Knjiga Most ka miru Dragana Bisenića (Klub Plus, Beograd 2018) prva je u regionu koja se bavi sporazumom na kojem se zasniva današnji Bliski istok – Kempdejvidskim mirovnim sporazumom između Egipta i Izraela, sklopljenom 1978, a potpisanom u martu sledeće godine.
Pomenuti mirovni ugovor već sada stoji u rangu najvećih svetskih mirovnih ugovora kao što su Vestfalski mir ili Bečki kongres. Za 40 godina od kada je sklopljen, ni jedna reč iz tog ugovora nije prekršena. U regionu u kome su sukobi svakodnevni i traju sve do danas, ovo dostignuće može da se smatra epohalnim i zadivljujućim učinkom politike i diplomatije Egipta i Izraela, a zatim SAD i drugih država koje su važne za poštovanje sporazuma.
Mirovni sporazum Egipta i Izraela potpisali su, 26. marta 1979. u Vašingtonu, egipatski predsednik Anvar el Sadat i izraelski premijer Menahem Begin u prisustvu američkog predsednika Kartera. Ovim ugovorom Egipat je bio prva arapska država koja ja zvanično priznala Izrael. Za SAD, Kempdejvidski mir bio je vrhunsko diplomatsko dostignuće ravno obnovi Evrope posle Drugog svetskog rata.
Egipat je povratio svoje teritorije i svoje nacionalno dostojanstvo, kao i važnost autoritativnog centra na tromeđi Evrope, Afrike i Azije. Izrael je vratio Sinaj Egiptu i dobio mirovni sporazum. Izrael je dao ono što je već bio spreman da vrati, ali dobio je mir s najvažnijim arapskom državom i njeno priznanje kojim je konačno rasklonio mutne oblake negiranja prava na postojanje jevrejskoj državi.
Ostala su nerešena pitanja Jerusalima i Judeje i Samarije, koje je Izrael smatrao svojim kulturnim i religijskim svetinjama. Ta pitanja su otvorena do danas.
Izlaganje događaja je hronološko, ali ne striktno. Pojedini, inače veoma važni događaji koji su oblikovali Bliski istok, poput ratova 1967. i 1973, skicirani su samo u neophodnoj meri. Najvažniji politički akteri u njemu su bili SAD, Egipat i Izrael, pa je njima i poklonjena najveća pažnja. Bilo je mnogo ličnosti uključenih u ove događaje, ali se uglavnom svi slažu da je Sadat bio inspirator i najodlučniji pokretač ideje za sklapanje mira.
Tadašnji Beograd bio je važan akter bliskoistočnih događaja, pa su u knjizi po prvi put korišćeni delovi iz ličnih arhiva vodećih generala i admirala JNA, Nikole LJubičića, Branka Mamule i Ivana Miškovića. Jugoslavija je posle rata 1967. prekinula diplomatske odnose sa Izraelom. Do tada, ona je je nastojala da posreduje između Egipta i Izraela.
Jugoslovenski predsednik Tito održavao je veoma prisne lične odnose sa predsednikom Svetskog jevrejskog kongresa i Svetske cionističke organizacije, Nahumom Goldmanom. Još od sredine 1950-ih, jugoslovenski predsednik bio je uključen u funkcionisanje tajnih diplomatskih kanala između SAD, SSSR, Egipta i Izraela koji su pokušavali da nadoknade ograničenja koja su postojala u oficijelnom diplomatskom dijalogu.
Tito je sve do 1967. pokušavao da organizuje susret egipatskog predsednika Nasera i Goldmana. Isti pokušaji nastavljeni su i kasnije, u vreme predsednika Nasera. Jugoslovenska uloga, inače, nije specifično uključena u ovu analizu.
Između procesa, uzroka, toka i najvažnijih aktera na Bliskom istoku i događaja na Balkanu, mogu da se uspostave brojne analogije. Neke od njih su srazmerne, a neke, sasvim iznenađujuće, izgledaju kao obrnuto ogledalo, mada se na prvi pogled čini da su podudarnosti toliko očigledne, da su sasvim nesumnjive.
