Otvoreno društvo treba odbraniti

Sada osećam potrebu da ovu poruku podelim sa ostatkom sveta. Ali pre nego što to učinim, moram da vam kažem ko sam i zašta se zalažem.

Imam 86 godina i mađarski sam Jevrejin koji je postao državljanin SAD po završetku Drugog svetskog rata. Rano sam naučio koliko je važno kakav će politički režim prevladati. Formativno iskustvo mog života bilo je u Mađarskoj pod okupacijom Hitlerove Nemačke 1944. Verovatno bih stradao da moj otac nije shvatio ozbiljnost situacije. On je osigurao lažne identitete za svoju porodicu i mnoge druge Jevreje; većina je preživela uz njegovu pomoć

Godine 1947, pobegao sam iz Mađarske koja je tada bila pod komunističkom vlašću u Englesku. Kao student Londonske škole ekonomije došao sam pod uticaj filozofa Karla Popera i razvio svoju sopstvenu filozofiju, izgrađenu na srodnim stubovima pogrešivosti i refleksivnosti. Razlikovao sam dve vrste političkih režima: onih u kojima ljudi biraju svoje lidere, koji se onda staraju o interesima biračkog tela, i drugih u kojima vladaoci teže da manipulišu svojim podanicima radi svojih interesa. Pod uticajem Popera, prvu vrstu društva sam nazvao otvorenim, a drugu zatvorenim.

Klasifikacija je suviše pojednostavljena. Ima puno stepena i varijanti kroz istoriju, od modela koji dobro funkcionišu do neuspelih država, i mnogo različitih nivoa vlade u svakoj konkretnoj situaciji. Iako je tako, smatrao sam da je distinkcija između dve vrste režima korisna. Postao sam aktivni zagovornik prve i protivnik druge vrste.

Sadašnji trenutak u istoriji smatram veoma bolnim. Otvorena društva su u krizi, a različiti oblici zatvorenih društava – od fašističkih diktatura do mafijaških država – u usponu su. Kako se to moglo dogoditi? Jedino objašnjenje koje mogu da pronađem jeste da izabrani lideri nisu uspeli da ispune legitimna očekivanja i aspiracije birača i da je taj neuspeh doveo birače do toga da se razočaraju u preovlađujuće verzije demokratije i kapitalizma. Sasvim prosto, mnogo ljudi je osetilo da su elite ukrale njihovu demokratiju.

Posle propasti Sovjetskog Saveza, SAD su ostale jedina preostala supersila, jednako posvećena principima demokratije i slobodnog tržišta. Glavni pravac od tada bio je globalizacija finansijskih tržišta širena od zagovornika koji su tvrdili da globalizacija uvećava globalno bogatstvo. Najzad, ako pobednici kompenzuju gubitnike, njima će ipak nešto ostati.

Argumentacija je bila varljiva jer je ignorisala činjenicu da pobednici retko kompenzuju gubitnike, možda i nikada. Ali potencijalni pobednici su potrošili dovoljno novca boreći se za argument koji je prevladao. Bila je to pobeda za vernike nesputanog slobodnog preduzetništva, ili „tržišne fundamentaliste“ kako ih ja zovem. Kako je finansijski kapital neophodan sastojak ekonomskog razvoja, a malo zemalja u razvijenom svetu može samo da stvara dovoljno kapitala, globalizacija se raširila kao šumski požar. Finansijski kapital mogao se kretati slobodno i izbeći oporezivanje i regulaciju.

Globalizacija je imala dalekosežne ekonomske i političke posledice. Ona je donela nešto ekonomske konvergencije između siromašnih i bogatih zemalja, što je bilo korisno; ali je povećala nejednakost i u siromašnim i u bogatim zemljama, što je bilo štetno. U razvijenom svetu, korist se uglavnom akumulirala kod vlasnika finansijskog kapitala, koji čine manje od jedan odsto stanovništva. Nedostatak redistributivnih politika je glavni izvor nezadovoljstva koje su eksploatisali protivnici demokratije. Ali svoje su učinili i drugi faktori, posebno u Evropi.

Bio sam strastveni pristalica Evropske unije od njenog početka. Smatrao sam je oličenjem ideje o slobodnom društvu: udruženjem demokratskih država voljnih da žrtvuju deo svog suvereniteta radi zajedničkog dobra. Počelo je kao smeli eksperiment u onome što bi Poper nazvao „socijalnim inženjeringom na parče“. Lideri su postavili dostižan cilj, precizirali rokove i mobilisali neophodnu političku volju, znajući vrlo dobro da će svaki korak zahtevati sledeći korak napred. Na taj način se Evropska zajednica za ugalj i čelik razvila u EU.

A onda je nešto žalosno pošlo po zlu. Posle Sloma 2008, dobrovoljno udruženje jednakih pretvorilo se u odnos između poverilaca i dužnika, u kojem dužnici imaju poteškoća da ispune svoje obaveze, a poverioci postavljaju uslove kojima oni moraju da se povinuju. Taj odnos nije bio ni dobrovoljan ni jednak.

