Pančevo je bilo doslednije od Pariza

Grunvald je svoje pismo nazvao „Tajni memorandum Vudro Vilsonu“. povezujući ga tako s nizom tajnih memoranduma koje je američki predsednik dobijao na Pariskoj mirovnoj konferenciji od svojih eksperata koji su kreirali programe i davali preporuke za budući svetski poredak.

Grunvald nije doslovno okrivio Vilsona za događaje u Jugoslaviji, ali je želeo da dopuni uzroke izbijanja rata. Ali, on je posebno pažnju skrenuo Vilsonu na „brutalnosti Vaših starih prijatelja, Srba“.

Autor pisma je saopštavao da su pravo na samoopredeljenje i princip nacionalne države često preveliki da se nose s lokalnim problemima i premali da funkcionišu na globalnom tržištu. Vrednosti krvi i tla su retrogradne. Želja da se pripada porodici ili plemenu, možda je prirodna, ali „ona ne treba da uzme agresivne i ekskluzivne forme“. SAD ne treba da blagosiljaju skoro svaku želju za samoopredeljenjem. Podrška samoopredeljenju izjednačena je s ratnim brutalnostima i žrtvama civilnog stanovništva, za šta je jugoslovenski slučaj bio tipična matrica u američkim očima.

Grunvald je predložio da se prihvati „fleksibilniji pristup suverenitetu“, pa da se razdvoje nacionalnost i teritorija, uzimajući Ruse za primer, koji bi mogli da zadrže rusko državljanstvo, a da pri tome ne moraju da žive u Rusiji. On je tražio da se SAD vrate „prosvetiteljskoj formi samoopredeljenja“ koja je značila „autonomiju pojedinaca“. Zamolio je Vilsona da „utiče na Vašington ukoliko ima astralne moći“.

Ideološka odgovornost

Vilsonu su ideološku odgovornost za događaje u Jugoslaviji pripisivali Robert Kaplan u svojoj knjizi „Balkanski duhovi“, zatim Ričard Holbruk i mnogi autori koji su se bavili jugoslovenskom krizom 90-ih godina. Rođenje Jugoslavije, ali i njen kraj pripisani su Vilsonu, jer su mu prebacivali da je kodifikovao nacionalistička prava. Dok je za rođenje Jugoslavije bio neophodan nestanak Austrougarske, na istim principima nestalo je i Jugoslavije.

Parafrazirajući čuvenu rečenicu britanskog premijera Lojda DŽordža da kapitulacija Nemačke „tog sudbonosnog jutra“ označava „kraj svih ratova“, napisane su knjige da je primena Vilsonovih principa na mirovnoj konferenciji u Parizu donela „mir koji je bio kraj svakom miru“.

Vilson je predsednik koji se smatra najsnažnijim izrazom američkog idealizma u spoljnoj politici. On je dugo odolevao pritiscima da uvede SAD u Prvi svetski rat, ali najzad je popustio, što je propratio čuvenom rečenicom: „Svet mora da bude bezbedan za demokratiju“. Pošto su Amerikanci bili imigranti iz zemalja koje su vodile rat, nije želeo da na toj osnovi unosi podele među Amerikance. Pripadao je progresivističkom krilu američkih demokrata, koje je smatralo da treba proširiti ekonomske mogućnosti za ljude sa dna socijalne lestvice i uklanjanje specijalnih privilegija koje su uživali najbogatiji i najmoćniji društveni krugovi.