Isti sabirci, međutim, često ne daju isti rezultata na Bliskom istoku i na Balkanu. Neke zemlje u identičnoj situaciji na Bliskom istoku i na Balkanu daju sasvim kontradiktorne odgovore. U očima sveta, Bliski istok nesumnjivo je prioritetniji region od Balkana. Zbog toga se čini da je logičan odgovor da, čak i pri istim uslovima, interesi svih aktera nisu isti na Bliskom istoku i na Balkanu.
Ono što se događa na Balkanu, zbog sličnosti aktera i uslova, može da posluži i često je služilo kao kompenzacija zemljama Bliskog istoka za ono što im je uskraćeno. Takva odstupanja, svakako, pojačavaju potrebu za nekim budućim, dubljim istraživanjem ove teme.
U prilog povećanoj potrebi za bližim upoznavanjem tokova na Bliskom istoku, išli su dramatični događaji ove decenije, značajno povezani sa strateškim dizajnom regiona koji se naslonio na egipatsko-izraelski mirovni sporazum. Takav Bliski istok, može se reći, na odlučujući način uticao je na politička kretanja, raspored političkih snaga, dramatičnu promenu ideologije i na kraju, doveo do sloma tradicionalne strukture izbornih rezultata. Današnji poredak na Bliskom istoku je poredak koji je uspostavljen sporazumom u Kemp Dejvidu 1978.
Iako bi se moglo ponegde čuti da je već isluženi, stari poredak, koji je potpuno slomljen u arapskom proleću 2011, čini se, da bi bilo podjednako ispravno reći da je događajima koji su počeli 2011, u stvari, definitivno slomljen predkempdejvidski poredak.
Ishod arapskog proleća bilo je sukcesivno izbijanje ratnih sukoba. Karakter tih sukoba, međutim, dramatično je različit od svih ranijih sukoba moderne epohe. Dok su to ranije bili sukobi između država, sada su tu bili sukobi unutar država, sa enormnim i direktnim mešanjem drugih zemalja. Ali ne samo država. Uključen je veliki broj nedržavnih faktora i organizacija.
Sredinom ove decenije unutrašnji ratovi počeli su, i još uvek traju, u Libiji, Siriji i Iraku. Odmah zatim i u Jemenu. Ako se gleda iz perspektive sporazuma u Kemp Dejvidu, može se uočiti, ove države bile su najtvrđi protivnici sporazuma o tadašnjem frontu odbijanja arapskog bloka.
Ako bi se današnji događaji ocenjivali iz perspektive protivnika i pristalica Kemp Dejvida, očigledno je da su protivnici mirovnog sporazuma iz Kemp Dejvida 1978. na gubitničkoj strani, jer su sve tri zemlje na ivici doslovne teritorijalne dezintegracije.
Balkanski sukob 1990-ih imali su više nivoa, a jedan od njih kretao se i po matrici bliskoistočnog sukoba. Balkan je tada nazivan zapadnom granicom Velikog Bliskog istoka ili luka krize. Dok je trajao balkanski sukob, evropski lideri upozoravani su da se Evropa brani na tlu Balkana. Niti su oni tu poruku shvatili, niti je odbrana uspela. Sada je granica Velikog Bliskog istoka, čini se, pomerena mnogo dublje u unutrašnjost evropskog kontinenta.
Imajući u vidu iskustvo 1990-ih godina u regionu koje se u nekim slučajevima okončalo mirovnim sporazumom, poput Dejtonskog, ili novije pregovore koji se danas vode, u Makedoniji, a posebno između Beograda i Prištine, knjiga predstavlja korisno štivo i izvor dragocenih iskustava i analogija, posebno kad je reč o protivrečnostima teritorijalnih aspiracija sa kulturnim nasleđem i istorijskim pravom.
Budući da je više godina proveo kao ambasador Srbije u Kairu, autor je bio u prilici da dođe do brojnih svedočanstava učesnika u ovim procesima, što knjigu čini osobenom i bogato dokumentovanom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
