Pavlović: Dačić kao premijer nije se pitao ni za šta, kao ni premijerka Brnabić

Tu spadaju agencije, fondovi, komisije, javna preduzeća, kao i sama ministarstva. Svi oni imaju velike budžete, koji su netransparentni. Novac kojim raspolažu je novac građana koji treba da se troši na javna dobra i javne usluge. On se, međutim, samo delimično troši za takve potrebe. Veliki deo novca troši se za političke potrebe stranaka koje su trenutno na vlasti, a jedan deo za privatne potrebe pojedinaca koji su povezani sa političkim strankama. Kao posledicu ovakve prakse, građani čije blagostanje zavisi od javnih službi i javnih usluga – penzija, socijalne zaštite, zdravstva, obrazovanja, obdaništa, kulturne politike, nauke itd. – žive sve gore. Što je mašina moćnija, građani su u sve gorem položaju, kaže u razgovoru za Danas Dušan Pavlović, poslanik pokreta Dosta je bilo, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka i autor knjige „Mašina za rasipanje para“, čije je treće dopunjeno izdanje (izdavač Dangraf – Danas) upravo ovih dana izašlo iz štampe i promovisano na Sajmu knjiga.

Pavlović u knjizi opisuje situacije kojima je prisustvovao tokom petomesečnog boravka u Vladi, kao savetnik ministra privrede, ali i one o kojima su svedočili Saša Radulović, Miroslava Milenović, Vida Uzelac, Ivan Ninić i drugi. U trećem izdanju, čiji je izdavač Dangraf, Pavlović govori zašto je Srbiji neoliberalizam kriv za sve.

Iako danas nemate direktan uvid u to šta se sada dešava u Vladi Srbije, čini li vam se da se smanjio nivo rasipanje para?

– Ne, sistem je ostao isti. Rasipnička potrošnja je možda smanjenja na jednom mestu, ali je počelo da se rasipa na drugom. Negde je rasipanje samo zamaskirano. Recimo, ukinuta je SIEPA-a, ali je osnovana nova Agencija za privredni razvoj, koja radi istu stvar.

U knjizi konstatujete da veliki problem predstavlja nedostatak rigorozne kontrole funkcionisanja tih institucija?

– Najviše su zatajili političari koji su na vlasti, koji čine koalicionu većinu u Skupštini Srbije. Samo oni mogu da uspostave taj sistem nadzora koji će kontrolisati kako državne institucije troše javni novac.

Spominjete konkretna imena, konkretne ljude, koji su deo te mašine za rasipanje para. Da li je neko od njih negodovao što je spomenut u knjizi?

– Niko se za dve i po godine nije javio da ospori bilo koju činjenicu iz knjige.

Tvrdite da je jedan od najsnažnijih mehanizama za rasipanje para stranačko zapošljavanje. Na koje sve načine se zapošljavaju partijski kadrovi?

– Tako što vladajuća koalicija postavi ministra na čelo ministarstva, a onda on postavi svoje sekretare i pomoćnike koji zapošljavaju svoje ljude ili izmišljaju radna mesta kako bi stranački kadar lako došao do posla. Problem je što su to uglavnom nestručni ljudi, čime se u društvu osnažuje negativna selekcija. Kada mladi ljudi koji su završili fakultete sa visokim ocenama to vide, odn. kada vide da umesto njih posao u državnoj upravi, javnim preduzećima i javnom sektoru dobijaju ljudi sa ispodprosečnim ocenama i diplomama fakulteta bez reputacije samo zato što su članovi političke stranke, prirodno je da im se javi želja da emigriraju u neku drugu zemlju. Tako gubimo visoko kvalifikovanu radnu snagu.

Direktora RTB Bora Blagoja Spaskovskog u knjizi spominjete u više navrata, kad pišete o  partijskom zapošljavanju, zaduživanju i napumpavanju dugova RTB Bora. I sami konstatujete da nikada nije krivično odgovarao, niti je smenjen. Kako je to moguće?