Uloga Mihajla Pupina

Početkom juna 1919, pri kraju prvog dela Pariske mirovne konferencije, u Beogradu se iznenadno pojavio Mihajlo Idvorski Pupin. Sin seljaka, rođen 60 godina ranije u Banatu, u selu Idvor, sada je bio profesor elektromehanike na Kolumbija univerzitetu i poznati pronalazač. Pupinova naučna karijera, opisana u njegovim memoarima „Od imigranta do izumitelja“, počela je na ravnicama oko Idvora, „sela premalog da bude na bilo kojoj mapi“, gde su on i drugi dečaci čuvali stoku u dugim zvezdanim noćima. Da komuniciraju jedni s drugima, zaboli bi svoje noževe u tvrdu zemlju i naizmenično udarajući drvene drške i prislanjajući uši na zemlju, uspevali su da šalju jedni drugima signale, pa čak i odrede pravac i međusobnu udaljenost. Pupin je takođe primetio da ovi zvuci nisu otkrivali njihove pozicije rumunskim kradljivcima stoke koji su vrebali u kukuruznim poljima u blizini. Tada nije znao da je to zato što je zemlja tamo bila previše meka da služi kao provodnik; ali su to bili fenomeni koji su ga vodili ka fizičkom principu koji je postao osnova jednog od njegovih najunosnijih otkrića 25 godina kasnije, Pupinovog kalema, kome svet duguje što je telefoniranje na velike daljine tako lako i jeftino.

Pupin je poznavao Vilsona i zaustavio se u Parizu da mu opiše ljude koji žive u Banatu, bar onom delu odakle je. Mada je voleo svoju rodnu zemlju koliko i onu posvojenu, dakle veoma mnogo, njegov odnos prema jugoslovenskim teritorijalnim zahtevima je bio razuman. Pokušao je da ubedi Pašića i druge jugoslovenske delegate da budu umereni, ali je shvatio da ne sme da natura svoje mišljenje.

Godinu dana ranije, Pupin je, kao i mnogi drugi, tvrdo verovao da Vilson ne treba da ide u Pariz, zbog straha da će istrošiti svoj uticaj u pregovorima i kompromisima. „Treba da ostane na Olimpu“, rekao je Pupin tada u NJujorku. Drugi su smislili da samo predsednik može da se izbori s evropskim državnicima, koji će se koncentrisati na zadovoljavanje nacionalističkih ciljeva i strateških potreba svojih zemalja, čak i nauštrb stvaranja zdrave osnove za svetsku organizaciju.

Dok se spremao da poseti Srbiju, Pupin je bio u kontaktu s mladim američkim vojnim atašeom u Beogradu Hamiltonom Fišom Armstrongom, diplomcem s Prinstona i potomkom jedne od uticajnih njujorških porodica, kome je deda bio državni sekretar. Još od 1912. Fiš Armstrong je bio zainteresovan za događaje na Balkanu, čak je tada prikupljao pomoć za srpsku vojsku. Godinu dana ranije bio je zvanični pratilac srpske vojne delegacije koja je boravila u Americi, čiji su se predstavnici sreli da američkim predsednikom i koja je prisustvovala, dočekana snažnim aplauzom senatora i kongresmene, predstavljanju Vilsonovom programa od 14. tačaka, koji će postati platforma za organizovanje sveta posle rata.

Na ideju Fiša Armstronga priređena je u NJujorku poznata večera 19. januara 1918. kada je Milenku Vesniću i Simi Lozaniću uručena zastava NJujorka koja bi sada trebalo da se nalazi u Vojnom muzeju u Beogradu. Osim toga, omogućeno im je da telefoniraju svojim uglednim zemljacima u San Francisku. Upotrebljena je telefonska veza na daljinu, poznata pod nazivom “Pupinova veza“. To je učinjeno kao priznanje srpskom narodu i velikom naučniku Mihajlu Pupinu.

Tokom rata održao je veliki broj predavanja na američkim univerzitetima prikazujući Srbiju kao Davida koji se suprotstavio Golijatu. Koliko je verovao u njenu pobedu pokazuje i susret koji je imao sa bugarskim poslanikom 1915. nakon jednog od njegovih govora u Vašingtonu. Pred okupljenima je kritikovao kralja Ferdinanda zbog napada na Srbiju kada je ovoj bilo najteže. Čim je poslanik počeo da brani svoga suverena, Pupin mu je rekao:

– Ipak znajte da će Srbija pobediti. I tad će se Bugarska kajati zbog napada na svoju braću.

Bugarin na to odgovori da je sa Srbijom zauvek svršeno, na šta Pupin uzvrati:

– Hajde da se kladimo. I to ovako: Ako Bugarska ostane pobednik, Vi da kupite jedno veliko zvono za Ohrid i upišete na zvonu ono što Vi hoćete. Ako li Srbija pobedi, kao i što hoće ako Bog da, ja ću nabaviti jedno veliko zvono za Ohrid i nazvaću ga Zvono slobode.

