Pančevo je mesto gde je trebalo biti prošle nedelje

Otvaranja su poput rituala prelaska, iz mikro-zajednice prelazi se tanka ali značajna linija prema publici. U jednom trenutku trčite okolo sa asistentkinjom i volonterima i raspoređujete legende po prostorima jer su iste velika konvencija izložbenih praksi, moraju da budu sve sa desne strane i na istoj visini.

Bez njih izložba nije kompletna, njihovo neprisustvo može da bude osuđeno. U drugom trenutku ste pred kamerama, zadatak je da sadržaj bijenala kao totalitet svih sedam izložbi posredujete prema publici. Legende su važnije od šminke, mislila sam da ću ovoga puta uspeti oba da sredim.

Inspirisala sam se avangardom koja nije bežala od začudnosti i koja je začudnost koristila kao gorivo da ide napred. Ta začudnost zbunjuje po malo ljude, nije nametljiva, traži da joj se posvetite. Navikla je javnost na skandale u medijima ali od savremene umetnosti i dalje uglavnom očekuje da bude umerena. Borba za značenje retko je u njenu korist.

A tako se stvari ne pomeraju napred. Na sreću, ima puno onih koji prate svetska dešavanja i mogu da smeste razliku kongnitivni aparat. U njemu ima realističnih, apstraktnih i progresivnih segmenata, i dosta preklapanja motiva. Nevidljivi podnaslov bio je O svinjama, spokoju, molitvi i gorivu.

Napolju je neverovatna vrućina, skoro 34 stepena. Nakon ceremonije otvaranja, odlazim do Svetosavske dvorane da pogledam performans danskog kolektiva Hesselholdt & Mejlvang. Bile su već u Pančevu u martu i upoznale su se sa sredinom. Znamo se još od 2016. kad sam za nih napisala knjigu.

Danima borave u Svetosavskoj dvorani, tzv. studentskom klubu, u šali sam pomislila da će u toj dvorani i osedeti. Za peformans koriste koks iz rafinerije. Njega nije bilo moguće nabaviti u prodaji, a autorke su uporno izbegavale sponzorstvo rafinerije jer je u Danskoj neviđena rusofobija.

Ljudi iz rafinerije su bili voljni da poklone koks, ali su imali tehničke probleme u smislu da je izvaditi 220 kg koksa iz depoa kao da tražimo od njih da izvade zrno soli iz okeana. Dankinje misle da je problem političke prirode, u rafineriji je problem tehnički. Iz trećeg pokušaja, koks je dostavljen u Svetosavsku dvoranu.

Znam da će umesto provobitno zamišljenih rečenica na podu formirati apstraktnu formu. Znam da su ozbiljno pripremale performans koji izvode u nebesko plavim kostimima koji je u istoj nijansi trompe l’oeila na tavanici. Znam da je komponovana muzika za tu priliku. Znam i da su zastave koje su postavile nastale od tkaninina koje su godinama sakupljale. Želele su da jedna zastava bude lokalna a ja sam predložila da pitamo Matrijaršiju za doprinos.

Na kraju je Aleksandar Denić nacrtao detalj sa kravate Džonija Depa iz Mozaik kolekcije hrama Svetog Save, a koju je Dep prethodnog dana nosio na suđenju. I pored svih tih unapred poznatih detalja, performans je uspeo da me uzbudi i osvesti količinu energije i razumevanja uloženih da se rafinerijamanastir kao provobitna tema uzdigne na neku drugu ravan.

Odlazim na drugi performans u starom bioskopu Vojvodina koji je, uprkos vrućini i očekivanjima, prepun ljudi. Umetnica mi saopštava da nema utičnice za njen aparat za kokice koji je ključan za performans. Snalažljivošću koleginice, problem je sa malim zakašnjenjem rešen.

Uprkos kašnjenju i vrućini, sa ulice se čuje hitna pomoć baš u trenutku kad Muna počinje da igra kao kokica, istovremeno delikatno i snažno, urgentost sa ulice i sva urgentnost političkih borbi utiču na dramatičnost performansa. Katinka Malajmare je mlada umetnica ali je već miljenica kritike. Publika posmatra njen performans kroz staklo. Iza stakla su samo ona i ekipa snimatelja.

Već je kasno i kafani smo na večeri organizovanoj za umetnike i umetnice. Zvoni telefon oko pola jedanaest za unapred najavljeno uključenje na radio. Baterija je prazna, moram da budem unutra zbog utičnice. Konobari su glasni, ne reaguju na moju signalizaciju da se utišaju, ne znaju da su mediji sa druge strane.

Čovek sa velikom bradom i zecom na ramenima prilazi stolu, u ovom trenutku ne znam da li haluciniram od umora i uzbuđenja. Možda smo granicu prešli možda nismo, možda je samo do rasporeda zvezda.

Na povratku za Beograd, na istom mestu kao i svake večeri pre toga, mlada Romkinja, prodaje telo starijim neurednim muškarcima. Mislim na nju i na savremenu umetnost, do nje dobacuje borba za egzistencija, umetnost je daleko.

