Papa Franja: Snaga oprosta

Kada čovek ide na ispoved, to čini radi ozdravljenja, radi ozdravljenja svoje duše, svog srca i zbog nečega što je učinio što nije ispravno. Biblijska ikona, biblijska slika, koja na najbolji način ističe duboku vezu je epizoda oprosta i ozdravljenja“ … sa uzetim koga nošahu četvorica“, kada se Isus otkriva kao onaj koji leči duše i tela (Mk 2,1-12; Mt 9.1-8; Lk 5,17-26).

Sakrament pokajanja i pomirenja proizilazi direktno iz vaskršnje tajne. U vaskršnje veče Gospod se javlja učenicima, i nakon što im se obratio: „Mir vama!“, dunu u njih i reče im: „Primite Duh sveti! Kojima oprostite grijehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zadržani su“ (Jv 20,21-23). Ovaj odlomak nam otkriva najdublju dinamiku koja se nalazi u sakramentu. Činjenica je da sopstvene grehe ne možemo sami sebi oprostiti. Oprost se traži, traži se od drugih a prilikom ispovesti oprost tražimo od Isusa. Oprost nije plod našeg truda, oprost je dar, dar Duha svetog, koji nas pročišćava svojom milošću i saosećanjem koje neprestano proizlazi iz otvorenog srca raspetog i vaskrslog Hrista. Na drugom mestu podseća nas da samo ukoliko oprost tražimo u Hristu, sa Ocem i braćom možemo upoznati pravi mir. To svi osećamo kada idemo na ispoved, kada nosimo teškoću u duši, pomalo tuge, i kada konačno dobijemo oprost Isusov, onda stičemo mir, mir u duši koji nam može podariti samo Hrist, samo on.

Vremenom, ispovedanje ovog sakramenta preraslo je iz javne forme – zato što se to nekada činilo javno, pred čitavom zajednicom – u ličnu formu, tajnu formu ispovedi. To ne znači da je ona izgubila osnovnu crkvenu matricu, koja je njen osnovni deo. U stvari, hrišćanska zajednica je ona u kojoj je prisutan Duh, koji obnavlja srca u Božijoj ljubavi i sjedinjuje braću u Isusu Hristu. Iz tih razloga nije dovoljno samo zatražiti oprost od Gospoda u svojim mislima i u sopstvenom srcu, nego je neophodno ponizno ali punoćom vere ispovediti svoje grehe svešteniku. Prilikom ispovedi sveštenik nije samo Božiji izaslanik, nego je predstavnik cele hrišćanske zajednice, koja se prepoznaje u slabosti svakog svog člana, koja ganuta osluškuje njegovo kajanje, koja se miri sa njim, koja ga ohrabruje i prati na putu ljudske i hrišćanske promene i sazrevanja. Neko bi mogao da kaže: ja ću se ispovediti samo Bogu. Da, možeš reći Bogu „oprosti mi“, možeš reći koji su tvoji gresi, ali gresi mogu biti protiv braće i crkve. Zato je neophodno zatražiti oprost Crkvi, braći, koji su predstavljeni u osobi sveštenika.

„Ali oče, ja se stidim…“. I stid, sram je prirodan, zdravo je biti pomalo stidljiv, zato što stid može da doprinese ozdravljenju. Kada neko nema stida, u mojoj zemlji ga nazivamo „besramnim“. Međutim, i stid može da bude dobar, zato što nas čini poniznijim, stoga sveštenik sluša takvu ispoved s ljubavlju i nežnošću i u Božije ime oprašta. S ljudske strane, treba se poveriti, pričati s bratom i reći svešteniku ono što nam stoji u srcu. Tada osećamo da se poveravamo pred Bogom, sa crkvom, sa bratom. Ne bojte se ispovedi!

Kada krenete na ispoved, osećate sve te stvari, pa i stid, ali kada se završi ispoved, izlazite slobodni, veliki, lepi, oprošteni, beli, sretni. To je lepota ispovedi! Želim da vas pitam: kada si se poslednji put ispovedio, kada si se poslednji put ispovedila? Neka svako razmisli o tome… Da li su u pitanju dva dana, dve sedmice, dve godine, dvadeset godina, četrdeset godina? Neka svako sam izračuna, ali neka svako postavi pitanje: kada sam se poslednji put ispovedio? Ako je prošlo mnogo vremena, ne dozvolite da izgubite ni dan više, idite u crkvu. Idite kod sveštenika. A tamo će vas čekati i Isus, Isus koji je bolji od sveštenika. Isus će vas primiti, primiće vas sa velikom ljubavlju. Budite hrabri i idite na ispoved!

Prihvatiti sakrament pomirenja znači ogrnuti se najtoplijim zagrljajem, zagrljajem beskrajne milosti Oca. Prisetimo se divne parabole o bludnom – izgubljenom sinu koji je otišao od kuće sa nasledstvom. Potrošio je sve što je imao, i kada je ostao bez ičega, odlučio je da se vrati kući. Ne kao sin, nego kao sluga. Toliko greha nosio je u svom srcu i ogroman stid zbog svega što je učinio. Iznenađenje nastaje kada počinje da govori tražeći oproštaj. Otac ga je prekinuo, zagrlio, poljubio i počeo se veseliti. „A sin mu reče: Oče, sagreših nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sinom tvojim. A otac reče slugama svojim: Iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge. I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin beše mrtav, i oživje; i izgubljen beše, i nađe se. I stadoše se veseliti.“ (Lk 15, 21-24).

Kažem vam: svaki put kada se ispovedimo, Bog nas prima u svoje naručje, Bog se veseli! Nastavimo napred tim putem.

Iz knjige „Hodati s Isusom“, koja će u maju 2015. biti objavljena u Srbiji, u izdanju izdavačke kuće NOVOLI iz Beograda

Hodati, ići, koračati je od početka svog pontifikata glagol koji je papa Franja najviše koristio. Kao što je za Bernanosa sve milost, tako je za Franju „sve koračanje“, što znači da svaki hrišćanin ima svoj put, cilj kome treba da teži, da ga stigne, korak po korak, koji ga približava Bogu, bližnjem. Hodati znači u viziji pape Franje, i crkvu koja izlazi iz sebe same, izlazi izvan svojih zidina, unutrašnjih i spoljnjih, radi susreta s narodom Božijim i susreta sa svetom. Evanđeoska crkva ima neprekinutu misiju da oseti odgovornost i radost na tom putu. Takva crkva se ne boji puta na kome se nalazi i onoga što može da nađe na tom putu hodajući među ljudima, pre svega onih koji su siromašni, marginalizovani i ugroženi, koji se nalaze na periferiji egzistencije. Iz predgovora Đulijana Viđinija, verskog publiciste i književnog kritičara