari i „zeleni“ aktivisti nisu dobrodošli. Lokalni poslovni ljudi strahuju od kritičkih izveštaja jer bi svaka intervencija vlasti mogla da spreči dotok smeća i time dotok novca.
Nie kaže da lokalna vlast želi da preuzme kontrolu. – Problem je što može da kontroliše normalne kanale, ali ne i ono što dolazi podzemnim putevima.
Elektronsko đubre se ne može izvoziti bez saglasnosti zemlje uvoznice. Da bi se ovo zaobišlo, otpad se uvozi pod deklaracijom „korišćeni PC“ ili „mešani metali“ i švercuje iz Hongkonga.
Gradska vlada je pre dve godine izašla sa planom uklanjanja otpada iz Guijia. Ali, posao je suviše lukrativan da bi nestao preko noći, i malo se šta promenilo sem što meštani sad budnije motre na došljake.