Poslanik je prihvatio opkladu i izgubio je. Posle rata Pupin je poklonio svetoklimentskom gradu zvono teško 2.300 kilograma.

Biće to prekretnica u životu Hamiltona Fiša Armstronga, koji će od tada, pa narednih pola veka, kao glavni urednik časopisa „Foreign Affairs“ biti jedan od stubova kreiranja američke spoljne politike, a što je još važnije, permanentni prijatelj Srbije i Jugoslavije, bez obzira kroz kakve transformacije ona prolazila.

Prepiska sa Armstrongom

Hamilton Fiš Armstrong je, povodom Vilsonovog boravka u Parizu, u proleće 1919. iz Beograda napisao Pupinu: „Sada sam, posmatrajući sa distance kako se stvari odvijaju u Parizu, prilično promenio mišljenje. Možda bi Vilson imao više uticaja izdajući naređenja i primedbe izdaleka nego pregovarajući sam na licu mesta.“ Pitao je Pupina šta on misli.

„I ja sam promenio mišljenje“, odgovorio je Pupin, „tako da smo i dalje na suprotnim stranama. Ono što sam video u Parizu ubedilo me je da je bilo apsolutno neophodno da Vilson dođe u Evropu i propoveda novi poredak među narodima, kao što je i Hrist morao da dođe na zemlju da propoveda novi poredak među ljudima. ‘Zlatno pravilo’ mora jednom prevladati u politici, ili će svet propasti. Neki prorok mora da počne da ga propoveda, bez obzira koliko mu se protive i negoduju, pa čak i ako ne uspe“.

Boraveći među učesnicima konferencije u Parizu, Pupin je, na nagovor i poziv Hamiltona Fiša Armstronga, odlučio da iskoristi priliku i krene na sentimentalno putovanje u svoj kraj, gde je stekao svoja prva znanja iz fizike. Kako bi svečanost bila doista upečatljiva, opština Pančevo odlučila je da zajedno s Pupinom, počast oda i američkom predsedniku, pa je organizovala proslavu „Vilsonovog dana“.

Fiš Armstrong je opisivao da je Pupinova „ogromna građa bila pomalo nezgrapna, a glava mu je bila kao (kasnije sam primetio) Molotovljeva, to jest po uzoru na kineske fenjere. Ali nemačka poslovica Grosse Stirn, wenig Gehirn – veliko čelo – mali mozak – sigurno se nije odnosila na njega. NJegove oči su dobroćudno ali oštro gledale kroz debele naočare, dok je vrebao da ismeje sve što mu se činilo pretencioznim“.

„Nosim zapadnjačku odeću i naočare od kornjačinog oklopa“, rekao je, „i to me automatski čini sumnjivim“. Sada ga je gradska vlada Pančeva pozvala da „dođe kući“ i govori na proslavi Vilsonovog dana.

Pupin nije bio samo dragi zemljak u velikom svetu, nego čovek koji je sa sobom lično doneo povelju oslobođenja ovom i drugim banatskim gradovima. On je obavestio sve kako su išle stvari u Parizu. Italijani i Rumuni, na sreću, bili su toliko oholi i nasrtljivi da neslaganja među jugoslovenskim delegatima nisu bila fatalna.

„Sonino je više naškodio italijanskoj stvari, a Bratianu rumunskoj“, rekao je, „nego sve naše statistike, mape i istorijski dokumenti zajedno“.

Upravo tada radilo se o sudbini Banata. Rumunija je polagala nade u odredbe tajnog Londonskog ugovora, koji su predviđali da ceo Banat pripadne njoj. Vilson je bio apsolutni protivnik primene i poštovanja tajnih ugovora među evropskim imperijama. One su postale nepodnošljive za njega, od kada su ruski revolucionari obelodanili sve njihove planove za teritorijalne trgovine i isplate raznih vrsta ratnih usluga. Važan doprinos konačnoj sudbini Banata dala je i nemačka vojska koja je uverljivo porazila rumunsku u kratkotrajnom sukobu, tako da rumunska vojska nije imala snage da zauzme Banat i tako učini prvi korak koji je bio neophodan da zauzme teritoriju koju je želela.

