foto: lična arhiva“Neko nad nama vrši oglede
‘Ajde, usudi se, pa pogledaj u poglede
Ovde je osmeh događaj”
Balaševićeva pesma “Ja luzer?” sa albuma “Jedan od onih života” iz koje je citirani stih, “brusila” se početkom devedesetih u vreme ratova, mobilizacija, hiperinflacije, punih ratnih bolnica i praznih prodavnica kao i rezervoara naših automobila.
Istini za volju ekonomska situacija daleko je bolja od navedenog užasa od pre tri decenije, ali i zašto je i dalje “osmeh ovde događaj?”. Preovlađujuća “kisela lica” produkat su kupaže unutrašnjih i spoljnih čimbenika. Savršena oluja, kao u filmu. Nakon dvogodišnje vanredne situacije/stanja sa kovidom na sve se “nakalemio” nesrećni rat u Ukrajini.
Pošto “Varoši ima, što da grešim dušu, boljih i lepših al’ samo jedna je, shvać’aš, varoš u koju se vraćaš” a ovo je rubrika “Moj Novi Sad” red je “da prebacim loptu na domaći teren.”
Iskreno, najteže mi pada, kada se, s vremena na vreme, nakon nekoliko dana “preko” vratim u svoju varoš. I kada, svaki put konstatujem sve veću razliku. Ekonomsku, društvenu, civilizacijsku. Ili oni idu prebrzo ili mi zaostajemo. Jasno je meni “da se sve menja, sem kamenja” ali gotovo da ne prepoznajem varoš u kojoj sam rođen, a i u kome ću po svoj prilici kao i svaki lala dobiti “onaj svoj kamen nad glavom.”
Tuga i zabrinutost na ulici, bes u saobraćaju, na drugačije mišljenje se reži i gotovo ujeda. Nema razlučivanja na dobro ili loše. Aktuelna je podela “da li si naš ili njihov” ili još gore “da li si naš ili naš neprijatelj.”
Mišljenje se ne formira nego se po njega ide. Najcenjenija karakteristika je poslušnost. Polusvet se instalira na mesta koja može da sanja u naluđim snovima. Za malo sinakure izdaće oca, majku, prijatelja, veru, tradiciju. Važno je da se obezbede životinjski instikti omeđeni onim “u se, na se i poda se.”
Ono što je golim okom vidljivo je transformacija grada. Kvartovi i čitave gradske četvrti pretvaraju se u betonske golubarnike. Tako je i u Petrovaradinu gde sam odrastao. Ruše se kuće i grade petospratnice.
Na prostoru na kome je stanovala jedna porodica sada imamo više desetina stanara. A kapaciteti elektro infrastrukture, kanalizacije i vodovoda gotovo su nepromenjeni. Uz to nema ni dovoljno parking mesta a da ne govorim o zelenim površinama ili dečijim igralištima.
Čitavi kvartovi bez ikakvog sadržaja. Ključevi još nisu ni uručeni a komunalni i infrastrukturni haos dolazi na naplatu. Kakvi će se ljudi formirati u takvim nehumanim uslovima?
I Al Kapone kada je hteo da pobegne iz “čistog” kriminala “poslovanje” je tranformisao u građevinu. Očigledno je da se deo “prljavog” novca kroz ove aktivnosti “opere”. Sve to “bustuje” cenu kvadrata i podstiče novu gradnju.
Ali, da li ima i onog, “Krivi smo mi?”
Svakako da ima. Na koju god stranu da krenem, među (za naše uslove imućnijim) poznanicima, u Vršcu, Subotici, Rumi, Kosjeriću, Arilju, … mogu čuti, otprilike: “Skupljamo novac pa ćemo kod vas kupiti garsonjeru. Da se nađe malom/maloj. Za zlo ne trebalo”. Zato se ne bi trebalo čuditi što se od “srpske Atine” pretvaramo u “čardak ni na nebu ni na zemlji.”
Mogao bih još, naravno, o mnogo čemu, ali pobrojaću novosadske klubove po kojima smo regionalno bili poznati, a koji danas ne postoje.
Tako se odnosimo prema kulturi. Pa i tradiciji. Imao sam čast da neka od pobrojanih mesta “obojim” alternativnim i rok zvukom.
Hiperinflaciju i ratove su preživeli ali ne i “novu realnost”: Atrijum, Dali, Rokoteka, Garuda, Žuta kuća, Klub 24, NS Tajm, Ara, Mašinac, Cepelin, Rut 66 … i mnogi drugi. Čak nisu opstale ni kultne diskoteke “Đava” i “Točak”.
Evropska prestonica (ne)kulture je nova realnost.
Moj Novi Sad je samo sećanje.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
