Pančevački Svetionik

Po prvi put ne osećam nervozu i uzbuđenje pred otvaranje festivala. Nisam skroz siguran zbog čega je tako. Verovatno jer se mnogo stvari dešavalo ove godine. Naš prvi dugometražni igrani film „Teret“, koji je Ognjen režirao a ja producirao zajedno sa Draganom Jovović, imao je premijeru u Kanu, na najvećem filmskom festivalu na svetu. Sedam godina smo radili na „Teretu“, još od studentskih dana, i kanska selekcija je najveće priznanje koje smo mogli da dobijemo. Jedva čekam kraj novembra kada će film biti prikazan po prvi put u Srbiji. Francuska, Belgija, Švajcarska, Ukrajina, Slovačka, Poljska, Bosna, Rusija, Kanada, Finska, Izrael, Kina, Velika Britanija, Rumunija, Brazil, Austrija, Kolumbija, Švedska, Nemačka, Grčka, Hrvatska, Slovenija, Makedonija, Španija, Indija, Turska, Maroko, Holandija, Litvanija, Meksiko, SAD. To su zemlje u kojima je već sada dogovoreno prikazivanje „Tereta“.

PAFF otvara dokumentarni film „4 godine u 10 minuta“ Mladena Kovačevića. To je Mladenov najbolji film do sada, i najbolji srpski dokumentarac ove godine. Film je sastavljen od arhivskog materijala koji je Dragan Jaćimović, inače Pančevac, snimao 2000. godine kada je postao prvi Srbin koji je osvojio Mont Everest. Dok se u tadašnjoj SRJ sve raspadalo, on je stajao na vrhu sveta.

Ja se osećam kao da je danas trebalo da budem na Filmskom festivalu u Veneciji, gde nikada nisam bio. Ali ove godine imamo film i tamo: crnogorsko-srpski film „Ti imaš noć“, dugometražni prvenac Ivana Salatića. Srpski deo produkcije smo mi, Ognjen, Dragana i ja ispred naše producentske kuće „Non-Aligned Films“. Osećam se ponosno i važno jer mi je nedavno Marko Miler, bivši direktor filmskih festivala u Veneciji i Lokarnu i najveća faca među festivalskim „šefovima“ u poslednjih 30 godina, napisao mejl u kome kaže da ne pamti da je jedan producent sa prostora bivše Jugoslavije iste godine imao film i u Kanu i u Veneciji još od vremena crnog talasa. Mada, s druge strane, ne smatram da je to neka velika stvar – valjda je sve ovo samo početak neke priče, neke nove jugoslovenske kinematografije.

Četvrtak, 6. septembar

Otvaranje Pančevo film festivala je prošlo, i napokon imam malo vremena da sednem sa gostima festivala. Uprkos smešnog budžeta koji PAFF ima u odnosu na sadržaje koje pruža, na festivalu se prikazuje 20 dugometražnih i 34 kratkometražna filma, uz prisustvo 11 gostiju iz inostranstva. Bez neograničenog entuzijazma malog tima koji organizuje festival i bez podrške raznoraznih autora, producenata i drugih koji nesebično doprinose festivalu, novac kojim raspolažemo ove godine bi nam omogućio da prikažemo šest do sedam dugih filmova, bez ičijeg prisustva, naravno. Osnovna ideja sa kojom je PAFF stvoren jeste da se stvori jedan prostor gde bi se prikazivali filmovi koji stvaraju istoriju savremene kinematografije; filmovi koji otvaraju nove vidike i istražuju granice filmskog jezika. Ti filmovi se gledaju i diskutuju na najznačajnijim festivalima, kulturnim centrima, muzejima savremene umetnosti, kinotekama i filmskih arhivima i filmskim časopisima širom sveta: Film Society of Lincoln Center, Anthology Film Archives, Cahiers du cin�ma, Film Comment, �sterreichisches Filmmuseum, MoMA, Tate, MACBA, Centre Pompidou, Cinemateca Portuguesa, Viennale, Arsenal, Locarno Festival, Cinema Scope, Flaherty Film Seminar… to su prva imena koja mi padaju na pamet kada razmišljam o uzorima onoga što je suština Pančevo film festivala. Verovali ili ne, filmovi i autori koji su na tim mestima tretirani kao najznačajniji današnjice, kod nas u Srbiji jedva se prikazuju. Odnedavno postoje još dva programa na domaćim festivalima koji neguju najhrabriji i najznačajniji savremeni autorski film: „Bande a part“ u okviru Festivala autorskog filma i „Meteori“ u okviru Beldocsa. Program „Meteori“ održava se u Muzeju savremene umetnosti, sa kojim bi trebalo da se organizuje još takvih događaja.

