Paradoks oko „litijumske groznice“

To je svakako podrazumevalo smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte (pre svega ugljen-dioksida, CO2), odnosno smanjenje upotrebe „prljavih“ fosilnih goriva čije sagorevanje dovodi do velike emisije ovih gasova.

Zbog toga je bilo neophodno što pre redukovati upotrebu tih „prljavih“ energenata i preći na tzv. „čistu“ ili „zelenu“ energiju. U trci koja je krenula, mnogi su pomislili da će smanjenje korišćenja vozila sa benzin/dizel motorima i prelazak na električna vozila, bitno uticati na smanjenje globalnog zagrevanja, i da će metal litijum u toj tranziciji odigrati značajnu ulogu.

Međutim, danas je već jasno da je dobijanje i upotreba litijuma daleko od „čistog“ i da tu ima puno paradoksa i problema. Svetski cilj je bio smanjiti emisiju gasova sa efektom staklene bašte, ali praksa pokazuje da je ovo „rešenje“ daleko od pravog. U svojoj halapljivosti za materijalnim i ugodnijim životom, svet je danas zahvatila „litijumska groznica“ koja je sa sobom donela nove probleme.

U svom članku Paradoks Litijuma, profesor Marko Tedesko sa Univerziteta Kolumbija kaže: „Prelazak na ‘čistu’ energiju u velikoj meri zavisi od litijuma, ali rudarenje ovog elementa nije ‘čisto’. Naša zavisnost od litijuma podseća na onu od nafte i uglja koji su transformisali naše društvo u prošlosti. U to vreme, međutim, dugoročni efekti sagorevanja fosilnih goriva bili su nepoznati, dok danas znamo za veoma negativne aspekte ekstrakcije litijuma na životnu sredinu. Sa ovim znanjem treba da dođe i odgovornost – prema životnoj sredini i budućim generacijama. Ne smemo opet upasti u iste zamke iz kojih pokušavamo da se oslobodimo“.

Dodaje da će doći do paradoksa između „čiste“ energije i „prljavih“ tehnologija litijumskih rudnika i da „tranzicija možda neće biti tako efikasna kao što verujemo, posebno kada rudari ne koriste čistu energiju (Marco Tedesco, The Paradox of Lithium, Jan. 2023).

U reviji pod nazivom: Paradoks oko električnih vozila, rudarenja litijuma i baterija za auto, autori (koji su za pisanje ovog obimnog rada upotrebili čak 184 referenci), navode i činjenicu da danas, samo električna vozila opremljena masivnim i skupim litijumskim baterijama mogu krenuti na duže puteve i da se te baterije još mnogo moraju usavršavati, kako zbog povećane bezbednosti pri vožnji, tako i zbog ekonomije i njihove proizvodnje koja je povezana sa problematičnim rudarenjem litijuma.

Navode i sledeće: „Energija, koja se koristi za ekstrakciju ili rudarenje litijuma, zasniva se na fosilnim gorivima koja emituju CO2. Rudarstvo litijuma i nekih drugih metala (kobalta i nikla, i retkih zemnih metala) zahteva intenzivan rad, hemikalije i ogromnu količinu vode. Dobijanje litijuma klasičnim rudarenjem (na primer iz spodumena), uključuje drobljenje, pečenje i ispiranje velikom količinom izuzetno toksičnih kiselina. Slično bilo kojoj operaciji rudarstva ili ekstrakcije, pogođene lokacije pretrpele bi oštećenja zemljišta, kontaminacije vazduha, zagađenja vode i iscrpljivanje vode. Za proizvodnju litijuma kroz bazene za isparavanje potrebno je 500.000 galona vode za svaku tonu litijuma. Nesumnjivo, ekstrakcija litijuma na taj način bi mogla narušiti biodiverzitet, funkcije ekosistema i svojstva zemljišta, što dovodi do globalnog zagrevanja i nestašice vode. U tom kontekstu, rudnik litijuma Jadar u Srbiji, možda jedan od najvećih na svetu, uvek će biti podložan ekološkim i društvenim problemima.

U istom radu se kaže: „Danas se proizvodnja automobila na benzin i dizel gorivo suočava sa izumiranjem. Dženeral motors i nemački Audi su se obavezali da će prestati da prodaju takve automobile do 2033-2035. Proizvodnja automobila na dizel/benzin će prestati u Velikoj Britaniji nakon 2030. godine, što će najverovatnije učiniti i druge automobilske multinacionalne kompanije. To je jedan od ključnih razloga zašto se danas multinacionalne kompanije utrkuju da obezbede kupovinu litijuma, glavne komponente „belog ulja“ u punjivim baterijama (A Paradox over Electric Vehicles, Mining of Lithium for Car Batteries, J. H. T. Luong, C. Tran and D.T-That, Energies, 2022).