Subota, 28. maj

Ipak sam, uprkos brzini obrtaja na koji sam bila naštelovana prethodnih mesec dana, uspela da spavam. Danas je značajno hladnije nego juče i mogu da ostanem u krevetu duže nego inače.

Adrenalin se još nije spustio, i ne mogu još uvek da jedem. Ilija (sedam godina) ustao je pre svih i video me je na televiziji. Iako ga vodim svakog vikenda na džudo, na mesto gde slabi postaju jaki, a jaki postaju plemeniti, danas je zbog televizije za njega taj odlazak nešto važniji i posebniji nego inače…

Umetnici i publika saopštavaju utiske, Pleme F20 kaže da imam njihovu naklonost. Kolega piše da se na izložbi radovi međusobno dopunjuju a ne potiru. Znam da su važni i oni koji nisu dali komentar, o tome ćemo još čuti. Znam i da sam dala sve od sebe da izložba bude zanimljiva.

Nedelja, 29. maj

Kišno i hladno nedeljno beogradsko jutro, na ulici je samo onaj ko mora da bude. Vozim se na N1, nisam bila neko vreme. Ne prepoznajem krajolik oko Airport Cityja.

U glavi mi je rečenica Marinka Madžgalja iz neke predstave Al’ se ovde izgradilooo. Vrata televizije N1 privremeno ne reaguju, dva momka puše pored ulaza. Sastav Ničim izazvan i ja uspeli smo u pokušaju da uđemo. Ispred vrata medija, svi su incognito. Oni su pre mene. Gledam na televizoru u šminkernici njihov novi spot Mesto za prve poljupce.

Ne mogu da se setim poslednjeg puta kad sam tako naivno mislila o ljubavi. Pitam se odakle izvlače taj ljubavni optimizam, ta romantika je tako daleko od moje realnosti. Okej, to je samo pesma ali smatram da je privilegija pevati o emocijama na taj način. Mislim i onoj romkinji na obali Tamiša, čini mi se da su osećaji o kojima pevaju danas baš, baš blagoslov.

Od slatkog sam videla samo jagode u gajbicama pored puta za Beograd koju smo Nataša Kokić i ja kupile, a pošto je montirala svoj rad.

Moćni su mediji, ako je suditi po telefonu, dodaju vrednost, nateraju čak i bivše momke da vas kontaktiraju. To je sada tako daleko od prvih poljubaca. Danas sam prvi put propisno sela da jedem za stolom. Spustio se adrenalin, vratio mi se apetit.

Ponedeljak, 30. maj

Jutro počinje rutinski, sa pilates treningom. Propustila sam ih nekoliko, moram da nadoknadim. Danas me prvi put posle mesec dana ne boli kičma. Darija Medić je doletala iz Amerike preko Pariza u Pančevo.

Prisustvujemo njenom performansu o uslovima korišćenja digitalnih aplikacija. Na performansu je i Uroš Krčadinac, sa kojim sa prvi put 2019. otišla u manastir Vojlovicu. Prijatelj mi je poslao sliku sa otvaranja na kojoj dodirujem mrežu Jelene Micić, istovremeno estetski prijemčivu ali realno toksičnu.

Na toj slici Uroš stoji pored mene. Kad pomislim koliko je ljudi sada uključeno u Bijenale rafinerijamanastir, pomislim da je taj naš odlazak u manastir poput kamenčića bačenog u vodu. Izgleda da je ipak bio veliki kamen, napravio je oko sebe mnogo više krugova nego što smo mogli da zamislimo.

Konačno smo saznali šta se desilo sa utičnicom u Muninom performansu. Čovek koji je montirao ciradu u poslednjem momentu, pozajmio je kabl sa utičnicom i nije je vratio. Značaj struje za savremenu umetnost. Michikazu Matzune mi je ostavio jedan poster iz njegovog projekta Stravaaa. Na njemu piše Vedro nebo.

Utorak, 31. maj

Utisak sjajne atmosfere na Bijenalu posredstvom društvenih mreža stvorio je mini-dramu kod umetnika čiji su radovi izloženi na Bijenalu umetnosti, a čije putovanje nije bilo moguće zbog ograničenog budžeta.

Bilo im je krivo što nisu mogli da prisustvuju i jedan deo dana provela sam objašnjavajući im logiku odabira onih koji su doputovali.

Svidelo mi se da misle o Pančevu kao o mestu gde je trebalo biti prošle nedelje. Razumljivo jer prezadovoljne poruke gostiju i učesnika još uvek stižu.

Sreda, 1. jun

Snimamo prilog o Bijenalu za Kulturni centar RTS na Tašu, Aleksandra Jovanić nam saopštava da će izlagati i njenu generativnu umetnost i na Art Baselu, a sa Milošem iz KURS pričamo o istoriji beogradskih murala. RTS još uvek ima najozbilnjiju i najmnogoljudniju ekipu.

Od reditelja sazanajem da je 1906. u Pančevu bio Bafalo Bil, zajedno sa cirkusom sa Divljeg zapada. Tada su u Pančevu prvi put videli agregat i Indijance.

Autorka je selektorka 20. Bijenala umetnosti u Pančevu