„Ovo što se dogodilo prošle nedelje je eksplozija nagomilanog nasilja“: Sagovornici Danasa o realnosti posle pucnjave u „Ribnikaru“ i kod Mladenovca

Samo u prethodna dva dana u Beogradu se dogodila opšta tuča u javnom prevozu, dok je Novom Sadu ženu ubio bivši partner. Kada se na to doda i serija hapšenja zbog pretnji na internetu i van njega, ali i niz incidenata o kojima mediji nisu izveštavali, utisak je da policija od akcije Sablja nije imala ovoliko posla.

Sagovornici Danasa ovu vidljivu eskalaciju stalno prisutnog nasilja u društvu dovode u vezu sa tragedijama u kojima je veliki broj dece i mladih ljudi ubijen.

– Nakon svakog razornog zemljotresa, slede manji potresi. Isti princip je vidljiv i u društvu, kaže sociolog Čedomir Čupić.

Odbacujući tezu da je porast nasilje isključivo uzrokovano prošlonedeljnom tragedijom, Čupić naglašava da je društvo traumatizovano već trideset godina unazad.

– Ovde se traume nagomilavaju, od raspada države, preko nekritičkog prihvatanja politike koja je dovela do ratova. Ratovi su, opet, bili izvor vrlo dubokih trauma, donoseći zločine, pljačke, razbojništva… Nakratko, početkom dvehiljaditih se pojavio tračak nade da bi sa tim moglo da se raskrsti, ali je gramzivost ljudi na vlasti kompromitovala tu nadu. Najzad, 2012. godine na vlast se vratila ista ona nerealna politika sa početka devedesetih, navodi Čupić.

Kako je izvor društvene traume dubok i dugotrajan, prema njegovim rečima, i proces izlečenja mora bude podjednako korenit. Svaka politika koja ima za cilj oporavak društva bi, navodi Čupić, morala da se fokusira na dve društvene oblasti.

– Obrazovanje i zdravstvo. Bez obrazovanja nema napretka, bez zdravlja isto tako. Najjednostavnija mera bi bila drastično poboljšanje materijalnog stanja zaposlenih u obrazovanju i zdravstvu. Sve mora krenuti od toga. Ukoliko bi učitelji i nastavnici imali, primera radi, početnu platu od 2.000 evra, to ne bi samo popopravilo njihov materijalni položaj. To bi im obezbedilo dostojanstvo, ugled, ne bi morali da rade dva posla, pa bi bili odmorniji, motivisaniji i mogli bi da se posvete deci. Svakako pozdravljam angažovanje psihologa i pedagoga, ali niko ne može da zameni ulogu koju obavljaju učitelji, nastavnici i profesori. Ista stvar i sa lekarima, sa početnom platom od dve hiljade evra, ne bi imali potrebe da se iscrpljuju radeći privatno. To nije neostvarivo, pogotovo kada pogledamo na kakve sve stvari vlast troši novac, kaže Čupić.

Psiholog Žarko Trebješanin napominje da su u društvu prisutni simptomi psihičke epidemije, dodajući da je još Jung upozoravao da ta pojava može da bude opasnija od ratova i prirodnih nepogoda.

– Kod nas je mnogo nagomilanog besa i negativnih emocija. To se ne može ignorisati, nasilje vrišti sa televizija, sa naslovnih strana novina, sa društvenih mreža…Ovo što se dogodilo prošle nedelje je eksplozija tog nasilja, navodi Trebješanin.

Kao utešnu konstataciju, on naglašava da za “svaku bolest ima leka”.

– Ponekad iz najtežih simptoma može da počne izlečenje. Svaka kriza, lična ili društvena, nudi šansu za oporavak. Dakle, šansa za promenom postoji, ali je pitanje da li ćemo je iskoristiti, ističe Trebješanin.

Ono što definitivno neće dovesti do smanjenja nasilja, navodi Trebješanin, je jačanje represije i postavljanje policije po školama.

– Ja mogu da razumem da se neki roditelji osećaju spokojnije kada vide policajca ispred škole. Ali, ta mera mora da bude vremenski ograničena. Na duge staze, ova represivna mera poručuje deci jedino to da će svako neprihvatljivo ponašanje biti kažnjeno. A svaka kazna je po sebi vrsta nasilja. Legalnog nasilja, ali ipak nasilja. Time se samo poručuje da postoji još jači nasilnik koji će kazniti manje nasilje. Srž problema je uvreženo uverenje da je nasilje prihvatljiv mehanizam za rešavanje problema. Više policije ili strožiji zakoni neće uticati na promenu tog obrasca ponašanja, ističe Trebješanin.