„Patriote“ žive u strahu od nuklearnog rata

Našli smo se prvo u bilateralnoj diskusiji, a zatim su pridošlice iz tzv. zainteresovane novinarske javnosti prinele stolice u krug. Zaključilo smo jednoglasno – tamo na istoku sve je isto kao kod nas 1991, ali brže se dešava. Nedelje su sažete u dane i sate. Oni početni bezglavi juriši tenkovima i borbenim vozilima pešadije, gubici tehnike, konsolidacija protivnika koji je u početku izgledao slab i zatim postepeno prelazak u borbe od zgrade do zgrade. Dobro, Rusi pojure i prođu nekoliko ulica, ali suština je ista – ostaće ruševine, Ukrajinci će večno mrziti Ruse kao što nakon više od trideset godina od onog našeg rata na društvenim mrežama vodimo prepiske kao da se borbe sada vode.

Petak, 4. mart

Stižu na mobilni poruke jednog mog druga iz Moskve – „Zdravo, zbog tehničkih razloga neko vreme neću biti na vezi“. Nižu se poruke – „Molim te da ne brišeš moj kontakt“… „Zahvalan sam i velika mi je čast bila sarađivati sa tobom“. Žustro kucam drugu da ne piše u tom tonu. Biće vremena, biće prilike… NJegove poruke između redova su jasne – mobilisan, ide u rat. Pišem drugu da ne bude mračan, imaćemo posla kada se rat završi. On kao dobar poznavalac onog našeg rata citira jednog mog prezimenjaka – oficira SVK Milorada Radića koji je pred Oluju na Dinari rekao „Nema panike, nema brige“. Ostao je Rus tvrd i poručio „Hvala puno za sve!“. Povezali smo se kroz zajendički interes za istoriju Krajine i pripremali smo niz tekstova za ruske magazine vojne tematike. Pišem vani jer kod kuće ne mogu. Zabranio mi je imenjak Vulin još 2017. da objavljujem tekstove u domaćoj Odbrani u kojoj sam tokom deset godina popunio stotine stranica. Po uzoru na vlast koja naoružanje nabavlja gde stigne diversifikovao sam publicistički rad i srećom strance zanimamo – preselio sam se kod Čeha, Rusa, Britanaca. Drug koji je mobilisan pojavio se i predstavio kao vojni entuzijasta koji želid a pišemo zajedno o ratnim 1990-im u Krajini. Planirali smo puno tekstova ove godine, ali otadžbina ga pozvala. Preživeće on i biće prilike da pišemo.

Subota, 5. mart

Srušili su zgrade nekadašnje fabrike aviona Zmaj. Davno, kad je Hilterova ratna mašina gazila sve pred sobom u toj fabrici izrađivali su savremene lovce Hariken. Pa traktore. Nestali su, ali podrumski prostor administrativne zgarde nekoliko mojih drugova iskoristilo je za pokretanje streljane. Nije mi prijalo ušima što su je nazvali Dragon Shooting. Previše anglicizama. Što nije ostala Zmaj. Dobro, možda nemam osećaj za marketing kakav oni imaju, ali bilo je to mesto gde sam dovodio 11-godišnju kćerku da puca. Postavi metu siluetu i polete devetke iz poluatomatske puške. Subota je dobar dan za pucanje, ali površan i rastresen zabroavio sam da nema smisla najaviti se drugarima – neka strana firma dobila je za nešto malo para Zmaj i pronašli su domaće izvođače radova koji su brzo i efikasno završili sa streljanom – isekli su instalacije i dali rok za iseljenje. Hm, a pokušao sam da u praksi primenim jedan ruski vic u kojem se na početku postavlja pitanje koji jezik da uči dete za budućnost pred nama. Konzervativni srednjovečni tata (kao ja) ne želi da se promeni poznati svet (iako mi možda nije po volji) i predložio bi da sve ostane kako jeste i izbor je engleski. Pesimisti kažu svet se menja, treba učiti kineski. Realista se nasmeši i predloži da se prvo nauči rukovanje „Avtomatom Kalašnjikova“. Cenim da ti realisti znaju šta nas čeka.

Nedelja, 6. mart

Traži se ko će da kaže nešto o ratu u Ukrajini. Prvog dana rata pred talasom poziva kolega i koleginica iz raznih medijskih firmi regiona sklonio sam se prelaskom na režim silent. Motiv – pribojavam se da ću se naći pred kamerom sa nekima od onih politički podobnih koji znaju gde treba umetnuti koju dobru o tzv. Vrhovnom komandantu i nastaviti sa pričom o tome kako je nama najteže sada kad se tamo na istoku vodi rat. Dobro, nije nam lako, ali prasnuću, proradiće dinarska violenacija po Cvijiću. Nije pristojno, nije trenutak za to. Jednodnevni zavet šutnje je prošao i ušao sam u rutinu par gostovanja na TV dnevno.

