Parlament uzvraća udarac

Čarls je cenu sukoba platio glavom, Džejms gubitkom krune i izgnanstvom, a BoDžo će čini se ipak proći jeftino, eventualno sa gubitkom vlasti i podsmehom nacije. Što bi rekli Englezi, serves him right, ili po srpskom, dobiće šta zaslužuje. I može biti srećan ako se provuče tako jeftino, zbog sve štete koju je u poslednje tri godine svojom demagogijom i obmanama naneo sadašnjosti, budućnosti i jedinstvu države.

Početkom jula, najavljujući dotičnog kao sigurnog pobednika trke za naslednika Tereze Mej, opisao sam ga jednostavno kao oportunistu. Od tada, Džonson me je potpuno razočarao; dokazao je da nije čak ni to, već samo nesposobni manipulator koji nema nijedan državnički kvalitet neophodan da vodi državu u istorijski kritičnom trenutku. Vodeći se tada zdravim razumom, pogrešno sam predviđao da će oportunističku stranu svoje ličnosti iskoristiti samo da bi preuzeo vođstvo stranke i premijersku poziciju (obećanjem Bregzita po svaku cenu 31. oktobra, sa ili bez dogovora), ali da će onda racionalno zatražiti od EU odlaganje Bregzita. Što je jedino imalo smisla, jer je bilo jasno da opcija napuštanja EU bez dogovora sa Briselom nema većinu u britanskom parlamentu. Međutim, ono što je Džonson pokušao da uradi je čin amatera.

Shvatajući da neće imati podršku skupštine za sprovođenje tzv. tvrdog Bregzita, novi premijer odlučio je da suspenduje rad parlamenta po povratku poslanika sa letnje pauze, sve do 14. oktobra. Time bi skratio vreme zasedanja skupštine za punih pet nedelja, sve u cilju sprečavanja debate o povlačenju Britanije iz EU bez dogovora i eventualne opstrukcije poslanika. Suspenzija parlamenta dešava se povremeno, ali obično ne duže od nedelju dana; ovo bi bila najduža blokada rada parlamenta u poslednjih 40 godina. Rezultat: Džonson je momentalno ujedinio svu opoziciju protiv sebe i svoje vlade, izgubio krhku većinu koju je nasledio od Mejove, doveo sopstvenu stranku u stanje rasula, a opozicija je potpuno preuzela kontrolu nad parlamentom.

Džonson je 28. avgusta dobio odobrenje od kraljice (koja ne može da odbije zahtev predsednika svoje vlade i nebitna je u čitavoj priči) da na pet nedelja suspenduje parlament 9. septembra, ubrzo po povratku poslanika sa letnje pauze. To je dovelo do prave revolucije i izliva gneva širom zemlje. Da se razumemo, ne radi se o nezakonitom činu vlade; suspenzija parlamenta često je u prošlosti bila metod mnogih evropskih vlada i vladara, kako bi se progurali neki zakoni ili porezi za koje inače nisu imali podršku. Ali u novije vreme, suspenzije se više ne primenjuju, ili bar toliko retko, da kada do njih i dođe, najčešće izazovu ovakvu reakciju. Suspenzija je znak da izvršna vlast pokušava da zaobiđe skupštinu kao nosioca političkog suvereniteta naroda i na mala vrata progura agendu za koju je svesna da nema dovoljnu podršku.

Džonson je time izazvao gnev koji je sigurno predvideo njegov glavni savetnik Dominik Kamings, ali koji su verovatno prihvatili kao podnošljivu štetu. Po povratku u skupštinu, 14. oktobra, poslanici ne bi imali dovoljno vremena da do 31. oktobra blokiraju Bregzit bez dogovora, a po izlasku Britanije iz EU, raspisali bi se izbori na kojima bi Džonson paradirao kao vitez nove slobodne, od Brisela nezavisne Britanije. Naravno, otpori su bili jaki; više od milion ljudi je potpisalo peticiju protiv suspenzije parlamenta, a 75 poslanika iz redova svih partija zatražilo je sudsko tumačenje ovakve namere svoje vlade.

