Palestinci izvan sporazuma

Njegov čuveni odlazak u Jerusalim u novembru 1977, kada je prvi (i poslednji) put šef jedne arapske države govorio pred izraelskom skupštinom, prokrčio je put za sistematične mirovne pregovore, koji su dostigli vrhunac 1978. i 1979. godine sporazumima u Kemp Dejvidu, a zatim u Vašingtonu, uz blagoslov tadašnjeg američkog predsednika Džimija Kartera. Posle trideset godina neprekidnog ratovanja najvažnija arapska zemlja potpisala je separatni mir sa svojim tradicionalnim cionističkim neprijateljem; ovaj potez, s visokim simboličkim nabojem, primljen je s prilično velikim odobravanjem, uprkos neizbežnim ritualnim protestima od strane Egipćana, koji su podnosili najveći teret sukoba sa Izraelom.

U separatnom miru Palestinci su još jednom ostali izvan arapskih sporazuma, mada su pojedine najradikalnije arapske zemlje, kao Sirija, Libija i Alžir, osnovale „Front odlučnosti“ da bi izolovale i kaznile Egipat, koji je izbačen iz Arapske lige i Organizacije islamske konferencije. Međutim, Palestincima „Front odlučnosti“ nije donosio nikakvu korist. U krajnjoj liniji, ništa nije moglo da se uradi protiv volje Sjedinjenih Država, koje su postepeno uviđale da mogu da se uzdaju u Sadata i da čak mogu da ga iskoriste za svoje političke poduhvate. S američke strane, jedan od velikih pokretača složenog diplomatskog procesa koji je doveo do pregovora u Kemp Dejvidu bio je (1973-1976) državni sekretar Henri Kisindžer, savetnik za nacionalnu bezbednost tadašnjeg predsednika Niksona. Kisindžerov plan bio je jasan: napraviti od Izraela velikog američkog saveznika na Srednjem istoku i čvrsto vezati njegovu sudbinu za američku politiku, koja će se na Srednjem istoku sprovoditi u cilju odbrane i zaštite Izraela. Baš zbog toga Kisindžer je rekao da „ideja o palestinskoj državi kojom će upravljati PLO nije mogla biti tema ozbiljnih razgovora“. Politika predsednika Kartera bila je umerenija, ali je bila „kratkog daha“, jer je on na funkciji bio samo četiri godine, a njegov naslednik Ronald Regan, poput Džonsona ili Niksona, otvoreno je stao na izraelsku stranu. Tako je „Front odlučnosti“ naneo štetu Egiptu, ali ni najmanje nije pokolebao odlučnost velikog broja ljudi da se Palestinci isključe iz mirovnog procesa. Na drugoj strani, Sadatova spoljnja politika, kao uostalom i raniji katastrofalni ishod Šestodnevnog rata, do kraja su iscrpli egipatsku hegemoniju gospodara u arapskom svetu. Upražnjeno mesto pokušali su, na različite načine i neuspešno, da popune prvo saudijski kralj Fejsal, a zatim Sadam Husein. Naime, arapski svet je ostao bez moćnog lidera kao što je bio Naser, a to je nesumnjivo umanjilo njegovu pregovaračku snagu u međunarodnim okvirima, kao što je i oslabilo panarapski ideal.

Mirovni pregovori bili su poslednji Sadatov uspeh. Naime, u zemlji je sve više počela da se grana nepokolebljiva i borbena opozicija. Svojom autokratskom politikom predsednik je odbio mnoge profesionalne kategorije društva, među kojima i sindikalno udruženje advokata. Kopti su, pod vođstvom energičnog pape Šenude III, počeli da se komešaju, a to je prouzrokovalo unutrašnje verske sukobe koji su narušavali društveni mir. Međutim, najjači otpor dolazio je od islamskih organizacija.

Sadat je voleo da se predstavlja kao „predsednik vernik“ i pod njim je vladajuća politika dobila vrlo izražen islamski karakter: godine 1980. dodata je ustavna odredba koja kaže da će šerijat postati <I>glavni izvor<I> zakonodavstva; Muslimanska braća su rehabilitovana, ponovo se aktivirala i počela da vrše propagandu. Međutim, Sadat je odlučio da i protiv unutrašnjih protivnika zaigra na islamističku kartu, posebno protiv levice, bila ona naserovska ili ne. Ali, to se vratilo kao bumerang. Islamske organizacije su se umnožile, radikalizovale (naročito zbog teške ekonomske situacije) i proširile među studentima, radnicima i njihovim sindikatima. Međutim, ponavljamo da odmah na početku treba jasno razdvojiti islamski teroristički ekstremizam od glavne struje tradicionalnog islamizma, koji je u Egiptu i u drugim državama svog glavnog predstavnika imao u Muslimanskoj braći.

Nastavlja se