Paradoks koji zbunjuje mlade: Radne prakse – u raskoraku između zakona i realnosti

Međutim, dešava se da je kvalitet postojećih praksi i dodatnih obuka, treninga i seminara pod znakom pitanja, pa se mladi opredeljuju za neplaćene prakse sa mnogo radnih sati, bez potpisanog ugovora.

U anketi koje su autorke sprovele za ovaj tekst, od 116 ispitanika 75 odsto je bilo na neplaćenoj praksi, a onima koji su bili na plaćenoj u 31,6 odsto slučajeva novac nije bio redovno isplaćivan. Preko 60 odsto anketiranih nije potpisalo nikakav ugovor. Skoro u 40 odsto slučajeva ispitanici su imali puno radno vreme (do 40 časova nedeljno), a isti procenat mladih kaže da je radilo više poslova od onoga što je navedeno u oglasu.

Na pitanje da li praktikanti treba da uživaju zakonom garantovana prava ili da poslodavci regulišu to polje, preovladava (58,6 odsto) mišljenje da ovu sferu treba regulisati zakonom. Ali ipak veliki broj anketiranih nije upoznat sa nacrtom Zakona o radnoj praksi.

Gde je Zakon o radnoj praksi?

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja započelo je proces uvođenja radnih praksi u zakonodavni sistem Republike Srbije 2020. godine. Tim povodom oformljena je Radna grupa koja je doprinela izradi Nacrta Zakona o radnim praksama. Nacrt je donet krajem 2021. Međutim sam zakon nikad nije usvojen.

„Usled političke situacije koja nas je zadesila, izbora koji su bili aktuelni u prethodnoj godini i promene vlade, verujem da je sve to uticalo na odlaganje ovog procesa“, kaže član Upravnog odbora Krovne organizacije mladih Marko Stanković.

Istog mišljenja je izvršni direktor Beogradske otvorene škole Milorad Bjeletić.

„Neka naša nagađanja su da je zbog izbora zakazanih za april prošle godine bila u toku neformalna izborna kampanja, zbog čega su se ministarstva rastrčala da odrade sve što su mogla, kako bi se dodvorila svojim političkim šefovima“, rekao je Milorad Bjeletić.

Očigledno Zakon o radnim praksama nije u tom trenutku bio toliko važan da bi došao na dnevni red.

„U suštini poslodavcima odgovara status kvo, sindikati ne priznaju radne prakse pa samim tim su aktivno protiv tog koncepta“, smatra istraživač i koordinator projekata u Beogradskoj otvorenoj školi Goran Radlovački.

Povrh svega toga izostao je pritisak od strane onih na koje se ovaj zakon i odnosi. Deluje da su mladi nezainteresovani kada je u pitanju pravno regulisanje ove teme, već ona postaje aktuelna tek kada na svojoj koži osete probleme koje nekvalitetna praksa nosi.

Iz Sektora za rad i zapošljavanje nadležnog ministarstva, na našu molbu da nam obezbede sagovornika, kratko su odgovorili: „Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja pristupilo je normativnom uređenju radnih praksi, a informacije u vezi nacrta Zakona o radnoj praksi dostupne su na sajtu ministarstva”.

Nezavisno od toga da li je Zakon donet ili ne, radne prakse su deo realnosti. One postoje, a njihovo nestandardizovanje ostavlja prostor za manipulacije. Praktikanti ostaju nevidljivi za naš pravni sistem i kao takvi nemaju svoja prava, nisu zaštićeni od strane države. Ovaj problem postoji i u zemljama Evropske unije.

Ipak, Savet ministara EU je 2014. godine usvojio ,,Preporuku o okviru kvaliteta za radne prakse”, sa elementima koji obezbeđuju kvalitet radnih praksi (vremensko ograničenje, obezbeđivanje kvaliteta prakse, novčana nadoknada i dr…). Svrha donošenja ove preporuke je da se omogući polaznicima prakse da steknu kvalitetno radno iskustvo u sigurnim i poštenim uslovima i time povećaju svoje šanse za pronalaženje kvalitetnog posla i olakšaju tranziciju mladih na tržište rada.

