Patrijarh se nalazi između dve struje u SPC

* Kako procenjujete trenutno stanje u Crkvi – kao „uhodavanje“ sa novim patrijarhom, uzajamno „ispipavanje pulsa“ ili zatišje pred majski Sabor?

– Atmosfera koja je pratila izbor novog srpskog patrijarha nije priličila Crkvi. S jedne strane, za takvu atmosferu, mora se priznati, najodgovorniji je bio episkopat SPC. Politički i medijski krugovi koji su i izbor patrijarha hteli da iskoriste za još jedan udar na ugled SPC, dobili su gotov materijal za takav posao, zahvaljujući pojedinim pogrešnim odlukama Sinoda i nesretnim izjavama pojedinih episkopa. Jedan broj episkopa upao je u već spremljenu klopku negativnog propagandnog stereotipa o izbornom Saboru kao parlamentu sa zavađenim episkopskim partijama. Kako među srpskim episkopima postoje izvesne značajne razlike po pojedinim pitanjima, iako ne u formi u kojoj ih predstavljaju mediji, kao i s obzirom na činjenicu da pojedini krugovi van Crkve pokušavaju svojm „savetima“ da uvećaju te razlike, iluzorno je očekivati da se stvari mogu promeniti preko noći. Međutim, već će majski Sabor u Pećkoj patrijaršiji pokazati, svojim radom, načinom komuniciranja s javnošću, a naročito izborom novih episkopa, da li će se u skorije vreme među srpske episkope vratiti preko potrebni duh sabornosti. Nesloga u episkopatu ne samo da odgovara onim političkim krugovima koji bi da srpske episkope stave pod svoju kontrolu, već je njihovo mešanje u odnose među episkopima jedan od glavnih izvora razmimoilaženja u Saboru SPC.

* Zbog dvogodišnje pauze u sabornom zasedanju u aktuelnom Sinodu mandat nije istekao samo novoizabranom patrijarhu jer je, po Ustavu SPC, automatski od člana zamenika postao jedini stalni član i predsedavajući „crkvene vlade“. Da li je pandemija virusa korona jedino objašnjenje za „dugotrajnost“ ovog sastava Sinoda i kako se u Crkvi premošćavaju takve situacije koje dovode u pitanje validnost sinodskih odluka?

– Ustav SPC nema rešenje za slučaj isteklih mandata izbornih članova Sinoda. Kanoni osam Vaseljenskih sabora ne uređuju ustanovu Sinoda, pošto je ona tvorevina kasnijih vekova. Radi se o klasičnoj pravnoj praznini, koji bi mogao da se raši tako što će Sinod podneti Saboru na potvrdu sve odluke koje su donete posle isteka mandata izbornih članova. Situacija sa isteklim mandatima članova sadašnjeg saziva Sinoda, koja je suprotna članu 58 Ustava SPC, vidljiv je izraz dugogodišnje prakse slabljenja uloge Sabora u SPC. Do toga je došlo zato što je Sinod od 2009. napustio dotadašnju skoro svakogodišnju kanonski opravdanu praksu sazivanja dva godišnja Sabora – prolećnjeg i jesenjeg, da bi se danas došlo u situaciju da već dve godine, pod opravdanjem pandemije, nije sazivan ni prolećni Sabor. Ne treba mnogo pameti da bi se videlo da je dvogodišnje odsustvo Sabora odgovaralo sadašnjim srpskim vlastima, pošto je znatno lakše izvršiti uticaj na jedan petočlani organ nego na Sabor koji ima više od četrdeset članova.

* Kakva su Vaša očekivanja od novog poglavara SPC?

– U vreme izbora patrijarha stvorio se utisak da je, s jedne strane, srpski episkopat nepopravljivo podeljen, a s druge strane da će država uspeti da preko ličnosti novog patrijarha stavi pod kontrolu SPC. Odmah posle izbora neke od prvih patrijarhovih izjava, kao ona o Hrvatskoj kao „drugoj otadžbini“, iskorišćene su od pojedinih medija za širenje predstave o patrijarhu Porfiriju kao nekom ko će u važnim socijalnim pitanjima promeniti dosadašnji stav SPC za 180 stepeni. Neki mediji, manipulišući pojedinim patrijarhovim „ranim radovima“, predstavili su ga kao nekog čiji su stavovi o izvesnim društvenim problemima, maltene, bliži agnosticima nego stavovima vernika SPC koji aktivno učestvuju u bogoslužbenom i svetotajinskom životu Crkve. Ove procene su se, po svemu sudeći, pokazali kao preterane, već iz razloga na koje sam ukazivao u još vreme izbora. Patrijarh je samo prvi po časti u SPC i on ne može, sve da i hoće, da sam definiše stavove Crkve o pojedinim društvenim temama. Posebno ne može da preko noći te stavove izmeni, ignorišući učenje Crkve. Osim toga, sa osmovekovnog trona srpskih arhiepiskopa i patrijaraha drugačije se vide pojedini unutarcrkveni problemi nego što su se mogli videti sa episkopske katedre.

