Papa’s Got a Brand New Book

Možda zato što je i sam muzičar – tenor saksofonista – a možda zato što je i sam crnac. Možda i zbog jednog i zbog drugog. A možda samo zato što prokleto dobro piše: njegovi memoari The Color of Water iz 1995. prevedeni su na šesnaest jezika i ubrajaju se u američke klasike, a njegov roman The Good Lord Bird dobio je nacionalnu nagradu za književnost 2013. godine.

Mekbrajd je, dakle, suviše dobar pisac da bi život DŽejmsa Brauna predstavio kroz jednosmernu, dosadnu hronologiju. Umesto toga, organizovao je defile pametnih i kompetentnih sagovornika i njihovih uzbudljivih svedočenja, uz skokove iz jednog doba u drugo i nazad. Reč je o ljudima koji su stvarno bili bliski Braunu. U ovoj knjizi nema foliranata koji su poznavali ortaka ortakovog ortaka koji je poznavao Braunovog ortaka, ali su zato spremni da izmisle bilo kakvu senzaciju ne bi li se ogrebali za koji dolar. Ne bi im, doduše, bilo ni lako, jer o DŽejmsu Braunu je već toliko toga izmišljeno da bi se i najnamazaniji lažljivac našao na muci.

To je upravo jedna od Mekbrajdovih ambicija: da se obračuna sa lažima i izmišljotinama, posebno onima kroz koje je Braun predstavljan kao klovn ili prostak. U stvarnosti, on je bio genijalni muzičar neprocenjivog značaja: spojio je džez, fank, ritam i bluz i soul, napravivši zaseban žanr iz kojeg su se kasnije granali moderni pravci, sve do repa i hip-hopa. Osim toga, bio je simbol crnog američkog ponosa, čovek posle čijeg uspeha Amerika, a samim tim ni svet, više nisu mogli da budu isti. I najzad, spadao je među najfinije ljude koje ste uopšte mogli da sretnete. Pogotovo ako ste bili njegov obožavalac. Prema svom bendu, međutim, odnosio se kao okrutni gazda, kao general koji, u pokušaju da disciplinom drži vojsku na okupu, često ne razlikuje strogost od sadizma. Mekbrajd se nije libio da Braunovom portretu doda i tu ružnu boju. Osim što mu je stil zabavan, duhovit, pametan i topao, osim što su mu rečenice savršeno sročene, metafore maštovite, a osećanja plemenita, on je i majstor balansa. Zato njegov reflektor obilazi pun krug oko DŽejmsa Brauna, pokazujući ga kao filantropa i tiranina, kao ranjivu dušu i grubijana. Iznad svega, prikazuje ga kao teškog, večitog usamljenika. Ne dozvolivši gotovo nikome da ga zaista upozna, Braun je bio sam dok se penjao na najviše i najoštrije vrhove, dok je sa njih strašno padao i dok se, nezaustavljiv, silovit i uporan, ponovo penjao.

NJegov život bio je pun takvih preokreta. Detinjstvo je proveo u siromaštvu, odeven u rite i vreće; prvi veš dobio je tek kad je imao devet godina. U tinejdžerskim danima završio je iza rešetaka za maloletnike, gde je proveo tri godine. Kao mladić, postao je slavan, bogat i gotovo neverovatno uticajan. Više od trista albuma i osamsto pesama kasnije, u zrelom dobu, srušio se pod teretom popularnosti i survao u profesionalni i privatni ambis; pored ostalog, sudbina mu je priredila loše podsećanje na mladost i poslala ga u zatvor na skoro tri godine. Kada je izgledalo da će potpuno potonuti u zaborav, uspeo je da se, iako omatoreo, vrati u velikom stilu i zalepi vreo šamar svima koji su posumnjali u njegovu snagu. Naposletku, kao pokojnik, postao je meta alavosti: bogatstvo od najmanje sto miliona dolara, koje je zaveštao za obrazovanje siromašne dece Južne Karoline i DŽordžije, uveliko je protraćeno kroz pokušaje njegove sopstvene dece, poslednje žene, raznoraznih moćnika i jata krvopija prerušenih u advokate da oglođu svaku koščicu njegove ostavštine. Više od deset godina prošlo je otkako je umro, a ni cent iz te ostavštine nije stigao do onih kojima je bila namenjena. DŽejms Mekbrajd ne propušta priliku da nekoliko puta na to ukaže.

