Ovakva tranzicija nas vodi u feudalni kapitalizam

Tada je negde počela pomama na popularnu psihologiju, nacionalnu kvazi istoriju i slične, u suštini komercijalne gluposti koje su se prodavale, dok su, sa druge strane, „normalne“ knjige počele polako da se zaboravljaju. Sve je to bilo „skockano“ sa tadašnjom situacijom, odlaskom ljudi u inostranstvo. Mada, ondašnji period u odnosu na ovo sad izgleda kao zlatno doba, bar što se knjiga tiče, iako nam je nedavno objašnjeno da mi baš sada jesmo u dobu zlatnom. Elem, rešimo se mi tako da izdamo nekog pisca koji nam se čini neopravdano zaboravljen pa smo tako izdali Kortasara. I sve je to tada bilo kućna radinost, uz veliku pomoć prijatelja, a novac za štampariju skupljan i odvajan od plata. A onda mi je u nekom trenutku palo na pamet da bi super bilo imati knjižaru koja neće da gura komercijalu, knjižaru ne veliku, ne lanac, nego neko ušuškano i prijatno mesto, kao u filmu..

* * *

Sticajem okolnosti, ’99. posle bombardovanja, tada je u gradu bio SPO na vlasti, Beograd je bio, recimo to tako, slobodna zona. Urednik u Domu omladine je bio Bora Gerzić i on je hteo da DOB ima knjižaru, u onom delu hola gde se nekada nalazila knjižara Tačka. I tako smo krenuli krajem ’99. To na početku i jeste bilo ono što sam zamišljao, međutim, valjda sam i ja bio slep i glup i nisam video u kom to pravcu ide, ne samo u Srbiji, nego i globalno – ka komercijalizaciji svega – i kulture i izdavaštva i knjižarstva i života i da će knjižare u nekom trenutku, od svojevrsnih kulturnih centara, postati zapravo puke prodavince tona i tona knjiga. Danas ne možeš kao izdavač da izdržiš ako ne izbacuješ tonu knjiga mesečno, a kao knjižar bez izdavaštva skoro nikako. Na žalost, od te tone knjiga obično vredi samo par grama, a sve ostalo“tjah. Teško razumem i prihvatam ovo doba, dovoljno dugo sam živeo u socijalističkoj Jugoslaviji i drugačije sam vaspitavan, odrastao uz druge vrednosti. Nikad nešto nisam ljubio kapitalizam, nisam ga kapirao, nekako sam krajnje naivno mislio da ta tranzicija može da se odvija na različitim nivoima, ima različte forme, a, zapravo, sad vidimo da tranzicija može samo jednim putem. Ovim koji vodi u feudalni kapitalizam.

* * *

Mi sad imamo dva knjižarska lanca i nekoliko nezavisnih knjižara “ mislim na one knjižare koje se ne bave izdavastvom, ili još apsurdnije distribucijom knjiga. Svuda, stalno slušamo tržište, tržište, a kod nas vlada totalni haos na takozvanom tržištu knjiga, i ne samo knjiga“tako da imamo situaciju u kojoj imamo par monopolista, što etabliranih, što u usponu i nas ostale u potpuno neravnopravnom položaju. Pa čak i najtvrdokorniji neo-liberali će vam reći da na tom tzv. slobodnom tržištu, za koje tvrdim da ne postoji nigde, postoje neka pravila. U većini zemalja zakonski je podeljeno – ako si izdavač, ne možeš imati knjižaru, ne možeš se baviti distribucijom, to su tri potpuno izdvojena segmenta – knjižarstvo, distriubicija, izdavaštvo.

* * *

Posmatrano sa ove distance, mi smo knjižarstvo dobili tek sa nekom privatnom inicijativom, što mi teško pada da priznam – Dereta, Plato, Bata, knjižara u Cetinjskoj. Sa druge strane veliki, državni izdavači na prostoru čitave bivše Jugoslavije ozbiljno su se bavili svojim poslom, imali impresivne uredničke timove i ozbiljne edicije sa ozbiljnim urednicima, lektorima, prevodiocima. Pratili su su svetski tokovi u književnosti, filozofiji, umetnosti… Danas, pa živimo u doba krize na svim nivoima, obrazovanja, kulture, ideologije“ Bezidejnost je dobra za profit“

* * *

Omiljena mesta su mi bila Rad – Papirus, Bigz preko puta bioskopa Zvezda, sad je to neka banka, tamo su mogle da se kupe i knjige i ploče, pa Prosveta u Akademiji, oni su prvi počeli, od državnih, sa tim da izlažu knjige van rafova pa nisi više morao da tražiš od prodavca da ti nešto doda. Pretpostavljam, kao i u svim drugim poslovima, da je bilo ovakvih i onakvih prodavaca, ali ja sam išao u te knjižare jer mi se činilo da ljude koji u njima rade mogu ponešto i da pitam. Tada nije bilo kompjutera i interneta a pred sobom imaš silu nekakvih informacija, odnosno, knjiga o kojima ništa ne znaš, a još uvek si mali, ili mlad i svaka pomoć je dobrodošla.

