Otrovni fragmenti „Crnih svezaka“

I svaka nova činjenica žestoko uzdrma i apologete i kritičare, kojima je potrebno izvesno vreme da se od tog potresa presaberu kroz žučne debate, simpozijume, studije i knjige.

Sve do novog šoka.

Ovog puta reč je o nemačkom filozofu Martinu Hajdegeru (1889-1976), jednom od najznačajnijih ali i najkontroverznijih mislilaca 20. veka, za čiju se odanost nacionalsocijalizmu uglavnom znalo, ali o antisemitizmu, pa čak i rasizmu pretpostavljalo.

I pored tih saznanja i slutnji, Hajdegerovo filozofsko delo je najvećma sa pažnjom proučavano, a u njemu nalažene izuzetne i inspirativne ideje.

Ipak, zadržana je pozornost na bliskost Hajdegerovog nacionalsocijalizma i izglednog antisemitizma sa njegovom filozofijom, s jedne strane, dok je s druge ostala bezuslovna, gorljiva apologija Hajdegerovoj misli.

I tako je to išlo sve do 2014, kad je u okviru Celokupnog izdanja spisa Martina Hajdegera od ukupno 102 knjige počelo objavljivanje dnevničkih zapisa od 1930-ih do 1970-ih.

Zapisi su beleženi u sveske sa crnim koricama, pa su zato i nazvani Crnim sveskama; do tada nisu bili dostupni jer je Hajdeger izričito zahtevao da budu obelodanjeni po njegovoj smrti, i to u Celokupnim izdanjima.

Tako su od 2014. sukcesivno iz štampe izlazili tomovi 94-96, 97-98, 99, 100, 101 i poslednji, 102.

Svoje zapise u Crnim sveskama Hajdeger je formulisao kao misaono iverje, kao pokušaj pronalaženja puta ka novom mišljenju koje je, po završetku metafizičkog mišljenja, okarakterisao kao povesnobivstveno.

Pisani su u fragmentima, nekad rečenica-dve, a nekad esej na nekoliko stranica, a njihov priređivač je Peter Travni, filozof iz Vupertala.

Prvi tom je napisan u periodu između 1931. i 1938, od uspona i dolaska na vlast Adolfa Hitlera, dok naredni tomovi vremenski pokrivaju narednih tridesetak godina i glavne događaje, Drugi svetski rat, poraz Trećeg Rajha i podelu Nemačke na Istočnu i Zapadnu.

Svojim pojavljivanjem Crne sveske nisu mogle, a kamoli smele da prođu nezapaženo; kao da se samo na njih čekalo.

U svetskoj filozofskoj zajednici obnovljene su diskusije i polemike, organizovani naučni skupovi.

Sa velikim razlogom.

U Crnim sveskama konačno je sam Hajdeger potvrdio svoju privrženost nacionalsocijalističkoj ideji, i svoj nesporni antisemitizam; iako od par hiljada stranica Svezaka antisemitski zapisi zauzimaju svega oko tri, značenje im je apsolutno precizno, i ni slučajno nije Hajdegerova omaška.

Crnim sveskama u Srbiji bavila su se, poimence, dvojica filozofa: Saša Radojčić, koji je u decembru 2016. u Letopisu Matice srpske objavio tekst Crne sveske, i akademik Danilo N. Basta, koji im je posvetio celu knjigu.

Pod naslovom Crne sveske i Hajdegerov antisemitizam.

Hermeneutičko-kritički pregled, autor ju je upravo ovih dana objavio u okviru svojih Sabranih spisa od 14 knjiga.

Njom je ovaj izdavački poduhvat od nesamerljive vrednosti za našu kulturu okončan, a zajedničkim snagama objavili su ga Dosije studio iz Beograda i Gutenbergova Galaksija iz Obrenovca (urednik i priređivač je Jovica Trkulja).

U Sabranim spisima Danilo N. Basta je po jedan tom posvetio Kantu, Fihteu, Slobodanu Jovanoviću i Mihailu Đuriću, ali i različitim filozofskim temama kao što su pravo, utopija, sloboda, hermeneutika, pravda, samopoštovanje…

Za Hajdegera je, međutim, izdvojio četiri toma od kojih u trećem, Hajdeger 3, u celosti pažnju usredsređuje na Crne sveske.

Polazeći od uverenja da bi bilo zanimljivo ispitati paralelizam između Crnih svezaka i ostalih Hajdegerovih tekstova, Basta naslućuje da je „sva prilika da Crne sveske nisu tek tako zanemarljiva uzgrednica, bez posebne vrednosti, značaja ili težine za sagledavanje i razumevanje osnovnog puta Hajdegerovog mišljenja u celini“.

Razrada tog preliminarnog stava, dakle, pretpostavlja potpuno upoznavanje sa Hajdegerovom filozofijom, pa tek onda njeno suočavanje sa nesumnjivim nacionalsocijalizmom i antisemitizmom ovog filozofa.

Da bi u tome uspeo, autor se odlučuje da knjigu posveti debati, četvrtoj po redu od 1946, procenjujući da je različitost u mišljenjima dobila razmere veće nego u svim dosadašnjim filozofskim sučeljavanjima te, stoga, zaslužuje posebni tom u kojem će se u brižljivom izboru naći najvažnija razmatranja, kako ona vatreno odbranaška do subjektivnosti tako i ona obzirno fundirana na objektivnosti.