Ono oko čega su saglasni i Ministarstvo i Beogradska otvorena škola jeste da treba slediti odredbe „Preporuke o okviru kvaliteta za radne prakse“.

„Vidimo radnu praksu kao priliku da se poveća „zapošljivost“. To je termin koji predstavlja svojstvo osobe da ima veće šanse da bude zaposlena. Da ima neka znanja, veštine, iskustvo, odnosno nešto što je čini konkurentnom na tržištu rada. Kroz različita istraživanja smo empirijski utvrdili da ljudi koji su prošli neku praksu postaju zapošljiviji na tržištu rada“, smatra Milorad Bjeletić.

Spona između poslodavaca i praktikanata

Ulogu posrednika između poslodavaca i praktikanata često imaju veb sajtovi koji objavljuju oglase za poslove i prakse. Kakva je uloga i odgovornost ovih platformi? Urednik sadržaja na Infostudu Željko Skenderović objašnjava da oni ne objavljuju oglase koji su diskriminatorni i koji nisu u skladu sa zakonskim ograničenjima. Ipak tu se mogu naći prakse koje su neplaćene, pod uslovom da garantuju mogućnost zaposlenja nakon završene prakse.

„Mi nemamo odgovornost nakon naših provera, odnosno mi ne možemo uticati na poslodavca ukoliko on ne ispunjava obaveze. Zbog toga je bitno da mladi potpišu ugovor prilikom zaposlenja (i pročitaju ga), i da se na taj način pravno zaštite od svih zloupotreba. Ono što možemo, tu smo da pružimo savete ukoliko dođe do bilo kog problema, a na našem sajtu Poslovi Infostud postoji i sekcija Pravnik odgovara, gde mogu dobiti odgovor na sve pravne dileme“, ističe Željko Skenderović.

Odgovornost je i u rukama mladih

Radna grupa je imala zadatak da doprinese izradi Nacrta zakona, ali nju su činili različiti predstavnici koji su sledili interese ciljnih grupa koje su zastupali. Naši sagovornici tvrde da su se, za razliku od BOŠ-a i KOMS-a, koji su direktno zastupali interese mladih, donošenju zakona najaktivnije suprotstavljali predstavnici sindikata.

,,Oni štite članstvo i zaposlene. Ali ipak su u pitanju njihovi budući članovi, budući zaposleni. Zar ne treba da se pomogne njima da podignu zapošljivost, da kroz radnu praksu postanu zaposleni i postanu članovi sindikata”, pita se Milorad Bjeletić.

Neke odredbe zakona su diskutabilne. Najproblematičniji je način na koji je regulisan radni status praktikanata, odnosno ugovor i visina nadoknade.

„I dalje nije jasno koji ugovor potpisuju mladi, dok je za visinu nadoknade predviđeno da iznosi najmanje dve trećine minimalne zarade što bi danas u proseku iznosilo oko 28.000 dinara“, zaključio je Marko Stanković.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja poslalo je poziv za formiranje nove radne grupe, kako bi se nastavio započet proces. Ne zna se da li će ceo proces krenuti ispočetka ili se nastavlja tamo gde se stalo. U svakom slučaju, taj poziv je dobar znak i uliva nadu da će se ovo važno pitanje konačno rešiti.

Neophodno je da se mladi više angažuju u procesu zaštite svojih prava i da iskoriste prilike koje im se pružaju kako bi se njihov glas čuo.

*** Tekst objavljujemo u okviru serije istraživačkih priča koje potpisuju studenti novinarstva iz Niša, Novog Sada i Beograda, kao deo projekta koji je nastao u saradnji sa organizacijom civilnog društva Partneri Srbija