Otrovano zaveštanje Tonija Blera

Toni Bler ima moćne pretenzije da bude jedan od najuspešnijih britanskih političara skorašnje generacije, barem kada su u pitanju unutrašnja ekonomska i socijalna politika. Ali, on će u istoriji uglavnom ostati upamćen zbog svoje strateške greške učinjene odlaskom u rat u Irak.
Tokom svoje desetogodišnje vladavine Bler i njegov ministar finansija Gordon Braun podarili su Velikoj Britaniji jedan od najdužih perioda ekonomske stabilnosti, relativno visokog rasta i najniže stope nezaposlenosti koja je ikada zabeležena. U tom pogledu Blerova vladavina označila je fundamentalan raskid s tradicijom Laburističke partije „porez i potrošnja“. On je, takođe, ustanovio novu tradiciju stabilnosti u sferi ekonomske politike, nastavljajući i pojačavajući opredeljenje prethodne konzervativne vlade da uspostavi budžetsku disciplinu i nisku inflaciju. Stabilna ekonomska politika i ubrzan rast su, zauzvrat, omogućili Blerovoj vladi da uloži dodatna finansijska sredstva u obrazovanje i nacionalnu zdravstvenu službu.
Ipak, Blerovo domaće zaveštanje nosi ton razočaranja i nepoverenja, posebno u samog Blera. Jedan od razloga za to jeste da se veliki deo Blerove partije (koje je preimenovao u „Novi laburisti“) nikada nije pomirio s prvenstvom koje je dao principima slobodnog tržišta na račun starih socijalističkih i socijaldemokratskih vrednosti. Kao drugo, činilo se da je Bler konzistentno mnogo manje pažnje pridavao parlamentu nego desničarskim tabloidima: medijska manipulacija, kojoj je njegova kancelarija posvetila toliko mnogo napora, činila je čuda u početku, ali je uskoro izazvala dubok skepticizam i nepoverenje.
Ali, glavni razlog javnog britanskog razočaranja Blerom vezan je za njegovu ulogu u ratu u Iraku koji je pokrenut u skladu s tobožnjim ciljem da se preventivno spreči upotreba iračkog oružja za masovno uništavanje (WMD). Naravno, kao što sada znamo, WMD nikada nije pronađeno i, što je još gore, dokazi koji su izašli na videlo ukazuju da je Bler bio svestan da je Bušova administracija bila posvećena smeni režima. U sramnom memorandumu Dauning strita od 23. jula 2002, osam meseci pre početka rata, eksplicitno se navodi: „Obaveštenja i činjenice su oblikovali politiku“.
Ukratko, kada je Bler poveo Britaniju u rat on je promišljeno obmanuo parlament i birače tobožnjim obrazloženjem za to. Kada WMD nije pronađeno, Bler je pribegao ranije prikrivanom opravdanju da je svrgavanje Sadama Huseina „prava stvar koju treba učiniti“.
Nažalost, Bušova administracija nije predvidela da će svrgavanje Sadama prerasti u široku pobunu i građanski rat. Takve opasnosti bile su predvidive i svet sada zna da je rat pokazao užasan poraz američke strategije i da bi ona mogla imati još katastrofalnije posledice.
Pa zbog čega ju je Bler podržao? Deo odgovora vodi do prve Blerove spoljnopolitičke avanture, intervencija NATO na Kosovu 1999.
Tokom 1998-1999. Srbija je bila umešana u nasilnu represiju nad kosovskom etničkom albanskom većinom, kada je proterano gotovo 400.000 Kosovara iz njihovih domova. Diplomatski napori spoljnog sveta pokazali su se neefikasnim, tako da je marta 1999. NATO otpočeo sedamdeset osmodnevno bombardovanje Srba. Bler je bio među najistaknutijim zapadnim liderima koji su pritiskali NATO da otpočne akciju i, kako bi opravdao tu inovaciju spoljne intervencije, on je proglasio „novu doktrinu međunarodne zajednice“ koja je načinila „rat opravdanim“, jer se ona bazira na superiornim zapadnim vrednostima.
Jedna od Blerovih karakternih mana jeste samopravednost, prekomerno samopouzdanje – možda ekstrapolacija njegove hrišćanske vere – da on zna šta je dobro, u skladu s čim i deluje. U slučaju rata u Iraku Bler nikada nije priznao da je rat bio pogrešan u koncepciji, ili katastrofalan u praksi: za njega je to i dalje bila „prava stvar koju je trebalo učiniti“.
Bler napušta kancelariju pre nego što su potpune posledice rata u Iraku završene. Nema nagoveštaja kraju sektaškom nasilju, a mali su izgledi da bi Irak mogao postati mirna, unitarna demokratija. Povrh toga, grč koji je zadesio Irak mogao bi ostaviti neprocenjive posledice širom Bliskog Istoka.
Jedna od posledica, iz britanske perspektive, jeste ta da je sada praktično nemoguće zamisliti da bi se bilo koji budući premijer mogao angažovati u nekoj drugoj velikoj vojnoj avanturi, primarno zbog lojalnosti američkom predsedniku. U stvari, moguće je da je Bler, svojim saučesništvom u ratu u Iraku, naneo ogromnu štetu samoj ideji o „specijalnom odnosu“ Velike Britanije i SAD. Taj odnos oduvek je bio mnogo važniji za Britance nego za Amerikance koji jedva da prepoznaju njegovo postojanje. Ali, ukoliko je to sada diskreditovano u mislima Britanaca rezultat bi mogao da bude novi element nezavisnosti u britanskom strategijskom razmišljanju.
Druga posledica je činjenica da su moralni stavovi Velike Britanije zajedno s američkim. Ali, šteta naneta moralnom stavu SAD mnogo je ozbiljnija za dobrobit sveta. Ostaje nejasno da li je Toni Bler mogao odgovoriti Džordža Buša od vođenja rata u Iraku. Ipak, oduševljenim pružanjem podrške Bušovom ratu njegovo zaveštanje zauvek će ostati duboko kompromitovano.
Autor je savetnik i kolumnista u Evropskom političkom centru u Briselu. Bivši je kolumnista