* Kako komentarišete patrijarhove poteze u prvih sedamdesetak dana na tronu Svetog Save, koji uključuju i administraturu u Mitropoliji zagrebačko-ljubljanskoj?

– Jedno je sigurno, patrijarh Porfirije će se zbog nekih svojih karakteristika, a pre svega zato što se radi o relativno mladom arhijereju na patrijaršijskom tronu, koji dobro razume savremenost i vešto komunicira, u budućnosti naći na udaru dve strane koje imaju različite ambicije prema SPC. Vučićevog režima, koji će stalno pokušavati da pod kontrolu stavi SPC, što je u prirodi svakog ličnog, cezarističkog režima, a naročito onog koji po ključnim nacionalno identitetskim pitanjima, kakvo je kosovsko-metohijsko, vodi politiku suprotno stavovima većine. S druge strane, nalaze se malobrojni, ali uticajni krugovi našeg društva, koji po pravilu nisu članovi Crkve, ali koji bi želeli da se ona „reformiše“ i „modernizuje“.

* Sinod je potvrdio tekst ugovora između SPC i Vlade Crne Gore, očekuje se da ga potpisu patrijarh Porfirije i premijer Krivokapić. Iako su eparhije SPC u Crnoj Gori i ranije tražile da se njihov položaj uredi na isti način kao status drugih verskih zajednica, sada se otvaraju medijske dileme oko eventualne ratifikacije dokumenta, navodnog nepoštovanja koncepta pokojnog mitropolita Amfilohija, Vučićevog uplitanja… Ko bi zapravo u ime SPC trebalo da stavi potpis na taj dokument i na koji način bi ovaj papir pravno najcelishodnije mogao da zaštiti pozicije Crkve?

– Kada je u pitanju izbor potpisnika ovog ugovora, stvar je kada je u pitanju SPC potpuno jasna. Prema njenom Ustavu, patrijarh predstavlja SPC pred drugim autokefalnim crkvama i državama u kojima SPC vrši jevanđeljsku misiju. Tako je patrijarh Pavle 2007. potpisao Temeljni ugovor između SPC i BiH. Mogao bi Sinod da ovlasti drugog arhijereja da potpiše ovakav ugovor, recimo, vladiku Joanikija, ali je ovo izuzetak od pravila. Takav izuzetak je primenjen prilikom zaključenja Temeljnog ugovora sa Hrvatskom, pošto je potpisnik bio tadašnji mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan. Temeljni ugovor koji bi Crna Gora zaključila sa SPC ne spada niti u međudržavne ugovore, niti u ugovore s međunarodnim organizacijama, pošto SPC nije ni jedno ni drugo, pa stoga prema crnogorskom zakonodavstvu ne podleže obavezi ratifikacije. To nije ugovor sa elementom inostranosti jer, iako SPC ima sedište u Beogradu, SPC je u Crnoj Gori domaća koliko i u Srbiji, kao što Srbi u Crnoj Gori nisu manjina, već matični narod. Hrvatska i BiH nisu ratifikovale svoje sporazume sa SPC. Drugačije stvari stoje kod konkordata koji države zaključe sa Rimokatoličkom crkvom, pošto je Vatikanu priznat status sui generis subjekta međunarodnog javnog prava – Vatikan je istovremeno i crkva i država. Atmosfera i način donošenje ovog ugovora ne sme da pruže dodatne argumente Milu Đukanoviću da mobiliše biračko telo na tezi nekakve ugroženosti Crne Gore od SPC. Ne vidim naročiti razlog za žurbu, a posebno za bilo kakvo nepoverenje između SPC i Krivokapića, osim ako zlonamerni s jedne i druge strane ne prave takvu atmosferu.

* Kako vidite spor između SPC i BU oko crkvenih blagoslova na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu?

