Pat pozicija na litijumskoj tabli

Samo, leto da prođe, i narod dolazi sebi i po dolasku sa letovanja i sezone godišnjih odmora shvata gde, kako i u čemu živimo. I to je to. I, nikada je nismo dočekali. Ekonomski tigar je mogao na miru da nastavi i (pre)drema svoj zimski san.

Vrelu ekonomsku i socijalnu nismo ali, bogami, litijumsku jesen jesmo. I u najavi je litijumska zima, i proleće…

Skup u Loznici to potvrđuje. Ljudi ne odustaju, a režim Aleksandra Vučića, kome je bukvalno sve, ama baš sve „prošlo”: od krađe lične karte brata mu Andreja za lažno otvaranje firme, lekovitosti Jovanjice, nutritivnosti dva jaja (ili jajeta), izbornog inžinjeringa na kome više ne može da izgubi (čak ni kada bi hteo), zatiranja poslednih ostataka institucija, opozicije, medija, neistomišljenika… Ali, ispade da se litijum ne da baš tako lako i zabašuriti sa par palačinkica u vojničkoj kantini ili rudnicima zlata (je l se neko uopšte seća toga), ogrtanjem u srpske zastave i ruske šalove.

Jednostavno, Srbija se umirit ne može. Sa prekidima, zbog garancija same vlasti da je projekat litijum završen – pa onda volšebno voskrsao, protesti protiv rudarenja širom Srbije i u raznim oblicima traju već pune tri godine i ulaze u četvrtu.

Uz ikonografije levih i desnih, zelenih, crnih i crvenih, urbanog i seoskog stanovništva, pozivanjem na duhove (pra)predaka… probuđen je duh iz boce koji će nas odvesti ko zna na koju stranu, ali se u nju ne vraća tako lako (ako uopšte i može), a kamoli sa par javnih nastupa i obraćanja po režimskim televizijama i crtkanja po bratskoj kineskoj tabli.

Jedan od sagovornika Danasa, ekološki aktivista odmah po neizglasavanju izmena zakona o rudarstvu u Narodnoj skupštini trenutno stanje u Srbiji opisao je kao „pat poziciju na litijumskoj tabli”. Režim nije odustao od svoje zacrtane „vizije”, a narod i dalje istrajava na sada ne više sloganu već pokliču – nećete kopati.

Na skupu u Loznici već su najavljene nove blokade i protesti. Kako god budu organizovani i sprovedeni očigledno je da neće izostati.

Navodno ekonomskom blagostanju i razvoju koje se ljudima obećava od strane režima suprotstavljen je strah stanovništva, ne samo rudarenjem direktno ugroženih krajeva već čitave Srbije da nam se zemlja pretvara u koloniju iz koje se samo izvače sirovine, zastarelim i prljavim tehnologijama, bez obzira na to kakve će posledice na životnu sredinu i ljude zauvek ostati.

Čak i da ljudi koji ne žele rudarenje u svom komšiluku nisu u pravu, nisu dobro informisani (struka, ne lobisti, se o pogubnosti takvog delovanja odavno izjasnila) o blagodetima koje bi da „propuste”, zapitala se takođe u Danasu jedna aktivistkinja – imaju li makar ljudsko pravo da odbiju i kažu ne nečemu što bi se odvijalo u njihovom neposrednom okruženju. Očigledno da – ne.

Strane ambasade u Srbiji zabrinute građane uveravaju da je sve u redu, čisto i bezbedno, ali to argumentuju više „činjenicama” ono tipa „majke mi”.

Nekako, ispod radara je u našim medijima prošla i vest da su u Berlinu pre tri dana održani protesti protiv iskopavanja litijuma u Srbiji.

Nemački ekološki aktivisti (naši su na to odavno upozoravali) ukazuju na „dvostruke standarde nemačke industrije”, koja se zalaže za ekološki održiv način proizvodnje na domaćem terenu, a u isto vreme, za eksploataciju litijuma u Srbiji.

E, tamo tek počinje. Ovde se samo nastavlja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.