Petak, 7. septembar

Juče se obeležio još jedan ogroman uspeh mladih domaćih autora na svetskoj filmskoj sceni premijerom kratkometražnog filma „Strano telo“ Dušana Zorića u Veneciji. On je verovatno najperspektivniji student filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u ovom trenutku, i selekcijom u Veneciji potvrđuje da uspesi njegovih prethodnih studentskih filmovima „LJubav“ i „Paraliza“ nisu bili slučajnost.

U međuvremenu, u Pančevu – problemi. Po prvi put u ovih pet godina otkako se održava festival imamo tehničke poteškoće sa kopijama filmova. Nismo stigli sve da testiramo od početka do kraja. Užasno me to pogađa, jer smatram da je moja greška. Međutim, nije baš tako, prosto je nemoguće raditi festival u ovakvim uslovima. Ujutro odlazim u Beograd da pokupim „bekap“ kopiju jednog filma koji se prikazuje tog dana. Sa mnom je krenuo Pang, naš gost sa Tajvana koji je prvi put u Srbiji, da vidi Beograd. Kada se vrati, pričaće nam šta je sve video: Kalemegdan, Muzej savremene umetnosti i Novi Beograd. Ali najveći utisak je basket sa klincima iz nekog novobeogradskog dvorišta, koji su ga pozvali da im se pridruži kada su ga videli. Kaže da bi voleo da ostane u Srbiji još neko vreme nakon festivala.

Vraćam se u Pančevo i sređujem titlove za film „Doba klasike“ Teda Fenta koji je takođe u programu to popodne. Ted je veoma zanimljiva ličnost. Rođen je 1989, i pored toga što režira sopstvene filmove, radi kao kino operater u Linkoln centru u NJujorku (gde se, normalno, mnogi filmovi i dan-danas projektuju sa originalnih 16 i 35 mm filmskih traka) i autor je novih engleskih titlova za filmove Žan-Lik Godara, Maksa Ofilsa, Alena Renea, Žan-Mari Stroba i drugih. Takođe je urednik knjige o Žan-Mari Strobu i Danijel Ilje koju je izdao austrijski Filmmuseum.

Ali pre Tedovog filma treba da vodim razgovor sa nemačkim rediteljem Iljom Štalom, koji je došao da predstavi svoj film „Dodir betona“, i žurim da se vidim sa njim pre projekcije. Međutim, pre nego što se završi dan, saznaću da imamo tehničke probleme i sa kopijama horor filmovima koje puštamo svako veče u ponoć. Rešićemo i to nekako. Odlučujem da od sledeće godine više ne prihvatamo da puštamo nijedan film sa Blu-Reja, jer se iznova pokazuje kao užasno nepouzdan format. Iako se ja kao bavim umetničkim poslom, s obzirom da sam filmski reditelj, negde uživam i u svim tim tehničkim stvarima koje okružuju naš posao. Uvek me je zanimala tehnologija, zato sam i završio mašinstvo pre nego što sam se posvetio filmu.

Subota, 8. septembar

Napokon stižem da pročitam kritiku „Tereta“ koja je izašla u časopisu Cinema Scope pre nekoliko dana. Cinema Scope je jedan od najcenjenijih filmskih časopisa na svetu, i sada objavljuju puno tekstova o filmovima koji će biti prikazani u Torontu, na najvećem festivalu na američkom kontinentu. Srećan sam što su objavili tekst, i još sam dodatno srećan jer će se naći i u njihovom jesenjem štampanom izdanju. U veoma dugačkom i fenomenalnom tekstu, autorka citira Žaka Riveta i njegov tekst o filmu „Kapo“ Đila Pontekorva, koji je verovatno najznačajniji tekst ikada napisan u istoriji kinematografije. Razmišljam o negativnim predrasudama koje postoje prema „Teretu“ u Srbiji. Iako film još niko ovde nije pogledao, mnogi ne samo da imaju mišljenje nego čak i pišu o njemu, a jasno je da ga nikada neće ni pogledati. Najbizarniji je taj neki čovek čije ime nikada pre nisam čuo i koji je valjda neki kvaziscenarista i bivši istoričar filma koji je opsednut „Teretom“. Objavio je nekoliko tekstova koji su u suštini jedan isti tekst sa sitnim izmenama u kojima napada film o kom ne zna ništa. Pitam se da li je on čitao Rivetov tekst – valjda jeste, ipak je on iz tog nekog prošlog vremena kada su se ljudi ozbiljnije bavili filmom. Verovatno nije gledao filmove najznačajnijih reditelja u poslednjih 30 godina: Cai Ming-lijanga, Hou Šijao-šjena, Apičatponga Virasetakula, Lava Diaza, Lisandra Alonsa, Pedra Košte, Bele Tara, Kler Deni… Kiarostamija pretpostavljam da jeste, on je ipak najveći reditelj kraja XX veka, a i Sokurova, ali pitanje da li bi njegovi filmovi bili viđeni u Srbiji da dolazi iz neke druge zemlje. U svakom slučaju, žao mi je čoveka ako ga neko u stvari koristi da preko našeg filma napada Filmski centar Srbije, jer tako deluje.