Nemačka je postala hegemona sila u Evropi, ali nije uspela da ispuni obaveze na koje uspešni hegemoni moraju da misle, naime da gledaju dalje od svojih uskih interesa ka interesima ljudi koji od njih zavise. Uporedimo ponašanje SAD posle Drugog svetskog rata sa ponašanjem Nemačke posle Sloma 2008: SAD su pokrenule Maršalov plan koji je rezultirao stvaranjem EU; Nemačka je nametnula program štednje koji je služio njenim uskim interesima.

Pre nego što se ujedinila, Nemačka je bila vodeća pokretačka sila evropske integracije: uvek je bila spremna da doprinese malo više kako bi se prilagodila onima koji pružaju otpor. Sećate li se doprinosa Nemačke ispunjavanju zahteva Margaret Tačer u vezi sa budžetom EU?

Ali ujedinjenje Nemačke ispostavilo se kao veoma skupo. Kada je propala Lehman Brothers, Nemačka se nije osećala dovoljno bogatom da bi prihvatila bilo kakve dodatne obaveze. Kada su evropski ministri finansija objavili da neće biti dozvoljen neuspeh nijedne druge sistemski važne finansijske institucije, nemačka kancelarka Angela Merkel, ispravno procenjujući želje svog biračkog tela, saopštila je da svaka država članica treba da se stara o svojim institucijama. To je bio početak procesa dezintegracije.

Posle sloma 2008, EU i evrozona postajali su sve disfunkcionalniji. Preovlađujući uslovi postali su daleko udaljeni od onih predviđenih Ugovorom iz Mastrihta, ali promene ugovora postajale su sve teže i najzad nemoguće, jer nisu mogle biti ratifikovane. Evrozona je postala žrtva antikvarnih zakona. Preko potrebne reforme mogle su biti pretvorene u zakon jedino pronalaženjem rupa u njima. Na taj način su institucije postajale sve komplikovanije, a birači sve otuđeniji. Uspon anti-EU pokreta dalje je ometao funkcionisanje institucija. Dezintegracija je 2016. dobila veliki zamah, prvo zbog Bregzita, onda zbog izbora Trampa u SAD i 4. decembra ubedljivom odlukom italijanskih birača da odbiju ustavne promene.

Demokratija je sada u krizi. Čak su SAD, vodeća demokratija sveta, izabrale foliranta i diktatora u pokušaju za svog predsednika. Iako je umirio ton nakon što je izabran, Tramp nije promenio ni ponašanje ni saradnike. NJegov kabinet čine nekompetentni ekstremisti i penzionisani generali.

Šta predstoji?

Siguran sam da će demokratija u SAD pokazati svoju elastičnost. Ustav i institucije SAD, kao i njihova sedma sila, dovoljno su jaki da se odupru preterivanjima izvršne grane vlasti, i tako spreče diktatora u pokušaju da postane pravi diktator.

Međutim, SAD će u bliskoj budućnosti biti preokupirane internim borbama pa će targetirane manjine patiti. SAD neće biti u stanju da štite i promovišu demokratiju u ostatku sveta. Naprotiv, Tramp će imati veći afinitet prema diktatorima. To će nekima od njih omogućiti da sa SAD postignu sporazum, dok će drugi nastaviti sa svojom politikom bez spoljnog mešanja. Tramp će radije praviti dilove nego braniti principe. Nažalost, to će biti popularno među njegovim glavnim biračima.

Posebno sam zabrinut za sudbinu EU koja je u opasnosti da dođe pod uticaj Vladimira Putina čiji je koncept vladavine nepomirljiv sa konceptom otvorenog društva. Putin nije pasivni korisnik nedavnih događaja; on je naporno radio na njihovom ostvarenju.

On je prepoznao slabosti svog režima: on može da eksploatiše prirodne resurse ali ne može da napravi ekonomski rast. Osećao se izdanim zbog „obojenih revolucija“ u Gruziji, Ukrajini i drugde. U prvi mah pokušao je da kontroliše društvene medije. Onda je, praveći briljantan potez, eksploatisao biznis model kompanija društvenih medija kako bi širio dezinformacije i lažne vesti, dezorijentišući birače i destabilišući demokratije. Tako je pomogao da Tramp bude izabran.

Isto bi verovatno moglo da se dogodi tokom evropske izborne sezone 2017. u Holandiji, Nemačkoj i Italiji. U Francuskoj, dvojica vodećih kandidata bliska su Putinu i rado će zadovoljiti njegove zahteve. Ko god da pobedi, Putinova dominacija Evropom postaće svršeni čin.

Problem je što metod koji je Putin koristio da destabilizuje demokratiju ne može biti upotrebljen da obnovi poverenje u činjenice i uravnoteženi pogled na realnost. Nadam se da će lideri i građani Evrope shvatiti da to ugrožava njihov način života i vrednosti na kojima je EU zasnovana. Sa ekonomskim rastom koji zaostaje i izbegličkom krizom van kontrole, EU je na ivici sloma.

EU je zrela da prođe kroz iskustvo slično onom kroz koje je prošao Sovjetski Savez početkom devedesetih godina prošlog veka. Oni koji veruju da EU treba da bude spasena kako bi bila fundamentalno ponovo osmišljena moraju da učine sve što mogu da dovedu do boljeg ishoda.

Autor je šef Soros Fond menadžmenta Fondacije Otvoreno društvo, autor knjige „Tragedija Evropske unije: Dezintegracija ili vaskrsenje?“

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org