– Iako je u stvarima koje su se dešavale na PBF bilo mnogo nenačelnosti i selektivne pravde, pitanju pravne osnovanosti crkvenih blagoslova mora se pristupiti načelno. Na PBF se predaje pravoslavna teologija i školuju sveštenici i budući veroučitelji, pa je sasvim legitmna težnja SPC da preko ustanove missio canonica obezbedi kontrolu pravilnosti izlaganja osnova vere na PBF. Prema Ustavu SPC, Sinod ima dužnost da čuva i brani čistotu vere. Missio canonica ni na koji način ne može da ugrozi autonomiju drugih fakulteta BU, pošto predstavlja legitiman izuzetak, koji predviđen zakonodavstvom brojnih evropskih zemalja: Nemačke, Velike Britanije, Slovačke, Italije, Hrvatske u kojima u okviru državnih fakulteta rade teološki fakulteti različitih veroispovesti. Neće autonomiju univerziteta ugroziti blagoslovi kao takvi, već ljudi koji, rečju Karla Jaspersa, ne nose ideju univerziteta u sebi, a to su oni koji pod imperativom nužnosti prilagođavanja vrše komercijalizaciju i menadžerizaciju univerziteta i tako od ustanove koja treba da oblikuje ideale prave školu veština u službi korporativnog kapitala.

* Da li će se najavljenom izmenom Zakona o visokom obrazovanju Ministarstvo prosvete zapravo „pokriti“ nezakonitosti u radu PBF i njegovog spornog Saveta, uključujući i zakonski sporne otkaze „nepodobnim“ predavačima, među kojima je i jedan episkop?

– Od kolike nenačelnosti boluje naše društvo vidi se po tome što sporna odredba Statuta PBF nikome na Univerzitetu nije smetala više od decenije, sve dok se nisu desili slučajevi nastavnika koji dobili otkaze i koje su pojedinci u svoj višedecenijskoj borbi protiv SPC jedva dočekali da instrumentalizuju. Kao neko ko je dobio nezakonit otkaz na fakultetu, između ostalog i zbog protivustavnog mešanja pojedinih arhijereja SPC, posebno sam osetljiv na ovakve slučajeve. Ne smatram, međutim, da se navedenim odredbama Statuta PBF ugrožava autonomija univerziteta niti je ustanova blagoslova nepoznata uporednopravnoj praksi. Rešenje sa izmenom Zakona je po mom sudu dobro, ali zakasnelo i pitanje koliko će „koštati“ autonomiju Crkve u odnosu na državu, pošto u svetu nema ničeg džabe, osim sira u mišolovci.

* Za mnoge je suštinsko pitanje da li PBF treba da bude deo BU. Šta mislite o tome?

– Da povratkom PBF na BU nije prekršeno ustavno načelo o sekularnosti države, potvrdio je svojom odlukom 2014. Ustavni sud Srbije. Otpor povratku PBF na državni univerzitet bio je jak u okviru pojedinih univerzitetskih krugova, što nije neobično za jednu bivšu komunističu državu, jer je u Rusije trebalo punih osam godina da se realizuje odluka ministra prosvete o mogućnosti osnivanja teoloških studijskih programa na državnom univerzitetu. Razlozi unapređenja multidsciplinarnosti u humanističkim naukama, kao i podizanje stepena tolerancije u društvu govore u prilog tome da Bogoslovski fakultet radi u okviru Univerziteta. Tako se glavni rabin Rusije 1993. založio za uključivanje pravoslavnih bogoslovskih fakulteta u državne univerzitete, pod opravdanjem da će se tako smanjiti antisemitizam. Međutim, sama ideje državnog teološkog fakulteta je opasna za samu autonomiju Crkve, pošto je rođena iz želje novovekovne države da svoju suverenost nad društvom učini totalnom, te da pod taj levijatan stavi i Crkvu. Otuda nije slučajno da su državni teološki fakultet najčešći u protestantskim državama, u kojima je Crkva samo jedna od korporacija podvrgnuta državnom nadzoru. Nasuprot tome, u carskoj Rusiji duhovne akademije nikada nisu bile u sastavu državnog univerziteta. I u Kraljevini Srbiji je Bogoslovski fakultet postao deo novoosnovanog državnog Univerziteta u periodu u kome je pravoslavna vera imala status državne vere, a SPC je bila podvrgnuta nadzoru države oličene u ministru prosvete. Stoga me blago rečeno čude izjave pojedinih teologa, koji su bili žestoki protivnici svakog „podržavljenja Crkve“, kritikujući stoga nasleđe carske Rusije koje nam je stizalo preko Karlovačke mitropolije, a sada brane ideju državnog bogoslovskog fakulteta. Pre će biti da se radi o poznatnoj srpskoj nenačelnosti o kojoj je pisao Slobodan Jovanović, govoreći o tome da „Srbin viče kada pravdu traži za sebe, a ćuti kada je ona potrebna drugom“. Pravoslavni vernik je eshatološki optimista, a istorijski pesimista. Iako „nije naše da znamo vremena i rokove“, ne može se oteti utisku da istorijski događaji 20. i 21. analizirani kroz prizmu Otkrovenja apostola Jovana ne daju nadu će se odnos države i pravoslavne Crkve u budućnosti kretati u pravcu razumevanja i saradnje. Stoga će odbrana autonomije Crkve možda brže nego što mi očekujemo naterati SPC da izuzme PBF sa BU.