– Mnogi od načina na koje se rasipa novac su potpuno legalni. Recimo, velika država preduzeća (kao RTB Bor) neprekidno dobijaju subvencije i jeftine kredite za proizvodnju. Zakonski je cela stvar tako uređena da se subvencijom više niko ne bavi jednom kada se ona odobri i legne na račun preduzeća. Uprava tog preduzeća nakon toga može s njom da radi šta želi. Niko posle toga nema obavezu da kontroliše šta se desilo s tim novcem. I sve je legalno. Imali smo velikih problema sa državnim službenicima ministarstva, SIEPA-e i Fonda za razvoj da im objasnimo da je njihov glavni zadatak da kontrolišu šta se dešava sa novcem koji raspodeljuju privrednim akterima. Oni su svi bili „ubeđeni“ da time ne treba da se bave. Čime bi onda državni službenik uopšte trebalo da se bavi?

Zapanjuje i nonšalancija sa kojom je gradonačelnik Jagodine i vaš kolega poslanik Dragan Marković tražio novac, čak tri miliona dinara uz Fonda za razvoj. Zanimljiva je i lista svih onih koji su dobijali jeftine kredite iz Fonda za razvoj?

– Naravno. To je deo mašine. Šta mislite, zašto su na čelu svih tih javnih, društvenih i državnih preduzeća stranački ljudi? Zato što oni kada dobiju kredit ili subvenciju Fonda za razvoj raspodeljuju dalje taj novac po političkom kriterijumu. Stranke koje su trenutno na vlasti imaju pristup tim sredstvima i koriste ih za održavanje stranačke mašinerije. Stranke koje su u opoziciji tim sredstvima nemaju pristup. To ima značajne reperkusije po demokratski poredak, jer uništava političku konkurenciju i osnažuje nedemokratske potencijale društva.

U knjizi govorite i o razlazu Aleksandra Vučića i Saše Radulovića, ali nije mnogo jasna uloga Ivice Dačića, tadašnjeg premijera. Da li se on nešto pitao, bar u sastavljanju vlade, budući da tvrdite da je Radulović upoznao Dačića pre čitanja ekspozea?

– Ne mislim da se Dačić pitao oko bilo čega važnog oko te rekonstrukcije iz avgusta 2013. godine, kao što se danas ne pita premijerka Brnabić. Oboje znaju šta im je uloga i dobro je igraju. Glavne poteze u oba slučaja vuče Aleksandar Vučić.

Stiče se utisak da je tadašnji ppvVučić o svemu odlučivao, ali i da je Siniša Mali bio važna karika?

– Naravno, kao i veliki broj drugih ljudi koji su na važna mesta u sistemu došli posle 5. oktobra 2000. godine. To samo pokazuje kontinuitet rada Mašine.

Poslednjih godina u Srbiji se odomaćilo da su predsednik države, premijer i ministri zaduženi da dovode investitore, dajući im zapanjujuće povlastice. Vi, međutim, tvrdite da to nije njihov posao?

– Svi znamo kako ministri danas dovode investitore – tako što im obećaju selektivne subvencije po radnom mestu. To je pogrešno iz više razloga. Posao političara je da stvore privredni ambijent u koga će svi (a ne samo neki) investitori sami poželeti da dođu. Ne sme da bude selektivnih poziva i povlastica, jer to stvara negativnu selekciju u privredi. Privreda u kojoj političari odlučuju kome će dati novac i kako će se on kasnije raspodeljivati ne može da bude uspešna na duži rok. Primera u istoriji ima mnogo. Najrecentniji su socijalistički privredni sistemi, koji su propali 1989. godine.

Mogu li nas spasti strani investitori i imate li bar neke okvirne podatke koliko iznose subvencije za ovu godinu?

– Jedino što može da nas spase jeste zdrava privreda koja počiva na konkurenciji. Zdrava privreda je samo ona u koju se država meša da bi obezbedila javna dobra, smanjila negativne eksternalije i informacionu asimetriju i obezbedila socijalni sistem zaštite za sve koji nisu u stanju da se prilagode ili snađu u tržišnim uslovima. Sve preko toga može da bude opasno u ekonomskom smislu. Mogao bih da prihvatim argument po kome država može da raspodeljuje deo sredstava za podsticanje privrede, ali ne u ovako ekstraktivnom institucionalnom dizajnu bez kontrole u kome se ta sredstva ne troše za podsticanje privrede, već za lične i stranačke potrebe. Prvi zadatak reforme javne administracije je uspostavljanje institucija kontrole privrednih aktera koji treba da igraju po pravilima. Drugi zadatak je nadzor. Državni službenici u svakom trenutku moraju da znaju šta se dešava s novcem koji država raspodeljuje za ekonomske aktivnosti. Ovo važi i za sve druge oblasti javne administracije. Svuda gde država daje nekakav novac – poljoprivreda, zdravstvo, obrazovanje, socijalna pomoć, kultura – državni službenici moraju da imaju kriterijume za raspodelu, budu u stanju da kontrolišu šta se s tim novcem dešava, a potom imaju ovlašćenja da sankcionišu one koji ne igraju po pravilima (koji ga ne troše namenski).

