Ozbiljne promene ili propast

Sposobnima i voljnima da, s distance, zdravorazumski tumače pogrešne poteze uprave prošlih godina, takođe. Samo je bilo pitanje ko hoće i(li) sme jasno i glasno da priča i piše o paprenoj ceni poludecenijske dominacije crno-belih domaćim atarom, naročito posle pobune sportskog direktora Mladena Krstajića i trenera Aleksandra Stanojevića, koji su svoje pitanje „gde su pare“, upućeno predsedniku Draganu Đuriću i njegovim pijunima, platili smenama krajem 2011. i početkom 2012.

Jedni su ćutali jer nisu imali alternativu sve bednije i neredovnije plaćenom poslu u najvećem srpskom fudbalskom izvozniku, zato što su bili uplašeni, ucenjivani ili bez petlje. Drugi su žmurili zbog manje ili veće, direktne ili indirektne koristi od desetina miliona evra zarađenih na masovnoj rasprodaji najboljih, po pravilu sve mlađih, igrača. Ili bi se ugrizli za jezik svaki put kada bi se usudili da kritikuju, zbog malverzacija u privatnim kompanijama dva puta pritvaranog, Đurića i još poslušnije nastavljali da mu služe. A dugovi kluba bez ozbiljnijih sponzora, s osionim amaterima na visokim funkcijama, bez nagoveštaja plana a kamoli strategije u trošenju novca, podeljenim i sve malobrojnijim navijačima, samo su rasli. Prema bankama, državi, dobavljačima, zaposlenima u Partizanu, struci i ekipi. Da bi tek kada su poslednji, od čijeg znoja na toj strani Topčiderskog brda svi žive, štrajkom dočekali informaciju da nema ništa od zaostalih plata, rata iz ugovora i premija, iskrsli unutrašnji i spoljni zahtevi za vanrednom Skupštinom kluba i hitnim kadrovskim rezovima.

Ničija nije do zore, kaže naš narod, pa ni sadašnji vlastodršci u Partizanu neće doveka biti štićeni od strane nekih političara i tajkuna. Samo da ne bude kao u drugoj narodnoj umotvorini „ustani kume da sedne sviračeva majka“. Uz pomoć nekih drugih političara i bogataša. Jer, Partizan se nalazi na velikoj raskrsnici, a promene radi promena (ako se dese) ubrzale bi put u propast, po već viđenom scenariju u dužnoj i tužnoj Crvenoj zvezdi.