Par sati kasnije vidim takođe da „Druga strana svega“ Mile Turajlić, film koji se igrom slučaja večeras prikazuje u okviru revijalnog programa PAFF-a, nije izabran za domaćeg kandidata za nagrade Oskar Američke filmske akademije. Lična mišljenja na stranu, činjenica da komisiji koja to bira nije bilo jasno da je to srpski film koji ima najveće šanse u trci sa ostatkom sveta („Druga strana svega“ je pobedila na najvećem festivalu dokumentarnog filma na svetu, nominovana je za nagrade Evropske filmske akademije, itd. itd.) dosta govori o (ne)kompetentnosti ljudi koji to biraju. Ali to je stvarnost u kojoj živimo, ona u kojoj o bitnim stvarima odlučuju metuzalemi, praktično isključivo muškog pola, kojima nije jasno da su odavno i dokumentarci filmovi, ona u kojoj svako samo gleda kako da otme što više i napakosti drugom, i ona u kojoj praktično niko ko se bavi kinematografijom u Srbiji nije čitao Rivetov tekst, a verovatno ni ne zna ko je Žak Rivet.

Nedelja, 9. septembar

Pančevo film festival se završava danas. Žiri za dugometražni takmičarski program je doneo odluke sinoć – nagradu „Svetionik“ za najbolji dugometražni film osvaja „Sofija Antipolis“ francuskog reditelja Viržila Vernijea, dok specijalno priznanje žirija pripada Josipu Lukiću iz Hrvatske za dokumentarac „Majči“. Mladi žiri od šesnaest srednjoškolaca, koji dodeljuje nagrade za kratkometražne filmove i koji ove godine ima u sastavu klince iz Srbije, iz BiH i sa Kosova, većaće beskonačno dugo, kao i obično. Ali na kraju uvek donesu fantastične odluke, i nagrade najhrabrije filmove. Glavnu nagradu „Dimnjak“ za najbolji kratki film su dodelili španskom filmu „Matria“ koji prati jedan dan u životu sredovečne žene koja trpi život sa nesposobnim mužem i izrabljivanje u fabrici gde pakuje morske plodove u konzerve. Snimljen u stilu braće Darden, „Matria“ ima jedan od boljih i snažnijih krajeva koje sam video u poslednje vreme na filmu. Festival će zatvoriti film „Dovlatov“ Alekseja Germana mlađeg, u kom naš glumac Milan Marić tumači ulogu slavnog ruskog pisca. U veoma emotivnom obraćanju, Marić će podsetiti prisutne na Nebojšu Glogovca, Pančevca takođe, kao i na potrebnu veću podršku mladim ljudima, stvaraocima, umetnicima. Ja, kako imam averziju prema krajevima i rastancima, o čemu sam snimio i par kratkih filmova, tradicionalno ću odmah nakon zatvaranja festivala da se vratim kući u Beograd, gde praktično nisam bio poslednja dva meseca. Na putu do Beograda, razmišljam o budućim ciljevima: da napišem scenario za moj prvi dugometražni film, i da stvorim okolnosti u kojima mogu da napravim filmski festival onako kako je normalno u svetu i kako smo Ognjen i ja od začetka zamišljali Pančevo film festival: festival za sve i festival koji slavi filmsku umetnost bez ikakvih ograničenja.

Autor je reditelj i selektor Pančevo film festivala