Prosveta u Akademiji imala je ljude koji jesu bili knjižari, bila je jedna tada još uvek drugarica (gospođe će stići kasnije) u čiju sam smenu voleo da dolazim i slušam o knjigama koje preporučuje. Ne sećam se njenog imena, na žalost. U tim prvim privatnim knjižarama su se okupili ljudi koji su poznavali književnost, filozofiju, umetnost i oni su počeli, naravno kao pristup, sa intezivnijim kontaktom i komunikacijom sa posetiocima. Ne govorim o onome preporuka je to i to, pomozite mi šta mami da kupim za rođendan, nego o priči koja se širila na sve teme i često nadilazila priču o knjigama. I sada meni Beopolis ponekad više liči na debatni klub nego na knjižaru, ali zato vrlo često, kada sretnem nekoga od naših posetioca na nekom drugom mestu, na pijaci recimo, popijemo kafu i lepo popričamo.

* * *

Živimo šizofreniju. Bivša Komunistova knjižara na Trgu Marksa i Engelsa pretovorena je u knjižaru „Nikola Pašić“ (sada na Trgu Nikole Pašića) koja je bila specijalizovana za četnike, ljotićevce, a mesto nje je sada jedna od milijardu prodavnica kozmetičkog trovačkog lanca u gradu. Šta je tu problem, nismo se nikada jasno odredili prema pokretima koji su sarađivali sa okupatorom, čak ih u javnom govoru promovišemo i stavljamo ispod kišobrana „srpstvo“, a onda ugasimo knjižaru koja ih promoviše zarad komercijalnog trgovinskog lanca. Iz moje perspektive ipak je bolje knjižara, čak i takva, ali sa jasnim javnim stavom o tome koje vrednosti ona promoviše. Da bude jasno, to nisu vrednosti koje ja zastupam, ali hajde da se pridržavamo minimuma principa demokratije “ ok je da postoje razne knjižare sa različitim ideološkim predznakom, ali ako je bilo koja knjižara neprijatelj zato što nije komercijalna, onda je to nešto sasvim drugo. Zato je ta knjižara ugašena, a komercijalizacija sužava polje demokratije.

* * *

Da se vratimo na Beopolis. Poenta je da ljudi koji rade u Beopolisu zaista čitaju knjige koje im se nalaze na policama. Mada u jednom trenutku, kada je počela ova izdavačka hiperprodukcija ja sam digao ruke. Izgubio sam se u svemu tome i nisam uspeo da ispratim sav taj treš. A s druge strane stalno se smanjuje broj ljudi koje zanimaju one knjige koje smo mi forsirali. Zato smo našli kompromisno rešenje pa imamo i komercijalnih izdanja među kojima ipak biramo naslove.

Knjižara je bila jako popularna od samog otvaranja, ne znam zašto. Dolazili su neki klinci, sadašnja dobra generacija strip crtača se okupljala ovde, plus neki srednjoškolci i fakultetlije, a mi smo imali volje sa tim ljudima da razgovarmo, da im pokazujemo ne samo knjige nego da ćaskamo o muzici, filmovima, politici“ Sad ti ljudi kao odrasli i dalje dolaze – i vidiš da to što radiš ima nekog značaja i smisla

Čuveni logo Beopolisa, mozgicu koji čita, uradio je baš jedan od tih nekadašnjih klinaca stripadžija. A što se odabira imena tiče “ devedesete su u Beogradu izgledale apokaliptično i mi smo hteli da se vratimo na početak pa polis na grčkom, beo po Beogradu i to je bila asocijacija (mada su se posle namnožili i ti beo i ti polisi).

* * *

Definitivno smo izašli 2010. iz prostora Doma omladine i to se desilo, nažalost, u vreme političke opcije za koju sam ja glasao (gle ironije, glasao sam i posle toga). U sklopu renoviranja DOB-a, doneta je politička odluka da tu treba da bude EU info centar, jer, eto, idemo džinovskim koracima ka Evropi (plan za ulazka u EU bila je 2017) i mi smo bili kolaterlana šteta svega toga.

Potpisivanje peticije protiv iseljenje iz prostora DOB-a od (štampanih) medija preneli su samo Danas i Politika. Dobili smo kratak rok da se sve isprazni, a nismo imali gde sve te knjige da prenesemo, pa je pritisak medija pomogao da sačuvamo kutije sa knjigama neko vreme ispred galerije DOB-a. „Rešenja“ iz Grada stizala su u vidu predloga da se smestimo u autobus koji prodaje knjige jer je to, kako nam je rečeno, hit u svetu a da sve bude po kratkom postupku jer „ovo po novinama strašno nervira gradonačelnika (inače mog šlolskog druga).

