Pank posle četrdesete

Mandićev zeleni art anarhizam u koaliciji sa Društvom prijatelja umjerenog napretka Marka Brecelja te Ligom za boj protiv turizma Francija Blaškovića iz Istre mogao bi, uz nešto spoljne pomoći, ponuditi novo regionalno političko rešenje napaćenim nam narodima i narodnostima. Tu je najproblematičnija ta spoljna pomoć koja se u poslednje vreme, uglavnom, završava migrantima.

Pretrčavajući baš renoviranim Trgom republike (previše kamena, premalo zelenila), odmahujem društvancetu lokalnih političara koji, na blizu 40 celzijusa, smireno savlađuju plodove tora u kafani na obodu Riblje pijace. Neću ih imenovati, nisam ni ja lud, svi se znamo, i levi i desni, i bivši i sadašnji, pa Novi Sad je to, nije Njujork (a ni Njujork nije Njujork u poslednje vreme). Potom, odmah tu, iza ugla, preuzimam probni otisak foto-monografije pankburaškog sastava Zbogom Brus Li, čiji sam frontmen već duže od dve decenije a koju, napokon, posle tri godine, pod dizajnerskom palicom našeg prijatelja Nebojše Reljina Fekija, rudarski završavamo. Vraćam se pod klimu i čekiram budući raskošni almanah naših muzičkih života, kakav predeli ovi još ne viđaše.

Veče me zatiče na kućnom druženju u Sremskim Karlovcima kod Đoleta Nogice. Na selu je idila, trava se redovno kosi, a sako i kravata ne nosi. Jedino se dosta pije, pa odlučim da noćim u Sremu.

Subota 19. septembar

Sa domaćinima delim jutarnje mekike. Jutarnju rakiju uljudno odbijam jer će je puta deset biti na večerašnjem vršačkom nastupu. U povratku, na Tekijama, projurim pored odgajivačnice dobermana svetskog glasa Daxa Malbaše. Dva dedaka, predsednici vodećih psećih federacija, neki Berluskonijev kum (dakle Talijan i pošten čovek) i isti takav Njemac (što drugi rat još pamti), raznim smicalicama onemogućavaju mom prijatelju pun procvat. Balkanski mentalitet je samo mit, jer svugde uspeva.

Usput me ustopira dečko, roker, sluša Zbogom Brus Li. Radi u klanici, kolje. Da li posle to i jede, pitam ga. Što da ne, odgovara. Dakle, parola ''Da klanice imaju staklene zidove svi bi bili vegetarijanci'', ne važi. Roštilj koji me kući čeka poručkaću sa manjkom griže savesti.

Popodne krećemo rokerskim kombijem Đoleta Gajbe na koncert u najudaljeniji vojvođanski grad – Vršac. Usput, negde u opštini Sečanj, slikamo se pored skulpture nekakvog čudnog Posejdona mamutskih razmera. Usred Banata, prizor mitski, ''gospodarprstenovski''. U Vršcu pak atmosfera nimalo mitska: vašarčina, gužvetina, narodnjaci i, uživo na glavnom trgu, Riblja Čorba. Mi u Domu omladine pružamo solidnu svirku, više pankersku nego obično, begešu pukla žica, što je retko, policija nije prekidala što je, takođe, sve ređe. Vršac nam je bio poslednji ''veliki'' vojvođanski grad u kojem, do večeras, nismo svirali. Knjiga u štampi, dokumentarac o bendu autora Miroslava Jovića u montaži, možemo u penziju. Ipak još ne.

Nedelja 20. septembar

Dan nedelju nakon svirke, pank-rokeri u petoj deceniji provode tradicionalno mučno. Alfa stanja smenjuju snovi bez snova a tu je i upalica mišićna. Duša titra uzbuđenjem, telo kleca otuđenjem. Pokušaj sedanja za sto i pisanja dnevnika. Kad ti se nešto ne radi umor je dobrodošao. Preduzimam šetnju. Sretnem prijateljicu filozofinu pa razmatramo šta je starije: pitanje ili odgovor. Popodnevni kratki pljusak delimično mi razređuje ptičiji pokrov sa auta. Drago mi je što su košarkaši izgubili. Neprestano bežanje u nacionalne sportske uspehe ogledalo je bede. Mislim, drago mi je što mi junior voli fudbal, ali ne mora i fudbalere. Knjiški fer-plej nalaže da ovde napomenem: čast izuzecima. Moj patriotski (lokal) doprinos razvoju sporta ogleda se u dve pesme ZBL skupine na novom albumu Vošinih navijačkih pesama. Uveče gledam Kesića, naravno.