Dakle, nije čudo što nas toliko pritiskaju – i multinacionalne kompanije (koje bi, zarad svoje dobiti, da nam preoru zemlju i tako, najverovatnije, dobrim delom unište prelepe predele i život na njima), i evropski političari (a evo, upravo nam stiže jedan, baš iz Nemačke!), a bogami i naši političari. Paradoksalno je svakako i to da nemačka nacija, koja ima više litijuma i bolju tehnologiju od nas i naravno – mnogo veće potrebe za njim zbog svoje automobilske i druge industrije, baš i ne bi njegovo rudarenje u svojoj zemlji, nego bi to ipak prepustila „tamo nekim zemljama“.

Zašto? Nedavno sam pročitala jedno saopštenje upravo nemačkih istraživača Dr. Jensa Grimmera i dr. Florencie Saravie sa Karlsrue Tehnološkog Instituta (koji inače proučavaju metode ekstrakcije litijuma iz geotermalnih izvora Nemačke), i mislim da su oni dali odgovor na ovo pitanje.

Dr. Grimmer je izjavio: „Mineralno blago je skriveno u formacijama stena duboko ispod Gornje-Rajnskog rova. Rastvorene u rezervoarima slane termalne vode, znatne količine elementa litijuma čekaju na eksploataciju… Do sada je eksploatacija domaćih rezervi bila sprečena nedostatkom odgovarajućeg procesa za iskorišćavanje ovog resursa na isplativ, ekološki prihvatljiv i održiv način“. U tom saopštenju, dr Saravia je iznela i surovu istinu rekavši: „Izvozimo mnoge ekološke probleme u treće zemlje kako bismo održali i poboljšali svoj životni standard…“ (New Process Enables Lithium Mining in Germany, Bioeconomy, Karlsrue Tehnološki Institut http://www.sek.kit.edu/presse.php).

I dakle, eto nama u goste stiže nemački kancelar Olaf Šolc i potpredsednik Evropske komisije za energetiku Šefčovič! Šta zaključiti? Da li možda njihov dolazak nagoveštava takve probleme?

Na osnovu prethodno napisanog (a u stručnoj literaturi se mnogo toga sličnog još može naći), vidi se sa koliko pažnje i opreza inostrani stručnjaci pristupaju mogućim metodama ekstrakcije litijuma.

Pa, zar nije onda logično što su i naši časni i nekorumpirani stručnjaci zabrinuti zbog predloženog plana eksploatacije litijuma u Jadru, plana koji je eksperimentalan i koji ne daje nikakve garancije da će biti očuvano zdravlje ljudi i naši bogati prirodni resursi vode za piće. Neverovatno je paradoksalan taj odnos ljudi prema vodi za piće – preduslovu života.

Svako ko zna da u svetu ima samo oko 2,7% slatke vode (pri čemu je svega 0,3% one dobre za piće), morao bi znati da će pitka voda jednog dana biti važnija od litijuma i od svih drugih blaga ovog sveta. Zamislite samo da ovog leta mnogi ljudi bogatog Jadra nemaju dobru vodu za piće, ili da tako bude u narednim godinama.

Ako bi došlo do zagađenja ozbiljnijih razmera i dobar deo Srbije ne bi imao čistu i zdravu vodu. O drugim mogućim posledicama i paradoksima do kojih bi mogao dovesti predloženi plan eksploatacije ovog neobnovljivog energenta, već su govorili naši akademici, profesori i drugi stručni ljudi. Isticali su više puta da takva metodologija predviđa upotrebu ogromne količine vode, a takođe i upotrebu ogromne količine agresivnih hemikalija za tretiranje hiljada i hiljada tona iskopane i prevrnute zemlje.

Naravno, takva tehnologija podrazumeva i upotrebu fosilnih goriva, kao i emisiju ogromne količine ugljen-dioksida i drugih zagađivača životne sredine.

Dakle, mnogi oni koji su proučavali ovu problematiku, svoje rekoše. Koliko se moglo videti – ljudi iz ove vlasti to nisu želeli da čuju, niti da shvate. Ne žele čak da čuju ni vapaj naroda koji ne želi da ode u izbeglištvo, već da ostane na svojoj zemlji. Kako rekoše – oni se „bore za boljitak“ tog istog naroda (koji valjda ništa ne razume!).

A zašto to čine – samo oni znaju. Koliko čujemo, već su potpisali kojekakve dokumente, a spremaju se da potpišu i nove, koji se odnose na naše rude (tzv. kritične sirovine), interesantne nezasitim svetskim materijalistima.

Zamislite samo šta bi Šekspir, da je živ i da zna šta se dešava u zemlji Srbiji, rekao na sve to.

Autorka je redovna profesorka PMF-a u Kragujevcu, u penziji od 2023. godine

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.