* * *

Međutim, pomoć je stigla od „običnih“ građana, ljubitelja Beopolisa, knjiga i čitanja, koji su dojavili da se nedeleko od DOB-a, u tržnom centru Eurocentar izdaje jedan prazan lokal. Trebalo je nekako preneti 500 ogromnih kutija, na rukama, jer je prostor bio tek neku desetinu metera dalje što se ispostavilo mnogo teže nego da smo, recimo, kamionom prebacivali knjige do neke udaljenije tačke u gradu. Veče pre toga održavalo se Pesničenje na kome sam i sam učestvovao, Rex je bio pun i pozvao sam ljude da dođu sutra u 10 sati da prenosimo kutije. Skupilo se nas 20-ak, među kojima i kolege iz Geopotike – Jasna i Darko, na primer, neke pite su se donele, i to smo za nekoliko sati uradili. Za otvaranje je svirao Repetitor – koji su takođe bili na tom Pesničenju, i Lira Vega, a bilo je i vanredno Pesničenje povodom otvaranja i sve je to izgledalo veoma lepo i obećavajuće na početku, ali nastavak nije bio takav. Cenu zakupa lokala u Eurocentru nismo mogli izdržimo, to je bila moja loša procena i svi naši finansijski problemi kreću od tog trenutka. Neki ljudi koji su dolazili u Dom omladine odjednom su prestali da dolaze. Prosto nisu želeli u taj prostor. A vremenom su se menjale i druge stvari, pojavili su se dva nova lanca knjižara koji su bili vezani za, takođe, dve izdavačke kuće i oni su polako zauzimali svoj monopolski položaj. Nekako se kod kupovine knjiga nametnuo jedini kriterijum, a to je cena sa popustom i mi tu nismo imali puno šanse. To u Eurocentru je trajalo šest godina i taj period mi sad izgleda kao neki san. Pokušavali smo razne stvari, došao je i Kreativni centar, inače naš najbolji izdavač knjiga za decu i omladinu, i ideja je bila da paralelno postoje dve dobre knjižare – za odrasle i za mlade i decu. NJima je bilo ok, a nama ne. Ugasili bismo se skroz da smo tamo ostali.

* * *

Pošto je renoviran, ljudi iz DOB-a ponovo su zaključili da im treba knjižara, a ono kako smo mi radili dopadalo im se. Ovoga puta to nije bila politička odluka, već pitanje šta je dobro za DOB kao kuću kulture i većina ljudi izjasnila se da nas želi nazad. U vezi sa ovim prostorom imam specijalan sentiment k’o da sam se, da kažem tako, patetično, vratio kući, uprkos mnogim promenama koje su se dogodile i u DOB-u. Nastavila se saradnja sa izdavačima sa kojima smo od početka, XX vek, Geopoetika, Clio, Samizdat, Fabrika knjiga, Gradac“ ali smo počeli i saradnju sa nekim izdavačimo čije knjige nismo imali u Eurocentru. Dobili smo i pojačanje, dve devojke su došle iz Ceptera, jedne takođe dobre knjižare, i donele nam kontakte sa izdavačima iz regiona koje do tada nismo imali. Malko mi je žao što nemamo dovoljno mesta za fanzine, želeo bih i više stripova, ali sve u svemu imamo zanimljivu ponudu knjiga iz Srbije i regiona. Uprkos promenama, personalnim i svim drugim mislim da je ono najvažnije sačuvano, taj karakteristični splin Beopolisa i, naravno, levo programsko-ideološko opredeljenje.

* * *

Eto da ne ispadne da smo metuzalemi koje neće ništa da menjaju hrabro smo rešili da redizajniramo logo, novi je uradio Lazar Bodroža sa drugarima iz Metaklinike, on je recimo bio jedan od tih klinaca koji su redovno dolazili do knjižare. Kaže da je imao problem jer je emotivno je vezan za onaj stari, uostalom i ja sam, devojčica mozgica će mi uvek biti slaba tačka. Plakate za ono nesrećno staklo na DOB-u treba da nam napravi Jana Vuković, autorka nekoliko najboljih korica za knjige u poslednjih par godina.

* * *

Publika Beopolisa su naši misleći sugrađani, bez obzira na škole koje su završili i kojom profesijom se bave, gosti Beograda iz regiona (ima ih, bogami i sa drugih kontinenata), kolege izdavači, prijatelji pisci, ljubitelji knjiga, oni koji nekog čekaju.

* * *

Oduvek sam želeo da radim nešto na radiju, kao da nije dovoljno što po pola dana brbljam u knjižari, i eto dogodilo se da sam sa Cecom Đolović, urednicom na internet radiju – Radioaparatu.