Vilson je, posle razgovora s Pupinom, jasno stao na stranu srpskih zahteva na istoku i tako obezbedio da bar polovina Banata bude pripojena novoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca.

Pristanište u Pančevu bilo je ispunjeno ljudima, od kojih su neki bili građani u svečanom crnom, a ostatak seljanke u jarko obojenim bluzama, uobičajenim obimnim suknjama i vezenim maramama i seljaci u dugim ovčijim kaputima i komičnim ovčijim kapama. Svi su nosili male srpske zastave, uz određen broj ručno izrađenih američkih zastava, kojima su mahali tako frenetično da se nije odmah primetilo da neke od njih imaju okomite pruge i različit broj zvezdica.

Doček u Pančevu

Pupin se iskrcao, praćen svojim sekretarom dr Pavlovićem, u društvu dr Grgina i pukovnika Hamiltona Fiša Armstronga. Goste je dočekao tadašnji gradonačelnik Pančeva dr Jovan Bogdanov. Gosti su želeli da prepešače put od pristaništa do Magistrata.

Kako su prolazili, čuli su se usklici „Živeo Vilson!“, koji su se neprestano ponavljali, a zatim, svečano, srpska nacionalna himna. Bio je to prvi put da Pupin vidi srpsku trobojku na njegovoj rodnoj zemlji i suze su počele da liju ispod njegovih debelih naočara. Govori dobrodošlice sledili su nakon predaje buketa cveća i puno bacanja ružinih latica, a zatim su se drugari iz dečačkih dana okupili oko Pupina i ljubili ga i plakali.

U gradskom Magistratu Pupinu je bila predstavljena predsednica „Kola oslobođenih srpskih sestara“, gospođa Draginja Đurčin. Ona je bila glavni organizator akademije, zakazane tog popodneva kod „Trubača“. Bila je to tada najlepša kuća u gradu koju je podigao trgovac žitom Lazar Dragićević četrdesetih godina 19. veka, koja je pored ostalog imala i pozorišnu salu, veliku dvoranu za ples sva u kristalnim ogledalima, kazino i kafanu sa prenoćištem koja se zvala „Kod Trubača“, a ime je dobio po pesmi Stevana Kaćanskog „Hej, trubaču s bojne Drine“.

Pančevo je sa svojim dobro snabdevenim radnjama bilo zanimljiva suprotnost Beogradu. Kao i drugi gradovi u Banatu, bilo je opljačkano početkom rata, a kasnije je Makenzen evakuisao srpsko stanovništvo u Beč i druge austrijske gradove. Zatim je politika promenjena da bi se smanjilo nezadovoljstvo Srba i drugih slovenskih regruta u austrougarskoj vojsci. Stanovništvo je vraćeno i racionisanje lokalnih proizvoda je postalo manje strogo. Kada je rat završio, gradovi i sela u Banatu su shvatili koliko su imali sreće i slali su ogromne poklone u vidu hrane i stoke izgladnelom stanovništvu opustošenih oblasti na jugu. Samo u novembru i decembru 1918. 21.000 svinja je bila poslata u Bosnu i Dalmaciju, gde je glad možda bila najgora; i više od 16.000 dece je dovedeno odatle na godinu dana „gojenja“ – života sa srpskim porodicama, školovanja i rada na imanju. Grad je po izgledu bio austrijski i primećivalo se izvesno sentimentalno osećanje ka Habzburgovcima iz vremena kada su bili zaštitnici Slovena u monarhiji od „pravih“ neprijatelja – Mađara.

Manifestacija je bila sasvim u duhu stvaranje nove države koja se krojila u Parizu. Počela je dečijim horom koji je zapevao „Long, long ago“ i završio sa „Star-spengld baner“, koju su očigledno stavljali u istu kategoriju sa američkim patriotskim pesmama. Reči su bile fonetski napisane za decu, koja naravno nisu imala pojma šta one znače, ali su ih oduševljeno uzvikivala u odsečnim slogovima.

