Protiv dezinformacija se ne možete boriti jednim metkom: Paola Gori iz Evropske digitalne medijske opservatorije za Danas

Evropska unija, prema oceni Paole Gori, ima multidisciplinarni pristup sa više zainteresovanih strana, a može se reći i višeznačan pristup.

– Ideja je da se protiv dezinformacija ne možete boriti sa samo jednim ‘metkom’, već nizom različitih postupaka koji će zajedno dovesti zajedničkom cilju. Paralelno, ono što je bitno, jeste da ne možemo imati „Ministarstvo istine“, bilo da su u pitanju državne ili privatne organizacije – navodi ona.

Kako objašnjava, na regulatornom nivou najpre je sve počelo samoregulacijom i pojavljivanjem Kodeksa prakse za dezinformacije.

– Prvo izdanje je potpisano 2019. godine, a drugo već 2022. kada je urađena revizija i kada su unete određene promene. Potpisale su ih velike društvene platforme i pretraživači, ali i sektor oglašivača, koji igraju važnu ulogu u pogledu dezinformacija, faktčekeri i organizacije iz civilnog sektora. Svi su potpisali u okviru mera koje su relevantne za njihovo delovanje – kaže Gori. U Evropskoj uniji postoji i „Zakon o digitalnim uslugama“ (The Digital Services Act), koji predstavlja regulativu koja se primenjuje na isti način u svim državama članicama.

– Ideja je da pomenuti Kodeks o praksi za dezinformacije, koji je trenutno samo na nivou samoregulacije, vremenom postane kodeks ponašanja koji će se nalaziti u okviru „Zakona o digitalnim uslugama“, te da će se sa samoregulacije preći na koregulaciju – ističe generalna sekretarka EDMO.

Iako nije bilo moguće komentarisati sam sadržaj, zbog kako kaže, kršenja osnovnih prava, Gori za Danas ističe da je „duša“ samog zakona bazirana na velikim onlajn platofrmama koje bi morale da prave povremenu procenu kako bi videli da li postoji rizik u pogledu zloupotrebe njihove platforme u maliciozne svrhe.

– Ovo je mesto gde Kodeks o praksi za dezinformacije stupa na scenu, budući da ne bi morali onda i da rade procene rizika, već bi potpisivanjem ovog kodeksa mogli da budu evaluisani i ugrađeni u kodeks, tako da bi se moglo govoriti samo o merama za smanjenje rizika – kaže Gori.

Ipak, govoreći o mogućnostima da se novinarima desi da „nasednu“ na dezinformaciju, Gori je vrlo jasna.

– Kada govorimo o kvalitetnom novinarstvu, novinari obično ne nasednu na dezinformacije. Bitan element toga kako dezinformacije funkcionišu jeste da one prate debate koje su u pomenutom momentu u vestima. Kao primer, ako govorimo o slučaju kada je Rusija napala Ukrajinu, to je bila glavna vest u medijima, pa su i informacije počele da se šire u velikoj meri. Tokom leta mnoge medijske kuće su počele da pričaju i pišu o tome kako je izuzetno vruće, usled čega smo svedočili širenju dezinformacija oko klimatskih promena. Teme kod kojih ponekad novinari mogu da se „okliznu“ tiču se upravo takvih i sličnih tema – kaže ona.

Ipak, izazov kod novinara se pojavljuje u situacijama kada se radi o fotografijama ili snimcima koji se šire, budući da je neophodno shvatiti da li se uopšte radi o relevantnim fotografijama za sam događaj ili temu.

– Na primer, ako pogledamo konflikt između Izraela i Hamasa, postoji mnogo fotografija koje se šire, a potiču iz drugih sukoba u svetu. Preciznije, naročito je teško novinarima da budu svuda na terenu i na licu mesta. Uopšteno gledano, novinari se mogu susresti sa dezinformacijama, to se dešavalo i dešava se još uvek. Svakako, bolje su obučeni kako ne bi naseli na dezinformacije – ocenjuje Gori.

Ipak, naglašava da je neophodno novinare zaštititi i od eventualnih posledica.

– Jedna stvar je bitna – neophodno je da ne postoji kriminalizacija dezinformacije budući da postoji rizik da se zbog toga u velikoj meri pojavi i autocenzura kod novinara. I zaista, u Evropskoj uniji takva vrsta informacija nije nelegalna, osim ukoliko se dovodi u vezu sa ilegalnim sadržajem poput govora mržnje, na primer. Ova vrsta informacija ne bi smela da bude kriminalizovana i u bilo kom slučaju kada radimo sa nekom od njih bitno je da imamo jasne definicije – pojašnjava sagovornica Danasa.

Takođe, navodi sagovornica, postoji rizik i od autocenzure i kod samih građana.

– Kada god se dezinformacije dovode u vezu sa jakom propagandom dobija se neka vrsta koncepta onlajn nasilja. Ako takvo nasilje postane izuzetno jako, bazirajući se na takvim informacijama, građani počinju da se plaše i da sami sebi uvode neku vrstu autocenzure kako bi izbegli rizik da budu prozvani. Takođe, bitno je da napomenom da je poverenje u medijske institucije fundamentalno. Na žalost, dezinformacije u velikoj meri utiču na isto, a nezavisni mediji su ključ demokratije – ocenjuje ona.

Ipak, kako ocenjuje, EU pristup, koji počinje od samoregulacije i kreće se ka koregulaciji, jeste ispravan metod, budući da je već viđen na delu u drugim zemljama, ali očigledno nije dovoljan.

– Moramo da investiramo u faktčekere, u medijsko opismenjavanje, istraživanja kojima bismo bolje umeli da razumemo dezinformacije… Ipak, koji god da je u pitanju odgovor na dezinformacije, neophodno je da poštujemo fundamentalna prava – kaže ona.

O stanju u Srbiji

Iako se na opservatoriju ne bave zemljama izvan Evropske unije, za dešavanja u medijskom prostoru Srbije sagovornica Danas ipak je čula.
– Nemam neki veliki odgovor, na žalost. Sećam se da je u vreme virusa korona novinarima u Srbiji bilo zabranjeno da pristupe različitim izvorima u vezi sa virusom, osim onog zvaničnog. Isto tako, sećam se i hapšenja jedne novinarke i nadam se da je to do danas rešeno – rekla je sagovornica.

O Evropskom digitalnom medijskom opservatoriju

Evropski digitalni medijski opservatorij (European Digital Media Observatory/EDMO) funkcioniše po principu više zainteresovanih strana i multidisciplinarne platforme. „Ideja je da na jednom mestu obuhvatimo različite ekspertize i aktere koji se bave informacijama u nameri da shvatimo kako te informacije funkcionišu i kako mi možemo da se sa njima uhvatimo u koštac“, kaže Gori i dodaje da u okviru opservatorija imaju različite eksperte – akademike, fekt čekere, stručnjake iz oblasti pismenosti, novinare, a u kontaktu su i sa kompanijama koje drže društvene mreže.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Borba protiv lažnih vesti“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.