Opozicija je od povratka sa odmora 3. do suspenzije parlamenta 9. septembra, imala na raspolaganju jedva nedelju dana da nešto uradi. Očekivalo se da će prvi potez uzbunjenih poslanika laburista, liberalnih demokrata, škotskih nacionalista, Velšana, poslanice zelenih, raznih nezavisnih poslanika i po kojeg odlutalog konzervativca, biti pokušaj izglasavanja nepoverenja vladi. Savetovan od Kamingsa, Džonson je i zaigrao na tu kartu kao rezervnu opciju: u slučaju da opozicija uspe da uz pomoć dovoljnog broja nezadovoljnih konzervativnih poslanika izglasa nepoverenje vladi, usledili bi prevremeni izbori već sredinom oktobra, dakle pre izlaska iz EU. Idealno za vladu, jer bi tada čitavu izbornu kampanju podredili priči o Bregzitu.

Sve druge škakljive teme, poput ekonomskih i socijalnih problema Britanije pale bi u drugi plan, a mogućnosti za manipulacijama sličnim onima tokom referendumske kampanje 2016. bile bi neograničene. Džonson bi se predstavio kao zastupnik malih ljudi, onih koji su se već jednom jasno opredelili za Bregzit i shodno tome čuvarem demokratski izražene odluke na prvom referendumu. Ali ni Džonson, ni Kamings, ni analitičari, nisu predvideli dve stvari.

Posezanje za metodom koji je gotovo čitava zemlja doživela kao pokušaj državnog udara izvršne vlasti, uzdrmalo je samu Konzervativnu stranku. Da stvari neće ići glatko po Džonsona, nagovestila je već 29. avgusta svojom ostavkom Rut Dejvidson, vođa škotskih konzervativaca, harizmatična mlada žena koje je preporodila stranku severno od reke Tvid, značajno doprinela očuvanju unije na škotskom referendumu 2014, a na škotskim izborima 2016. potisnula laburiste sa drugog mesta po prvi put u 21. veku. Iako se nije sukobila sa Džonsonom oko suspenzije parlamenta i navela privatne razloge za svoje povlačenje, otvoreno se protivila Bregzitu bez dogovora. Čim je suspenzija parlamenta najavljena, javili su se prvi konzervativni poslanici koji su odbacili podršku takvom činu.

Ne radi samo o poslanicima koji se protive Bregzitu bez dogovora; ima i onih kojima je, nevezano za stav koji imaju o Bregzitu, Džonsonov pokušaj vladanja radikalnim merama gnusan i ne žele da učestvuju u nečemu što vide kao pokušaj urušavanja demokratije i institucije parlamenta. Tako je u startu došlo do kraha tanke vladajuće većine, koja je nestala već na prvom zasedanju parlamenta posle pauze, u utorak 3. septembra, prvom otkad je Džonson postao premijer. Tog dana je 21 konzervativnih poslanika glasalo protiv vlade. Odmah su svi isključeni iz stranke, ali su i dalje u parlamentu, nastupajući kao nezavisni poslanici, dok su neki prišli Liberalnim demokratama. Među njima su neki vrlo istaknuti konzervativci, bivši i sadašnji ministri, poput Keneta Klarka, Filipa Hamonda, Margot Džejms, Rorija Stjuarta, Dejvida Gokija, ali i osobe koja sa sobom nosi takvu težinu poput Ser Nikolasa Soumsa, unuka ni manje, ni više nego velikog Vinstona Čerčila.

Prošlog vikenda im se pridružila i Amber Rad, ministarka za rad u Džonsonovoj vladi, a najveći šok je bio izlazak iz vlade Džoa Džonsona, Borisovog rođenog brata, koji je izjavio da mu je interes države u ovom trenutku bitniji od odnosa u porodici.

Druga situacija koju Kamings i Džonson nisu predvideli, jeste da lider opozicije Džeremi Korbin nije progutao mamac. Umesto da, kako su svi očekivali, odmah po povratku u poslaničke klupe zatraži glasanje o nepoverenju vladi i tako aktivira prevremene izbore u vreme koje je povoljno za Džonsona, Korbin je poveo parlament u glasanje o zabrani Bregzita bez dogovora! Tako je konzervativnim poslanicima koji su se možda i kolebali, pružio šansu da mirne savesti, glasajući protiv Bregzita bez dogovora, a ne vlade, podrže opoziciju.