Posle uvodnog izlaganja upriličen je kraći umetnički program. Prvo je nastupila gospođa Olga Ročinska, koja je ubrzo postala jedna od primadona Beogradske opere, uz klavirsku pratnju Julke Kranjčević. Ispraćeni su s velikim aplauzom, isto kao i pančevački Slovenac Ante Turina, koji je na klaviru izveo splet slovenačkih narodnih pesama.

Baš tu, u Pančevu, prilikom Pupinovog boravka, došlo je do rasprave koja je imala podjednako globalni značaj kao da je vođena u Vašingtonu ili u Parizu. Refleksija svega onoga što je Vilson hteo lepo se videla na mutnoj dunavskoj vodi novooslobođenog grada koji je slavio Vilsonova načela, jer je u njima video svoju budućnost, ali gledao na nju kroz naočare sveta koji je nestajao.

Nakon jednosatnog pozdravnog govora od strane domaćina, Pupin je pozvan da uzvrati. Bio je ozlojeđen poslednjom primedbom da je Vilson „oaza u beskrajnoj pustinji materijalizma“. NJegovo iskustvo kao mladog emigranta u Americi, odgovorio je Pupin, zapravo čitavog njegovog života tamo, ga je naučilo da su Amerikanci velikodušni i idealisti i obično ni približno tako opsednuti novcem kako ih Evropljani predstavljaju.

„Da je Amerika pustinja materijalizma“, upitao je retorički, „kako bi Vilsonov idealizam mogao da procveta tamo i zašto bi dva miliona američkih vojnika bilo voljno da se bori u Evropi za pobedu od koje nisu očekivali ni tražili nikakve teritorije, nikakve povlastice, nikakvu kompenzaciju bilo koje vrste?“

Srpski i američki idealizam

Govoreći, Pupin je povremeno zastajkivao, jer mu je, posle dugog izbivanja u svetu, ponekada nedostajalo reči na maternjem jeziku. Morao je da ih se priseća. Na kraju govora, doslovno je rekao:

„Pokažite mi jedan primer u istoriji da se jedna nacija borila za tuđu slobodu. Jesu se Centralne sile nekada borile za druge? Zar nisu išle samo za osvajanjima i potlačivanjem? A to se ne može reći za srpski narod koji je, iako prepolovljen, našao snage da doprinese oslobađanju druge južnoslovenske braće“.

Pupin je stavljao srpski idealizam u istu ravan sa američkim idealizmom. Zbog toga nije ni mogao da prihvati, tada uobičajenu aristokratsku i imperijalnu kritiku Amerike koja je dominirala Evropom uz snažne predrasude nekadašnjih kolonijalnih metropola, prema prekookeanskim posedima koji su se otrgli od kontrole i počeli da se uzdiži i jačaju na svetskoj pozornici. Takva je tada bila Amerika.

Vudro Vilson je tada i za Amerikance bio kontroverzna figura. NJegov prethodnik Teodor Ruzvelt optuživao ga je da vodi Ameriku u izolacionizam i da evropski sukob koji je upravo plamteo, može Ameriku da ostavi u zapećku istorije, nakon svih godina uspešnog proboja na svetskoj sceni.

Vilsonova politika, u stvari, težila je nečem sasvim suprotnom od izolacionizma. Vilson nije proklamovao američko povlačenje iz sveta, već univerzalnu mogućnost da se na ceo svet primene američke vrednosti, čijem širenju bi vremenom i sama Amerika mogla da se posveti. Tradicionalno američko mišljenje koje je bilo prisutno još od vremena predsednik Tomasa DŽefersona. Vilson je iznova definisao:

• Amerika ima izuzetnu misiju koja prevazilazi svakodnevnu diplomatiju i koja je obavezuje da posluži kao svetionik ostatku čovečanstva.

• Spoljna politika demokratskih zemalja moralno je superiornija, budući da je narod po prirodi miroljubiv.

• Spoljna politika mora da odražava iste moralne standarde koji se primenjuju na pojedince.

• Država nema pravo da za sebe zahteva poseban moral.

