Pandora može i da ne otvori svoju kutiju

Naprotiv, dočekali su loše, jer Kosovo smatraju svojim, i ne žele da im neko uzme neki deo, utoliko više sever Kosova, koji je veoma dragocen da se razmeni s nekom „pustarom“ Medveđe, Preševa i Bujanovca (ne znam da li ti znaš da Albanci ne kažu Bujanovac nego Bujanoc, ako kažeš „v“, onda te gledaju sumnjičavo; mene, kada sam otišao tamo, savetovali su me da vodim računa, i da to izbegnem, zato što mogu da mi to interpretiraju na njihov način).

I tako, Tači je pritisnut ramenima uza zid, i nemilosrdno su ga napali. Nazvan je renegatom, podsetili su ga da prodaje interese Kosova pošto ima za cilj da zauzvrat dobije odbranu i garanciju pred Specijalnim sudom, i podvlače „evo, šta se događa kada tako važne pregovore, od kojih zavisi budućnost Kosova, vodi jedan korumpirani i ucenjivački političar“. U takvoj nepovoljnoj klimi za njega, on bi želeo da i novcem kupi malo podrške. Ali u tom prvom momentu to je bilo nemoguće. Čulo se šta kaže i jedan predstavnik Preševa: „Ništa više ne bih želeo nego ujedinjenje s Kosovom, ali ne po ovoj ceni.“ I ova intervencija iz Preševa, razume se, vredela je više nego sve ostale, jer to je izgovorio neko ko stavlja nacionalni interes iznad svog velikog životnog sna.

Što se tiče vlade u Tirani, čiji stav se nestrpljivo očekivao, ona se nije izjasnila odmah, čineći da drugi pomisle da je ona deo te igre. U tim okolnostima ministar Bušati dao je jednu izjavu, malo ishitrenu, kojom se izjasnio protiv ideje o korigovanju granica. Izgledalo je da sama izjava malo vredi i da služi samo da se izrazi neki stav, i da se opovrgne urbana legenda koja kaže da sporazum o korigovanju granica nije flert udvoje, nego je m�nage � trios između Vučića, Rame i Tačija.

Nego da ostavimo po strani teorije zavere, i da se koncentrišemo na stvari koje izgledaju onako kakve su. Hašim Tači vodi bitku, koja mu sigurno izgleda teža od bitaka s kojima se suočavao tokom rata (da li je on imao neku bitku tokom rata?). Način kako je predstavio svoju tezu u javnosti ostavio je utisak da nešto krije. On je preneo ideju da „će da se vrši korekcija granica“, i ništa više. Ali toliko je strepeo od reagovanja, tako da je dao jedno apsurdno objašnjenje: „S promenom granica imam u vidu da ćemo Srbiji da uzmemo i Medveđu, i Preševo i Bujanoc (uvek, bez onog varalačkog ‘v’)“. Nije se pojavila nijedna budala koja bi mu poverovala. Bilo kako bilo, kasnije se shvatilo kako stoji stvar. Tači i Vučić su se složili da vrše razmenu teritorija. I to je ponovo, kao što rekoh, dočekano loše na Kosovu. Lično sam bio malo zatečen tim stavom kosovskih Albanaca. Objasniću zašto.

Ova tačijevo-vučičevska ideja je rešavanje jednog problema čistom nacionalističkom logikom, logikom koja se uzdiže ne nad nekom dobrom saradnjom i razumevanjom, nego željom da se odvojimo jednom zauvek, da što manje imamo nešto jedan sa drugim, ili, ako je moguće nimalo. Znajući to, znajući da su u psihi kosovskih Albanaca Srbi neprijatelji za vek vekova, znajući da je njihov stav Velika Albanija (ili još veća) mislio sam da će oni, u najgorem slučaju, da razmišljaju o tom predlogu, da neće smatrati da je to rešenje koje treba odbaciti bez razmišljanja. Mislio sam da će da nađu razlog da se obraduju tom trgovinom, da će misliti da će jednim udarcem da ubiju dve muve odjednom: da udalje jednom zauvek Srbe s Kosova, i da nađu jedno neočekivano i srećno rešenje za Albance koji su danas u Srbiji. Kosovo bi bilo monoetnička država, koju priznaje OUN i Beograd. Tako između Albanaca i Srba ne bi bio više neki casus belli, i otvorio bi se put ujedinjenja sa Albanijom.

