„Nekada se u svemu ne slažemo, ali se barem slažemo da se u nečemu ne slažemo. Toga je u prošlosti nedostajalo“, bljesnuo je um ministru pravde Nikoli Selakoviću u Zagrebu, gde se sastao sa hrvatskim kolegom. U ovoj izjavi je, sudeći prema izveštajima, opisan i najviši domet tog susreta.
Neko neupućen mogao bi, čuvši Selakovića, pomisliti da tek što je okončan rat između Srbije i Hrvatske, ili, u blažoj varijanti, da su upravo uspostavljeni diplomatski odnosi dve države, do juče žestoko zavađene.
Poneko će se, međutim, setiti da je rat okončan pre gotovo dvadeset godina, da su se potom odnosi postepeno unapređivali, sve do tesne saradnje Koštunice i Sanadera, a onda i Tadića i Josipovića. Naravno, bilo je povremenih trzavica, pa i u poslednje vreme. Tim friškim poprilično je doprineo i bivši šef Selakovićeve stranke Tomislav Nikolić, a u svojstvu šefa države.
Ministrova, nazovimo je, „afera Jana“, suviše je bizarna stvar da bi ugrozila odnose Beograda i Zagreba – poznati „patriotski“ ispad Selakovića opozicionara i asistenta na Pravnom fakultetu u kojem studentkinji otima i baca u kantu flašicu „hrvatske“ vode. Selaković vladika je, takođe je poznato, sve s indignacijom negirao. Ali medijski široko eksploatisani incident bio je zanimljiv i novinarima u Zagrebu kojima je Selaković morao da objasni kako mu nije problem da u Hrvatskoj pije „Janu“ (iz Pisarovine), ali će u Srbiji „Karađorđa“ (iz Palanačkog Kiseljaka) i „Knjaza Miloša“ (iz slobodarskog Aranđelovca).
I to je, izgleda, bio „drugi najveći“ domet ministrove posete.
Takođe bizarna, ali daleko ozbiljnija stvar je patološki slučaj Selakovićevog službenika Nikole Savića. Taj je „papirolog“ na svoj fejsbuk profil 12. marta ponosno stavio sliku snajpera kojim je ubijen Zoran Đinđić. Potom je objasnio kako nije mislio ništa loše, „ugasio se“ na Fejsbuku, a Selaković mu je, valjda, izvukao uši. Kao što je predsednik Nikolić, valjda, izvukao uši svom službeniku Vuku Fatiću, koji je onomad na „fejs“ stavio sliku svog sina – bebe koju je pokrio knjigom „Moj poredak sveta“ Adolfa Hitlera.
Nećemo reći kakav ministar, takav mu i papirolog. Ali šta će na Selakovićevom fejsbuk profilu umetnička instalacija „Boris Tadić sa kečetom, šahovnicom i zastavom Albanije“? Foto-montaža je postavljena februara 2012. u vreme grčevite borbe bivše vlasti da Srbija dobije status kandidata za EU, a poruka je jasna – ekspredsednik je šiptar i ustaša koji zbog Evrope izdaje Kosovo. Selaković je dodao i stihove Jovana Jovanovića Zmaja koje je pesnik napisao povodom Berlinskog kongresa 1878, odnosno njegovog ishoda za Srbiju: „I svršeno je – mađijskom merom/ I potpisano zlaćanim perom,/ I proslavljeno gospodskim pirom/ I srpska propast zove se mirom“.
Selaković je tada izostavio naredne stihove koje je Zmaj posvetio Rusiji, u kojoj je video krivca za „srpsku propast“ u Berlinu: „I crvak nema kome bi s' vajko,/ Hvala ti, hvala, srpska nemajko!“. Kako ih i ne bi izostavio dok, takođe na „fejsu“, čestita Putinu izbor za predsednika (Putin mu, inače, nije odgovorio).
S nestrpljenjem čekamo novu Selakovićevu patriotsku instalaciju povodom grčevite borbe za datum početka pregovora sa EU koju vode njemu nadređeni. A stihovi bi mogli da budu, na primer, iz one „Srpska se truba s Kosova čuje“: „Srpski junaci sunce vam sinu, osvetiste se vi dušmaninu…“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