Ovim tvrdnjama da je zahvaljujući svojim moralnim načelima Amerika jedinstvena zemlja, Vilson je dodao i jednu univerzalnu dimenziju:

„Mi nismo sposobni da osetimo strah od bilo koje druge zemlje. Mi ne osećamo ljubomoru zbog suparništva na polju trgovine, ili bilo kojeg drugog miroljubivog pregnuća. Mi hoćemo da proživimo svoje živote onako kako to nameravamo, ali i da dopustimo drugima da žive. Mi smo, u stvari, iskreni prijatelji svim zemljama na svetu, stoga što nijednu od njih ne ugrožavamo, ne žudimo ni za čijim posedima i ne želimo nikoga da uništimo.“

Nijedna zemlja nije nikada svoje pretenzije na vodeću ulogu u svetu zasnivala na sopstvenom altruizmu. Altruistička priroda američkog društva za Vilsona je predstavljala dokaz božanske milosti:

„Čini se da je Božje proviđenje sačuvalo jedan kontinent da netaknut sačeka da ga naseli i na njemu zasnuje svoju nesebičnu državu miroljubiv narod koji je slobodu i Ijudska prava voleo više od bilo čega drugog“.

Doktrina bezbednosti

Vilson je prezirao ravnotežu snaga i stoga je uporno tvrdio da se uloga njegove zemlje ,,ne sastoji u dokazivanju vlastite sebičnosti, već veličine“. Amerika ne bi imala pravo da svoje vrednosti zadržava za sebe. Vilson je još 1915. godine objavio doktrinu bez presedana, po kojoj je bezbednost Amerike neodvojiva od bezbednosti sveg ostalog čovečanstva. To je podrazumevalo obavezu Amerike da se svuda u svetu suprotstavi agresiji:

„… i imajući to u vidu, zahtevamo da se nesmetano razvijamo i da svojim životima upravljamo u skladu s našim sopstvenim načelima kao što su pravo i sloboda, osuđujemo agresiju, s koje god strane da dolazi, i nećemo joj sami pribeći. Mi se zalažemo za to da bezbedno sledimo pravac razvoja kakav smo sami odabrali, ali činimo i nešto više od toga. Mi isto zahtevamo i za druge. Svoje čvrsto opredeljenje za individualnu slobodu i slobodan razvoj zemlje ne ograničavamo na događaje i situacije koji se tiču samo nas. Mi imamo razumevanja za svaki narod koji pokušava da krene teškim putem što vodi u nezavisnost i pravdu“, navodio je Vilson.

Takvom Vilsonu, Srbija je bila dokaz opravdanosti primene njegovih uzvišenih moralnih principa. Jer, radilo se o naciji koja je bila na meti mnogostruko jačih neprijatelja, koja se teško i krvavo borila za svoju slobodu.

Te noći, dok je u mislima prelazio preko proteklih događaja – devojčice koje nerazumljivo pevaju „Long, long ago“ tako savesno izgovarajući slogove, bacanje cveća na Amerikance, ručno pravljene zastave, znojava lica koja gledaju u zanosu dok Pupin hvali američki idealizam – Hamilton Fiš Armstrong je zapisao: „Mislio sam da bi predsednik Vilson možda bio više dirnut dubokim i vatrenim osećanjima ove varošice nego laskanjem celog Pariza dok se vozio niz Jelisejska polja u državnom fijakeru predsednika Poenkarea. Samo nekoliko nedelja nakon tog trijumfalnog prolaska, Pariz je promenio mišljenje o njemu i francuska štampa je počela da mu govori da ponese svoje lude ideje i ode kući. Zaista, nekoliko dana nakon ove naše posete Pančevu on će upravo to i uraditi, i u Vašingtonu se sresti sa istom vrstom prezira prema svom idealizmu u nekim od najviših krugova. Pančevo je bilo doslednije. Godinu dana kasnije sam u NJujorku primio pismo od gradonačelnika sa pozdravom i spomenicom. Narod Pančeva, pisao je, nije zaboravio Vilsona i Vilsonov dan i nikada neće.“

(Nastavlja se)