Ponedeljak 21. septembar

Tastov rođendan: 83. Čovek svaki dan, posle jutarnjih vežbi, izbicikla 15 km. Zove se Božidar, i nikad nije bio na Bistrim potocima. Imam državni posao, radim u kulturi. Posao bi mogao biti lep ali… Politika me nije impresionirala nikad, niti sam bio Član ikad, a to je apraktično ovih dana. Jer sve je politika, zar ne? (Nasuprot, Boško od Potoka tvrdi: K… je sve politika.) Menjam temu, zveckaju otkazima. Popodne, na čenejskom Salašu 137, snimamo spot za novi serijal Fazona i Fora. Naša šarena garderoba, oteta od rođene dece, i uporna želja da skačući izdržimo numeru do kraja, režiseru Vuku Ršumoviću daju ideju za novi film koji bi se bavio sudbinom starijih pankera u Srbiji. Mi mu predlažemo naslov: Ničije dede.

Utorak 22. septembar

Ko svugde stiže, nema ga nigde. Danas ću raditi samo ono što moram. Prepodne krećem sa prebacivanjem dnevničkih crtica sa papira na kompjuter da me ne bi baš sve dočekalo zadnji dan. Nalazim se, kratko, sa drugarom iz detinjstva Saletom, sinom legendarnog novosadskog novinara Jana Brize. On je Čeh koji, preko pola života, živi u Slovačkoj.

Popodne sastanak sa ocem Simom sa kojim, preko dve decenije, održavamo malu porodičnu izdavačku kuću naziva ''Tiski cvet''. Razmatramo završne korake izdavanja nove knjige, plus CD, o dr Jovanu Popoviću, značajnom autoru tradicionalne muzike, rođenom u Adi, krajem pretprošlog veka. Uveče, sasvim primereno svakodnevlju, čitam ''Rečnik gluposti'' sjajnog minijaturnog nezavisnog novosadskog izdavača ''Kiša''.

Sreda 23. septembar

Dr Supruga dežurna je do sutra u sedam, pa se danas primam uloge samohranog oca. Vozimo se našim Izmetomobilom i privlačimo prezrive poglede čistunaca. Bliski me prijatelj Farkaš, inače posvećen očuvanju Petrovaradinske tvrđave, ludak, zove na pasuljijadu. Drhtavim glasom, odbijam. Zelenozvoni Guta mi javlja da sredinom sledećeg meseca sviramo u Beču, u okviru njegove akcije ''Vojvodina Recommended''. To je trebalo ranije da se desi pa nas je, u međuvremenu, pretekla Žikina Šarenica. Beču se radujem, a Budimpeštu volim. Imam i njen pasoš. Prvosrbijanci bi kazali – izdajstvo, drugosrbijanci bi zaključili – mudro, trećesrbijanci ne bi rekli ništa jer se, kako čitam, raspadaju a ja kažem – zlu ne trebalo. Zoran Panevski, u svojoj knjižici ''Lektor'' (SKC NS 2015) na strani 19, kaže: Cela naša civilizacija izgrađena je na misteriji i nasilju. Sirija beše uređena zemlja (pričala mi, po povratku, sestra od tetke) osim što ne dozvoljavaju alkohol i polne odnose pre braka, što ispadoše glavne zapadne vrednosti. Aktuelna azilantska kriza za mnoge je uvod u treći svetski rat. Meni, kao ljubitelju horor žanra, pre liči na uvod u Zombi apokalipsu. Onaj koji, striktno, po kapitalističkim vrednostima živi, jeste zombi. Ja sam poluzombi, ne sporim.

Četvrtak 24. septembar

Ujutro sam konačno prelomio da jelenskom kožicom uklonim ptičije darove sa svoje zelene „opel corse“. Shvatio sam da ostavljam loš utisak u javnosti. Treba biti glanc, barem spolja. Završavam dnevnik svoj, manje sa „Ura!“, a više sa „Joj!“.

Autor je kulturni poslenik, frontmen muzičke grupe Zbogom Brus Li iz Novog Sada