Parastos od Pozorja

Puno je gustih, tamnih senki grehova i grešaka, starih i novih, na sadašnjem Pozorju. Stoga nije nikakvo čudo da je i ovogodišnje njegovo izdanje u znaku i atmosferi pomena, a uprkos činjenici da je u glavnom svom programu, “selekciji nacionalnog pozorišta i drame” – da kažemo, u našoj nacionalnoj klasi – od ukupno devet, bilo čak pet odličnih predstava. Evo koje su: “Princip” (Mali mi je ovaj grob)”, Biljane Srbljanović, u režiji Mihala Zadare (Schauspielhaus, Beč); “Koštana”, Borisava Stankovića, u režiji Andraša Urbana (Narodno pozorište / Népszhínház, Subotica); “Neoplanta”, Lasla Vegela, u režiji Andraša Urbana (Novosadsko pozorište / Újvidéki színház); “Gospođa Olga”, Milutina Bojića, u režiji Gorčina Stojanovića (Narodno pozorište, Sombor).

Počnimo od konca, koji delo krasi! Završno veče dodele nagrada, prigodnih govora i pozorišne inscenacije u čast nagrađenih, predstavilo se kao ceremonija jednog zbunjenog parastosa, dakle, sa elementima apsurda. Predsednik žirija natucao je, u čitanju sve grešeći, tekst obrazloženja nagrada, u čijem je pisanju, valjda, i sam učestvovao. Nagrađeni su izlazili na scenu ćutke, primajući diplome iz ruku direktora Sterijinog pozorja, koji ih je, poput ožalošćenog domaćina, u tišini grobnoj, celivao. Oni su se zatim poređali, gusto zbijeni, postrance, u pozadini scene, zaklonjeni leđima čteca, predsednika žirija, koji je, pre toga, greškom, zaposeo mikrofon koji nije bio namenjen njemu nego voditeljki programa. Na kraju, skupu se obratio prvi čovek institucije, Selimir Radulović, pročitavši svoj, lirskom mesečinom prožet, oproštaj od ovog direktorskog mesta, navešćujući svoju tranziciju na drugo direktorsko mesto – tu, nedaleko, u Matici srpskoj.

Zatim je, u čast ovenčanih, igrana predstava Gradskog dramskog kazališta “Gavela”, iz Zagreba – “Zločin i kazna”, prema romanu Dostojevskog, a u režiji Zlatka Svibena, istog onog reditelja čija je predstava i prošle godine imala čast da, u čast Sterijinom nagradom nagrađenih, bude izvedena na sceni “Jovan Đorđević”, Srpskog narodnog pozorišta. Bila je to tada predstava Hrvatskog narodnog kazališta iz Osijeka, “Unterstadt”, jedno revizionističko opelo, sasvim prigodno za kraj parastosu od pozorja. Svibenove predstave, postale su, dakle, svojevrsni stalni zatvarači na boci bez duha Sterijinog pozorja. Kad u pitanju nije kič revizionizma, onda je, pak, posredi reviziji kiča kao takvog.

Ova i ovakva predstava “Zločina i kazne” demonstrira maksimum površnosti i, sledstveno tome, minimum mišljenja. ali, gle čuda, ta je površnost tu u stalnom kretanju, vehementna, u brzim promenama svetlosnih i muzičkih štimunga, dekora i kostima, eda bi zasenila prostotu, a da ne kaže ama baš ništa o ključnim problemima iz Dostojevskovog romana. To je, kako smo već pisali, aranžiranje nauštrb režije. Doista, od ovog i ovakvog Svibena nema boljeg ceremonijal-majstora našim parastosima od Pozorja, da im da završni pečat.

(A što se tiče njegove prošlogodišnje predstave koja oslobodioce Jugoslavije od okupatora pokazuje kao zločince, a one koji su podržavali nacističku okupaciju kao nevine žrtve – njena poruka na Sterijinom pozorju bila je jasna: vi nama naše četnike i folksdojčere, mi vama vaše ustaše i folksdojčere. Partizani su nam, ionako, zajednički neprijatelji.)

Samo po sebi jedno tragikomično pozorje, ovogodišnja je ceremonija zatvaranja u sebe upila sve senke bivših grehova, a ovde ćemo navesti dva njihova glavna snopa.

Sterijino pozorje je odbacilo svoj jugoslovenski – a ako vam je to draže i za uši politički korektnije, reći ćemo – južnoslovenski okvir. Uvažavajući, naime, ratne rezultate raspada SFRJ, Pozorje potvrđuje kao svoje i ratne ciljeve iz devedesetih godina prošlog veka – ergo, duh nacionalističke palanke.

Našoj kulturi, međutim, nije potrebna savezna južnoslovenska država da bi uvažavala bit svoje južnoslovenske veze. Sterijino pozorje može da bude (ponovo) uistinu veliki susret pozorišta i umetnika, isključivo ukoliko (ponovo) postane regionalni festival, koji u svoju selekciju ”nacionalne drame i pozorišta”, u svoj glavni, nagradni program, uključi i slovenačke, bosansko-hercegovačke, hrvatske, crnogorske, makedonske i kosovske dramatičare i pozorišta. Najjednostavnije rečeno, Pozorje može biti ili najznačajniji regionalni festival, ili ovo što već jeste – daća sećanja na najznačajniji regionalni festival. Mutatis mutandis, kulturna politika je ili baštinik rata ili antiratne akcije!

Drugi, kraći, ali ne i manje taman snop senki stvorila je prošlogodišnja selekcija Sterijinog pozorja. Njegov selektor Igor Bojović, kako smo o tome blagovremeno detaljno pisali, u prvoj godini svog mandata, u glavni tok Pozorja prošle godine nije uvrstio najbolje domaće predstave, a uvrstio je one najgore, o čemu postoji konsenzus stručne kritike.

Poverenje se dugotrajno stiče, a brzo gubi, a Bojović ga je upropastio već na samom početku svog selektorskog rada. Senka tog greha zamagljivaće Pozorje sve dok mu je on selektor. Ona opominjuće ukazuje na spremnost tog i takvog selektora da, zarad unosne karijere i udobnog mesta, potpuno zatre momenat stručnosti. Njegova selekcija, posle prošlogodišnje rabote, jasno je da ne zavisi od ozbiljnog estetskog uvida, nego od društveno-političke konjunkture. Ako ona, ta konjunktura, pruža mogućnost da se selektuju i bolje predstave, onda će se one tu i naći. To je smrt slobodne volje. To je represija nad znanjem i ukusom.

Na kraju, a u duhu značajnog romana Lasla Vegela “Neoplanta”, i predstave Andraša Urbana, režirane prema ovom romanu, treba reći i to da sâm grad Novi Sad, Újvidék, jeste takav multikulturalni i multikonfesionalni označitelj kojeg kastriraju ovakvi znaci i ovo označeno kakvi mu se, kao kukavičja jaja, već dvadeset i više godina poturaju pod imenom “selekcije nacionalne drame i pozorišta” Ste rijinog pozorja.