Ako ste nešto pogrešili – a takvih je u priči o DŽejmsu Braunu bilo mnogo – brzo bežite sa Mekbrajdovog nišana. On vas neće poštedeti ako ne zaslužujete, jer balans između dobrog i lošeg ne traži uvek i po svaku cenu, nego samo tamo gde ga je razumno tražiti. Već ste shvatili: Mekbrajd nije jedan od onih koji razblažuju reči trudeći se da ugode svakome. Pre bi se moglo reći da ima potrebu da ispravi sve krive Drine ovog sveta. Ili bar sveta muzike. Bez pardona će opaučiti svakoga ko je DŽejmsu Braunu ili nekome drugom naneo nepravdu: Mika DŽegera, magazin Rolling Stone, menadžere, muzičku industriju uopšte, sudove u Južnoj Karolini ili, eh… DŽejmsa Brauna. Osim što je vanserijski pisac, Mekbrajd deluje i kao pošten čovek osetljiv na zlo, uvek spreman da na njega ukaže, ali i da pred čitaoca iznese dirljive primere ljudske časti, poštenja i dostojanstva. Neke od najboljih stranica ove knjige govore upravo o vrednosti tih vrlina.

Ujedno, Mekbrajd piše o Americi, i to, više od svega, o prljavštini koja se krije ispod glamura, spektakla i prividne demokratije. O mučnim epizodama američke istorije, posebno Juga. O čitavih šest gradova koji, celi, pred našim očima – jer u tekstu ovako dobrog autora, kao u bioskopu, vidite ono što se događa – nestaju da bi se na tom mestu sagradila industrija. Hoće li neko pomenuti točak progresa i civilizacije? Bolje bi mu bilo da ne čini ništa slično. Nema ničeg progresivnog i civilizovanog u tome da ljude oterate sa zemlje za koju su najdublje vezani, pogotovo ako se ispostavi da je industrija koju na tom mestu planirate da gradite najveća svetska fabrika nuklearnih bombi.

Kroz građanski rat, ropstvo i segregaciju, kroz teror korumpiranih siledžija u sudskim odorama ili sa kravatama političara, kao i kroz priču od maločas, priču o brutalnom čupanju ljudi iz njihove zemlje, priču odavno zaboravljenu i manju nego što je, na primer, rasna segregacija – što je ne čini i manje strašnom – Amerika je izgubila svoju dušu. Mekbrajd, kako i njegov dvosmisleni podnaslov kaže – soul je i duša i muzički žanr – pokušava da je ponovo pronađe. Rezultat je knjiga puna drame i duha, teskobe i radosti, ljutnje i nežnosti, zabave i tragike, protivrečna i briljantna kakav je bio i njen glavni junak.

Za kraj, dozvolite jednu ličnu crticu. Imao sam prilike da se i sam uverim u Braunovu jedinstvenu harizmu i lepe manire koje Mekbrajd često pominje. Proveo sam dvadesetak minuta u Braunovom društvu, slušajući ga kako priča o sebi, muzici, šou biznisu i politici, i gledajući kako džentlmenski ljubi ruku mojoj supruzi, pridržava joj kaput i propušta je da prva prođe kroz vrata. Ništa drugo što sam doživeo, nikakva rukovanja sa Mikom DŽegerom ili zagrljaji sa Merien Fejtful, nije mi delovalo tako nestvarno. Mekbrajdova knjiga stigla mi je, evo, u ruke tačno na tridesetogodišnjicu tog nezaboravnog susreta.

Slučajnosti, odavno znam, ne postoje.