Čim se skupština ponovo sastala u utorak, 3. septembra, opozicija je krenula u ofanzivu i sa 328 prema 301 glasom, nametnula promenu dnevnog reda sednice. Džonson je tako postao prvi premijer još od 1894. i grofa Rozberija, koji je poražen već na svom prvom glasanju u parlamentu kao premijer. Sutradan, 4. septembra, prema odluci od prethodnog dana o novom dnevnom redu, donji dom je izglasao predlog zakona o zabrani Bregzita bez dogovora, a dva dana kasnije, predlog je prošao i glasanje u gornjem domu parlamenta. U ponedeljak, 9. septembra, kraljica ga je potpisala i predlog je postao zakon.

NJime se premijer obavezuje da obnovi pregovore sa EU, a u slučaju da nema dogovora do 19. oktobra, MORA da zatraži od Brisela odlaganje Bregzita. Poslanici su zatim izglasali i objavljivanje dokumenata i privatnu prepisku Kamingsa i još osmoro vladinih savetnika i službenika počev od 23 jula, kako bi se utvrdilo da li je zahtev za suspenzijom parlamenta bio deo taktike za sprečavanje debate o Bregzitu! Poslednja odluka koja je u ponedeljak uveče, pre suspenzije parlamenta izglasana, bilo je odbijanje vladinog predloga o prevremenim izborima. Opozicija je potvrdila da želi izbore što pre, ali tek nakon što se uvere da je <I>Bregzit<I> bez dogovora 31. oktobra sprečen.

Šta sada ostaje Borisu Džonsonu? Razmatra se obraćanje Vrhovnom sudu, ali zakon izglasan u parlamentu ne može da se obori. Dominik Rab, ministar spoljnih poslova, izokola je nagovestio da će vlada ignorisati odluku parlamenta. U tom slučaju, Džonson bi svesno prekršio zakon i čak mogao da završi u zatvoru, da ne govorimo o političkom samoubistvu koje bi počinio. Ima najava da bi mogao da jednim pismom zamoli EU za produženje roka nakon oktobra, a da im drugim nagovesti kako on to zapravo ne želi. Ali i u tom slučaju bi prekršio zakon i opet rizikovao pad vlade i zatvor.

Ne ostaje mu čini se ništa drugo no da igra onako kako mu je skupština naložila. Amber Rad je nakon podnošenja ostavke posvedočila da u vladi tokom prethodnih meseci uopšte nije bilo razgovora o novim pregovorima sa Briselom i da je naprotiv, sva energija posvećena pripremama za Bregzit bez dogovora 31. oktobra. A pošto sada više nema vremena ni za novi dogovor, dok ga je parlament zakonom obavezao da traži makar odlaganje Bregzita, Džonsonu ostaje još samo da se nada da će Brisel 31. oktobra sam izbaciti Britaniju iz EU.

Ali to se neće dogoditi iz dva razloga. Prvo, niko u Evropi ne želi da Britanija izađe iz EU haotično i bez ideje na šta bi to ličilo. Drugo, Evropa ne želi da bude odgovorna za taj haos – ako Britanci treba da izađu i da kao posledicu njihovog neregulisanog izlaska svi pretrpe strahovitu štetu, za to će u istoriji posledice morati da snose oni koji su najodgovorniji, a to nije EU! Džonson sada po zakonu mora da pregovara, ili da zamoli Brisel za odlaganje Bregzita, koje će mu verovatno biti odobreno.

Naravno, uvek može da prekine agoniju tako što će podneti ostavku. Do toga verovatno neće doći, ali u ovom trenutku, Boris Džonson je na političkoj samrti i trebaće mu čudo da sebe i svoju stranku vrati iz stanja kome. Naravno, politika je nepredvidiva rabota, a pet nedelja dovoljno vremena da možda čak i Džonson iznenadi i izvuče nekog keca iz rukava. Ali kao što rekosmo na početku ovog teksta – na kraju ipak svako dobije ono što zaslužuje.