Nedelja ujutro. Jedna TV i prvi težak udar za ego – sledeći gosti koji su čekali na svoj red bili su jedan lik sa vizirom na glavi i jedan sa maskom za farbanje. U prolazu uhvatio sam delove njihove interne čakule uz kafu o geostrateškom pozicioniranju neke sile tamo negde. Da, znam notornost. Dosadno je to čak i komentarisati, ali pozivajući se na to nisam mogao da savladam osećaj da sam ponižen, da se trudim da pričam o detaljima, da pogledam gde je koja ruska i ukrajinska jedinica i onda se pojave smeteni, ali partiji podobni likovi, i objasne da je sve to tako nebitno u odnosnu na njihova saznanja o tome ko vlada svetom i šire.

Ponedeljak, 7. mart

Vredan čovek Nikola Bradić, vrlo vredan. Potrudio se da u 3D printu uradi makete domaćih terenskih vozila, legendarnog trocevca, Zastavnog protivavionskog oruđa kalibra 20 mm i još ponešto. Maketarstvo je hobi prevaziđen informatičkom erom. Sad neki novi klinci nisu kao moja generacija entuzijasta (proslavio sam 50. rođendan) koja je negde u četvrtom, petom razredu osnovne škole pokušala da prvi put sastavi nešto što bi trebalo da verno predstavlja umanjeni konkretan avion ili tenk. Sad samo poneko ima volje da brusi i sastavlja i boji makete. Puno je lakše kroz igricu proživeti let lovcem. Zato mašta nije potrebna da bi se dočarao zvuk besnog motora lovca i maketarstvo izumire. Za nas lokalpatriote pre onog građanskog rata na čitavom svetskom tržištu postojale su samo dve makete sa našim oznakama – jedna sa kraljevskim, sa krstom i jedna sa petokrakama. Ironično, u vreme sumraka maketarstva izbor maketa dramatično je porastao i ako se želi, može se čitav život sastavljati samo neka uska tematika, na primer, jugoslovenski prostor. Nišu domaćih motornih i borbenih vozila popunio je Bradić, poletan čovek u ranim tridesetim. On u garaži pravi čuda na kineskom printeru naravno nakon časova koje je proveo za računarom na pripremi crteža.

U kafiću Das Boot koji ima u skladu sa imenom par maketa podmornica iznad šanka, preuzeo sam od Bradića klasiku JNA – terensko vozilo TAM 110 T7, sedamdeset dva puta manje od stvarnog, koje dobro poznaju generacije onih koji su služili rok od kraja 1970-ih pa sve dok se moralo u uniformu. I da znate, popularne sedmice još uvek su u službi, preživele su neke od njih četrdeset godina.

Utorak, 8. mart

Jedna nova tema je sada popularna – da li će biti nuklearnog rata. Uživam u pitanjima plašljivih sebičnih samoživih prolaznika koji pitaju da li se to zaista može desiti. Sa priličnim zadovoljstvom se trudim da glasno kažem „da“. Neka se plaše, guglaju u potrazi šta da učine. Neka, zaslužili su da žive u strahu jer uglavnom su to oni koji su velike patriote sa distance, niko njima nije ravan u rečitosti u odbrani otadžbine i zato valjda toliko brinu za svoj život. Biće šta bude, neće nas niko pitati za stav.

Sreda, 9. mart

Kancelarijsko-kafansko druženje u sastavu vođa Vojnog sindikata Srbije Novica Antić, ja bez funkcije i još par lica koja nećemo navesti. Cenim da bi šef Vojnobezbednosne agencije jako voleo da zna šta smo pričali (možda i zna), koga smo ogovarali i da, posebno šta planiramo da javno kažemo. Nekad, služba je bila služba, neki ljudi kojima se ne zna za imena. Sad je presonalizovana u liku Đure Jovanića, čoveka koji je ukinuo prijem svoje službe jer misli da ako se ne objavljuje njegova slika onda se niko neće setiti gde je bio i šta je radio kad se vlast promeni. Drug Antić je po PS (Pravilo složbe, sveta knjiga vojske u kojoj su odgovori na sva pitanja kako se treba ponašati) i posti i samo vodu pije. Nisam postupio po PS i pio sam viski, ali trudili smo se da bez obzira na piće pričamo jasno i glasano i o tome zašto ruski komandni kadar konfuzno radi svoj posao i o tome šta bi radili oni naši. Ima jedna stara knjiga vojne sociologije u kojoj je misao da što je dalje poslednji rat to vojsku vode nebitniji ljudi. To mislim za one naše. Pa kad glave padaju sve se obrne i pozeri i poltroni iz doba mira iščile.

Autor je vojni analitičar