Partija izjednačena sa državom

Ali ostao je veliki broj slabosti: neprekidno teška ekonomska situacija i postojane društvene razlike; nezadovoljstvo civilnog društva željnog veće demokratizacije; nestabilnost institucionalnih struktura; oslabljen značaj Egipta na planu međunarodne diplomatije (iako je zemlja od osamdesetih godina ponovo primljena u Arapsku ligu i Organizaciju islamske konferencije, ona je zbog sve otvorenijeg svrstavanja uz SAD gubila pregovarački potencijal, i to prvenstveno o pitanjima koja su se ticala zemalja u razvoju ili izraelsko-palestinskog spora). Teško je zaključiti šta bi se dogodilo kad bi Mubarak morao prepustiti vlast ili kad bi Nacionalna demokratska partija izgubila izbore (2005. su Muslimanska braća osvojila 88 od 444 poslanička mesta, a druge opozicione partije zajedno 24). U svakom slučaju, jedan od elemenata koji su do sada održavali unutrašnju stabilnost zemlje, ali su istovremeno bili i razlog nedovoljne demokratizacije, jeste taj što je vladajuća partija u suštini izjednačena sa državom, mada bi to izjednačavanje u skoroj budućnosti moglo postepeno da oslabi.

U proleće 2007. donesene su izvesne ustavne promene, koje ne samo da proširuju već ogromna ovlašćenja izvršne vlasti nego i „institucionalizuju“ zakone o vanrednom stanju, koji su na snazi od 1981. Naime, ko god da je osumnjičen za „terorizam“ može da bude izveden pred specijalni sud (a da nije potrebno precizno odrediti elemente datog terorizma), dok su na drugoj strani ukinuti habeas corpus i lične garancije pravne države.

Delimičan poraz u ratu protiv Egipta 1973. godine izazvao je krizu laburističke izraelske vlade. Ipak, bilo je potrebno još gotovo četiri godine da laburisti konačno izgube apsolutnu kontrolu nad zemljom kojom su vladali od osnivanja. Na izborima 1977. trijumfovala je desničarska partija Likud i vladu su formirala njena dva najistaknutija člana, obojica bivši istaknuti predstavnici paramilitarnih grupa Irgun i Lehi – Menahem Begin (1977-1983) i Jicak Šamir (1983-1984. i 1986-1992). Nova desničarska vlada vidno je bila više nacionalistički obojena i nepopustljiva prema Palestincima. Nastavila je da sprovodi politiku svojih prethodnika, što je značilo da Jevreji, stvaranjem svojih naseobina i kolonija, prošire okupaciju na sve oblasti naseljene Arapima, a pre svega na Cisjordaniju i na pojas Gaze. Plan o „velikom Izraelu“ podržale su jevrejske fundamentalističke grupe, čija je moć u eri Likuda neprekidno rasla. Osnivale su se manje religiozno-ekstremističke partije koje su bile prirodni saveznici Likuda, ali su istovremeno i ograničavale njegove operativne mogućnosti. Jevrejski fundamentalizam postao je jači i na političkom planu, čime je Izrael u narednim godinama izgubio svojstvo sekularnosti koje ga je obeležavalo još od osnivanja, a čime se odlikovao i izvorni cionizam. Neophodno je naglasiti ovaj preobražaj izraelskog društva, koji je bio naročito podstaknut delovanjem jevrejskih sefarda (Jevreji iz arapskih i istočnjačkih zemalja) i novih doseljenika (najviše iz Rusije). Mnogi žele versku i teokratsku državu, pa suprotnost između laicista i integralista, između skupštine i sinagoge, postaje sve značajniji element na izraelskoj političkoj sceni.

Spoljna politika koju je vodio Likud takođe je bila nepopustljiva. Begin je 1979. godine potpisao mir sa Egiptom (o tome smo govorili u prethodnom odeljku), ali je očuvanje bezbednosti Izraela i dalje bilo najvažniji zadatak. Setićete se da su palestinske organizacije posle „Crnog septembra“ prešle iz Jordana u Liban, gde su organizovale učestala gerilska dejstva, a u samom Libanu, izmučenom građanskim ratom koji je počeo 1975, „prisustvo“ Sirije bilo je sve osetnije. Zato Begin, uz punu podršku ministra odbrane Arijela Šarona, 1982. godine odlučuje da direktno napadne južni Liban. Ofanziva pod imenom „Galilejski mir“, u kojoj je Izrael bombardovao čak i Bejrut imala je najmanje tri cilja: da zaustavi ili jednostavno uništi palestinsku gerilu i tako olakša pripajanje Zapadne obale, gde bi Izrael povećao broj svojih naseobina; da zada udarac Siriji, postavljajući u Libanu vladu koja je naklonjena Izraelu; da u južnom Libanu stvori bezbednosni pojas od desetak kilometara na granici sa jevrejskom državom.