Budući opredeljen za iznošenje suštine debate (na više od 400 stranica) Basta je odustao od svog autorskog teksta, ali ta je odluka pre formalna, jer knjiga sadrži više autorskog nego što bi se našlo u jednoj tekstualnoj celini.

Reč je o aktivnom dijalogu koji Basta vodi sa iznetim stavovima svojih kolega, obrazloženja i dokaze koji su iznošeni razmatra analitički, logički pouzdano i konzistentno; suprotstavlja im se, podržava ili daje svoju verziju, zavisno od uočenih nedoslednosti i nejasnoća.

Zato je zadovoljstvo čitati ovu knjigu koja nalikuje najuzbudljivijem štivu vrhunske, vrcave misaone jasnoće i preciznosti, ispisanu rafinirano ubedljivo i pitko, potvrđujući koliko je srpski jezik višeslojno izražajan.

Danilo N. Basta se posebno osvrće na zapažanja koja smatra za potrebno da istakne, a koja filozofskom argumentacijom ukazuju na projekciju Hajdegerovog nacionalsocijalizma i antisemitizma na njegovu filozofiju.

U tom je smislu podsticajno osvrnuti se i na aspekte Hajdegerovog života, koji govore više od samih činjenica.

Evo jednog: Hajdeger je postao član Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije 3. maja 1933, „iz unutrašnjeg uverenja i iz svesti da su samo na tom putu mogućnosti pročišćavanja čitavog pokreta“, kako je napisao u jednom pismu svome bratu Fricu, tokom prepiske od 1930. do 1949 (upravo u vreme, primećuje Basta, kada nastaju i „ubojiti, u neku ruku i otrovni, antisemitski pasaži u Crnim sveskama“).

U pismu od 18. decembra 1931. Martin bratu preporučuje čitanje Majn Kampfa, ukazujući na Hitlerov pouzdani politički instinkt, i zaključuje da nacionalsocijalistički pokret odlikuje sasvim drukčija snaga, i da „nije više reč o sitnoj partijskoj politici – nego o spasavanju ili propasti Evrope i zapadnjačke kulture.

Ko to još ne shvata taj je vredan da bude smrvljen u haosu“.

Prema Hajdegeru, Nemci su narod pred kojim je zadatak da spasavaju Zapad; Jevreji, kao neukorenjeni u tlo, sprečavaju konačno dovršenje metafizike i početak zapadnjačkog mišljenja i bivstvovanja.

Zato će zloumnim zločinom, izraslim na uverenju o veličini nemačke rase, biti smrvljeni u haosu (Basti ne promiče činjenica da Hajdeger već 1916. koristi izraz nemačka rasa u sasvim pozitivnom značenju.

Docnije će, dodaje, rasa postati jedan od ključnih pojmova nacističke ideologije).

Ključno pitanje na koje su filozofi tražili odgovor je: „Da li je Hajdegerov antisemitizam proizišao iz njegovog shvatanja povesti bivstva, i da li je njime i obrazložen?“.

Prema Bastinom mišljenju Hajdegerov antisemitizam je „nesumnjivo filozofski utemeljen“, i nije nedužan; Basta prihvata mišljenje Marion Hajnc, filozofkinje i profesorke na Univerzitetu u Zigenu, da su antisemitski zapisi „moralno i politički uznemirujući“, a da ono novo što su predočile Crne sveske nisu „ni antisemitizam ni nacionalsocijalizam kao takvi, nego njihovo obrazlaganje sredstvima Hajdegerovog filozofskog mišljenja“, i da se „do srži problema Hajdegerovog antisemitizma (te male otrovne doze kako ju je nazvao Peter Travni), može dospeti samo kroz kritiku povesnobivstvenog mišljenja“.

Odgovori se traže i na pitanja: „Zašto Hajdeger nije uništio Crne sveske koje ga suštinski žigošu?“ i „Kako je moguće da je filozof takve umnosti bio toliko lišen stida da nikad javno nije priznao nacistički zločin nad Jevrejima?“

Time je diskreditovao i sebe i svoju filozofiju, dopustivši da bude identifikovan sa počiniocima holokausta.

Ako bismo se priklonili psihologiziranju, možda bismo deo odgovora našli u Hajdegerovom ljudskom licu, u postojanoj odanosti ideji nacionalsocijalizma (iako je Partiju napustio po završetku Drugog svetskog rata), u zlokobnoj sujeti, zaumnoj svesti koja prkosi razumu i, u ime jedne filozofske ideje, čvrsto zatvara oči pred užasom holokausta?

Izglednost rešenja izvesno se skriva u Hajdegerovom glavnom delu Bivstvo i vreme (1927), u kojem on „hoće da od zla načini ontološki, a ne moralni i politički problem“, pa traga za zlom u dubini (Laš Fr. H. Svensen, Filozofija zla, Geopoetika, 2006)…

I, dok se na odgovore čeka, knjiga Crne sveske i Hajdegerov antisemitizam.

Hermeneutičko-kritički pregled Danila N. Baste pouzdano prikazuje slučaj „izdaje filozofije“.

Jer, kako kaže autor, Crne sveske su „iznele na videlo ledenu bezdušnost Hajdegerovog antisemitizma i njegovu filozofsku sraslost sa nacističkim pokretom; mogle bi biti skupa cena za neizvesnu budućnost Hajdegerovog mišljenja bivstva. A nije isključeno da su u toj budućnosti već izrekle osuđujuću besprizivnu osudu“.