Pančić: I dalje se ne dopušta mogućnost da smo ona strana koja čini zlo; Bazdulj: Srpski glas se može čuti jedino ako je glasniji

Teofil Pančić, kolumnista Danasa, tvrdi da se nekome rat završio, a da će nekome zauvek trajati.

– Za mene se rat u bivšoj Jugoslaviji završio tek 2001. godine kada sam se prvi put posle rata vratio u Zagreb. To je grad u kojem sam proveo 15 formativnih godina života, rekao je Pančić.

Prema njegovim rečima, odnos vlasti u Srbiji prema suočavanju s prošlosti najbolje se ogleda u javnom diskursu prema ratu u Ukrajini, koji odlikuje „ravnodušnost do nivoa cinizma“

– To što smo tada gledali i slušali na neki način radimo ponovo sada, kada mi iz neke lagodnije pozicije posmatramo neki drugi rat. Postoji neka nevoljnost da se uopšte dopusti mogućnost da smo mi, koji smo uvek žrtve, ona strana koja čini zlo. Ne tvrdim da ona sama čini zlo, ali je ta koja to kolo vodi, naglasio je Pančić.

Muharem Bazdulj, novinar i pisac, naveo je da se za njega rat završio potpisivanjem Dejtonskog sporazuma 1995. godine.

– Toga se sećam jako dobro. Bio je 21. novembar. Ja sam sedeo u stanu svojih roditelja sa ocem, majkom i sestrom. Bilo je čudno, slavili smo i pomislili kako smo preživeli i to, kazao je Bazdulj.

Prema njegovim rečima, termin suočavanja sa prošlošću nametnut je na ove prostore po uzoru na Nemačku iz Drugog svetskog rata.

– Nadam se da nećemo upasti u tu vrstu megalomanije da uopšte poredimo Holokaust i naš mali građanski rat, koji u odnosu na pomenuti deluje kao kafanska tuča. Mi smo upali u situaciju da koncept suočavanja sa prošlošću treba da usvajamo iz jednog drugog konteksta, rekao je Bazdulj.

Dodao je da se u razgovoru o ovim temama trudi da „da glas onima koji glas nemaju“, s obzirom na to da „u građanskom ratu čak ni grobovi nisu ravnopravni“. Kao primer je naveo slučaj Olge Draško, Srpkinje žrtve silovanja u Bosni i Hercegovini, koja je završila u logoru Dretelj, koji je kontrolisao hrvatski HVO, a o čijoj sudbini se uopšte ne govori u javnosti.

– Neki glasovi i dalje nemaju istu vrednost. Srpski glas može da se čuje jedino ako je glasniji u odnosu na dominantnu matricu, naglasio je Bazdulj.

Prema mišljenju Dragana Markovine, istoričara, svi u državama bivše Jugoslavije vrlo dobro znaju šta se događalo u ratu, ali odbijaju da priznaju svoju krivicu.

– Koncept suočavanja sa prološću je propao zato što su se ovde svi suočili sa činjenicama, ali mnogi i dalje podržavaju zločine. Bitne stvari koje su se desile 90-ih nisu nešto što je moglo da nam prođe ispod radara. Problem je u tome što svi zanemaruju šta je tome prethodilo. Ogromna većina se ponašala kao da je tada na Balkanu vladao mir, a odjednom je neočekivano sve otišlo naopako, zaključio je Markovina.

Inače, povodom obeležavanja tridesete godišnjice početka ratova na teritoriji bivše Jugoslavije, Forum ZFD je organizovao i panel diskusiju o zbirki priča „Trenutak kada je meni počeo rat“. Reč je o pričama par poznatijih, ali uglavnom anonimnih autora iz regiona.

Značaj ove zbirke, kako tvrdi Slaven Rašković, jedan od voditelja projekta, ogleda se u tome što poziva na dijalog i razumevanje. Dodaje da mu je bilo jako važno predstaviti individualno sećanje u odnosu na dominantni narativ država, koji je „vrlo monumentalan i isključujuć“.

– Državni narativi su uvek jednostavni, tu nema dubine niti prostora za velike različitosti iskustva, dodao je Rašković.

Dok se nekim autorima priča u pomenutoj zbirci sećanje na početak rata poklapa sa objavljivanjem ratnog stanja i ulaskom protivničkih ili oslobodilačkih armija u gradove, drugima pak, poput Lamiji Begagić, jednoj od autorki, rat je počeo onda kad nisu otišli na koncert „Yutel za mir“.

– Tada, kada sam imala 12 ili 13 godina, taj trenutak nisam videla u punoj širini i kompleksnosti u kojoj ga vidim sada, rekla je Begagić.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Danasova škola novinarstva“ koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva za kulturu i informisanje.