Međutim, Albanci su ubeđeni da su u situaciji, da ne moraju da poklone ništa da bi dobili nešto. Jer oni misle da imaju sa sobom međunarodnu zajednicu, a iznad svega Ameriku. U stvari, imali su tu ideju. Izgleda da je nemaju više. Ili da kažemo da nisu sigurni 100 odsto. Ovo što se dešava, malo im je poremetilo uverenje. U Tirani i u Prištini počeli su da razmišljaju da mora da se desila neka čudna stvar na međunarodnoj areni koja menja pravac razgovora o pitanju Kosova. Do pre nekog vremena svi međunarodni fakturi su bili istog mišljenja, a diskusija o granicama bila je tabu tema. Rešenje i izravnanje problema između Srbije i Kosova preko razmene teritorija nije bila realna, prema tome ni neprihvatljiva opcija.

Ali strane diplomate, umorni od beskrajnih prepirki između Srba i Albanaca na Kosovu (o Kosovu), nije da se nisu uznemirili Tačijevim i Vučićevim predlogom. Nemci su izrazili svoje neslaganje (bez nekog alarma, moglo bi da se kaže). S njihovim mišljenjem su se složili Johanes Han, Federika Mogerini i neki drugi eurokrati. U EU sazreva mišljenje da je rešenje razmena teritorija kojem se nema šta zameriti. S druge strane, ima znakova da će Trampova administracija, koja je više ravnodušna nego što je prethodna bila u vezi s Kosovom, dati pristanak za rešenje koje prihvata Evropa. Veruje se da Tačiju, koji se nalazi u najslabijim trenucima svoje karijere, ne bi palo na pamet da napravi jedan takav hrabar korak. Na osnovu toga se zaključilo da ovo nije Tačijeva igra, niti Vučičeva. Ovo je plan velikih sila.

I ova ideja, koja postaje fiksna, opravdavala je Tačija vrlo brzo. NJegovi protivnici na Kosovu su se nekako ućutali tog momenta. Ne zovu ga više izdajnikom. Pristalice njegove teze čuju se u javnosti. Jedan naš kolega, Baton Hadžiu, shvatio je korigovanje granica formulom koja omogućava pomirenje i kraj neprijateljstvima („Kraj istorije“, ironisao je neko u stilu Francisa Fukuyami-ja). „Mi moramo da iskoristimo ovu istorijsku mogućnost radi budućih generacija Albanaca, radi budućih generacija Srba“, pisao je Hadžiu, izražavajući jedan duh ne tako običan za jednog prištinskog autora.

Jedan drugi, čije mišljenje u albanskom javnom mnjenju teži više, bio je jasniji. Reč je o akademiku Redžepu Ćosji, koga u Prištini cene manje nego u Tirani, što ne razumem. I on, da se razumemo, daje svoje obrazloženje o premisi da Srbi i Albanci ne mogu da žive zajedno, da, bar u ovom istorijskom momentu je uzalud da se neko nada da će se postići pomirenje i razumevanje između njih. I tom logikom, on je otvoreno podržao Tačijev plan. Jedan njegov članak koji je objavljen upravo u momentu debate koju je provocirao „Tačijev“ plan, završava se rečima: „Oni, koji su protiv razmene teritorija, hteli to ili ne, oni poklanjaju Srbiji i jedno i drugo: Preševsku dolinu kao deo Srbije, a sever Kosova preko suštinske autonomije“.

Znaš li, Zorane? Ja sam pisao jedan članak negde početkom 2017. godine, u kome sam branio kao rešenje razmenu teritorija. Pozvao sam Albance s Kosova da ga prihvate kao jedno rešenje iz muke, ako bi došlo do toga da neko uputi takav predlog. To sam smatrao dobrom idejom u okolnostima kada Srbi i Albanci ne žele da žive zajedno, i poželeo sam da to bude realnost pod uslovom da velike sile preuzmu na sebe da ne dozvole da se otvori Pandorina kutija (koliko često upotrebljava ovaj izraz ovih dana; izgleda kao su ga otkrili drevni Grci, i da su zamislili da unutar kutije nije bolest, smrt, mane, zluradosne duše, raznorazne pakosti, nego poremećeni odnosi Balkana, tri hiljade godina kasnije).

Generalno, ja nemam običaj da anticipiram vreme. Uverio sam se toliko puta da događaji koje ja predviđam ili poželim da se dese, jedini su koji se ne događaju. Nadam se da ovog puta neće biti tako. Nadam se da će bar jedanput vreme da mi da za pravo.

Prevela Nailje-Malja Imami