Oživljava verski radikalizam

Međutim, u isto vreme osnivale su se i odmah sticale ugled ekstremističke grupe kao Takfir va Hidžra (Anatema i hidžra), Al-Džihad i Džamaa Islamija (Islamski savez). Ove grupe su se oslanjale na Kutbovu misao i učenje srednjovekovnih teologa kao što je Ibn Tamija, ali su pre svega pozivale na džihad, u ovom slučaju pravi pravcati „sveti rat“ protiv neverničkih i bezbožnih režima (na prvom mestu Sadatovog), odnosno protiv cionizma i zapadnog imperijalizma.

Sedamdesetih godina u Egiptu ponovo počinje da oživljava verski radikalizam. Fundamentalističke grupe su nekoliko puta pokušale da izvrše državni udar, ali su pre svega razvile ciljani terorizam, koji je bio usmeren na institucije. Sadat tako gubi kontrolu nad javnim redom i u septembru 1981. preduzima oštre mere protiv islamista i protivnika iz redova građanstva i političke opozicije, svrstavajući ih sve u istu zavereničku grupu. Talas hapšenja zahvata islamističke aktiviste, ličnosti iz politike i kulture; čak je i koptski papa izgnan u jedan daleki manastir. Na odgovor progonjenih nije trebalo dugo čekati i 6. oktobra 1981, na paradi povodom obeležavanja Kipurskog rata, Sadata ubija pripadnik Al Džihada. Iako je Zapad bio spreman da podrži ideju da je Sadatovo ubistvo čin osvete zbog potpisivanja separatnog mira sa Izraelom, pravi razlog je bila domaća situacija. Protivrečna predsednikova politika, njegov antidemokratski autoritarizam i slabi rezultati dva <I>infitaha<I> stvorili su sve brojniju opoziciju, koju su islamisti odmah prigrlili, dramatično preuzimajući ulogu njenog oružanog krila.

Sadata je nasledio potpredsednik Muhamad Hosni Mubarak. On je odlučnije nastavio reforme, a pre svega ekonomsko otvaranje zemlje, tako što je postepeno ukidao javni sektor i otvarao put pravoj kapitalističkoj transformaciji egipatske privrede (međutim, sa nezadovoljavajućim rezultatima). Sa političkog stanovišta, došlo je do velike liberalizacije u pogledu sukobljavanja mišljenja i slobode štampe. Promene na institucionalnom planu bile su manje značajne. Uprkos tome što je broj partija 2005. godine narastao do 17, Nacionalna demokratska partija, naklonjena predsedniku, odnosila je pobedu u svim izbornim trkama i osvajala apsolutnu većinu poslaničkih mesta, koja je na izborima 2005. godine „svedena“ na samo dve trećine. Dakle, iako je Egipat zvanično bio država sa višepartijskim sistemom, predstavnički pluralizam bio je ozbiljno poremećen. Uostalom, od 1981. nikada nije ukinuto vanredno stanje, tako da je policija vrlo lako mogla da kontroliše i civilno društvo i opoziciju. Predsednički izbori 2005. u svakom pogledu su bili prvi izbori na kojima je zvanični kandidat establišmenta, tj. Mubarak – bar zvanično – bio u trci sa protivničkim „nezavisnim“ kandidatima. Ipak, prerano je dati procenu da li je to bio pravi korak ka smanjenju ovlašćenja predsednika i široj demokratskoj transformaciji.

U Mubarakovom Egiptu, posebno devedesetih godina, došlo je do opasne eskalacije islamskog ekstremističkog terorizma. Radikalne organizacije nisu više udarale samo na institucionalne simbole nego su svoju agresiju bez razlike proširile i na egipatski narod, ali najviše na strance (najpoznatiji je napad u Luksoru 1977, kada je poginulo šezdesetak turista). Jednom prilikom je i na Mubaraka izvršen atentat dinamitom. Slepi nalet terorizma ipak je odvojio islamiste od muslimanske većine stanovništva, i taj gubitak veze sa bazom u narodu postepeno je doveo do poraza domaćeg terorizma. Oštra i razgranata represija policije i vojske uradila je ostalo. Šefovi militantnih islamista su 2000. godine u zatvoru priznali uzaludnost oružane borbe i pozvali na polaganje oružja, bar kada je u pitanju unutrašnji džihad protiv neverničkog režima.

Nastavlja se