U odbrani KiM ne sme biti nepodobnih

* Da li bi osim simbolike ustoličenja i prvih patrijarhovih blic poseta Pećkoj patrijaršiji, SPC trebalo da ima aktivniji stav i ulogu u pitanjima vezanim za budućnost KiM i njen opstanak na njemu?

– Nadam se da će ustoličenje i početak rada Sabora u Pećkoj patrijaršiji označiti epohu aktivnijeg učešća SPC u borbi za reintegraciju KiM, ne samo u vidu jasnih i glasnih stavova, već i mnogo većim angažmanom na terenu, na području Eparhije raško-prizrenske.

* Da li je Sinod trebalo zvanično da reaguje na javne napade na igumana Visokih Dečana, pogotovo imajući u vidu razne spekulacije i planove o mogućim promenama granica na Balkanu?

– Naravno da je Sinod to morao da učini. U odbrani Kosova i Metohije u sastavu Srbije ne sme biti nepodobnih, osim onih koji bi da protivno Ustavu trajno amputiraju KiM iz sastava Srbije. Kada u kosovskometohijskom pitanju postoje spiskovi kooperativnih i nekooperativnih Srba, onda to indirektno dokazuje da u vezi s Kosovom postoje planovi koje nekoperativni neće prihvatiti, pa ih zato na vreme treba marginalizovati. Uostalom, obračun protiv „tvrdoglavih“ srpskih klirika koji nisu bili spremni da prihvate „novu realnost“ na Kosovu odavno je započet. Ta „nova realnost“ se danas nudi kroz opasne ponude u formi non- papera, pa se može očekivati da će se među Srbima na KiM naći na udaru svi oni koji se budu suprotstavljali idejama priznanja ili razmene teritorija sa takozvanim Kosovom.

Sociološki fenomen

– Zanimljivo je primetiti sociološki fenomen na koji još uvek nemamo jasan odgovor. Naime, u episkopatu SPC bilo je znatno više sloge u vreme Slobodana Miloševića, koji je bio meta žestokih kritika većine vladika i od koga se nisu očekivali bog zna kakvi ustupci za Crkvu, nego od 2000. do danas kada su, barem zvanično, odnosi između Crkve i države skoro „sinfonični“ i kad su SPC kao ustanovi učinjeni mnogi ustupci. Brojne politički motivisane i kanonski sumnjive smene srpskih episkopa u periodu od 2010. do 2015. pokazuju da su razdori u episkopatu kulminirali u vreme Tadića i Vučića.

Kurs prema državi

* Da li na duže staze (ne) treba očekivati promenu kursa vrha SPC prema aktuelnoj vlasti koji je postavio pokojni patrijarh Irinej?

– Ne očekujem da će Crkva postati politički protivnik državnim vlastima, to i nije u prirodi Crkve koja je Carstvo koje, kako reče Hristos Pilatu, „nije od ovog sveta“. Međutim, Crkva ne sme biti ravnodušna kada zemaljska vlast, primera radi, uvodi antihrišćanske zakone, ograničava slobodu veroispovesti, a posebno slobodu kao takvu, koja je najveći dar Božiji čoveku. Sudbonosni istorijski događaji menjaju pojedince, iskušenja često izvuku iz čoveka ono što je najbolje u njemu. Valja se setiti da se kralj Aleksandar Karađorđević kod izbora patrijarha 1930. opredelio između tri kandidata za Varnavu (Rosića) kao nekog od koga se očekivalo da će biti poslušan vlastima, da bi se 1937. u Konkordatskoj krizi pokazalo sasvim suprotno. Pri tome, svaki član Crkve mora biti svestan da njeno učenje i dvomilenijumska praksa potvrđuju da se hrabrost i revnost u odbrani vere stiče po blagodati Božijoj, životom u Hristu. Kakav život, takva i revnost, pošto smo, kako reče Njegoš, „slabostima za zemlju privezani“.

Vreme okupljanja

– Poslednja nedelja Časnog posta, Strasna sedmica je vreme kada pravoslavni hrišćanin teži da što više bude u hramu na bogosluženjima. Doček praznika Vaskrsenja Hristovog najlepši je sa porodicom i najbližim prijateljima pod svodovima malih parohijskih hramova, kakav je i hram Svete Trojice u Kraljevu podignut dvadesetih godina 19. veka staranjem kneza Miloša. Za mene je Vaskrs vreme porodičnog okupljanja, kada se najbolji vidi sva lepota i značaj veze između porodice i vere koja postoji kod Srba – kaže profesor Čvorović, čestitajući čitaocima Danasa Praznik nad Praznicima – Vaskrsenje Hristovo!