U dopunjenom trećem izdanju knjige bavite se neoliberalizmom u Srbiji, tvrdite da glavni razlog ekonomskog siromaštva nije neoliberalna ekonomska politika, već državna intervencija i političko odlučivanje. Šta pod tim podrazumevate?

– Knjiga nudi obilje primera u kojima se pokazuje da loš privredni položaj Srbije, siromaštvo i nizak standard nije posledica tržišnih sila ili neoliberalne ekonomske politike, već političkog odlučivanja. Kod nas se nekako odomaćilo da neoliberalizam optužite za sve što vam se ne sviđa. Očekujem da će se uskoro i uzroci saobraćajnih nesreća tražiti u neoliberalizmu, jer on podrazumeva slobodu da čovek upravlja sopstvenim vozilom. Ovakvo razmišljanje je intelektualno neodgovorno. Svi kritičari neoliberalizma trebalo bi da uvaže sledeću činjenicu: tamo gde postoji dominantno političko odlučivanje, ne može da postoji dominantan uticaj neoliberalne ekonomske politike. Neoliberalizam je tu beznačajan. Novo poglavlje 11, namenjeno je baš onima koji misle da je neoliberalizam kriv za sve.

Koliko Srbiju godišnje košta političko rasipanje novca, i kako je moguće da je mehanizam rasipanja novca ostao netaknut i nakon takozvane fiskalne konsolidacije?

– Teško je reći koliko košta jer su mnogi rasipnički izdaci skriveni tajnim ugovorima. Na drugoj strani, budžet Srbije je jedan od najnetransparentnijih dokumenata ove države, a „težak“ je skoro 10 milijardi evra. Kako precizno da znate koliko se od tih 10 milijardi troši na javne potrebe (na ono od čega građani imaju koristi), a koliko je zloupotrebljeno? Treći zadatak reforme javne administracije jeste da se napravi transparentan sistem javnih finansija. Ako to ne uspemo da uradimo, reforma javne administracije i javnog sektora nemaju smisla. Država je legitimna jedino ako ogromna većina veruje da ona radi u javnom interesu, a to je moguće jedino ako svi građani mogu da vide da se javni (tj. njihov) novac troši u javnom interesu. Ako to ne može da se vidi, onda se radi o zloupotrebi države u privatne ciljeve.

U knjizi ste postavili i zanimljivo pitanje šta to rade potpredsednici vlade, što ne rade već kao ministri i zbog čega za te kabinete idu dodatne pare?

– Potpredsednici i ministri u vladi su primer stranačkog zapošljavanja. U Vladi Srbije sada postoji četiri potpredsednika i tri ministra bez portfelja. Njihov ukupan budžet je 1,9 milijardi dinara (16 miliona €). Recimo, da li neko može da objasni šta radi ministar trgovine i turizma kao potpredsednik vlade da bi samo za te potrebe dobio 18,6 miliona dinara? Ovo je novac koji on dobija kao potpredsednik mimo onih 75 milijardi din, koje dobija kao ministar. Naravno, radi se o stranačkom zapošljavanju. Te pare se koriste da bi se zaposlili pripadnici i simpatizeri njegove stranke.

Radnike ponižava mašina za rasipanje para

Tvrdite da su radnici u Srbiji danas poniženi, a sindikati nemoćni.

– Nažalost, veliki broj levičara odbija da prihvati da su razlozi poniženja radnika takođe posledica rada mašine za rasipanje para i pokušava da dokaže da je razlog teškog položaja radničke klase neoliberalizam i slobodno tržište. U knjizi pokazujem da je i to pogrešno. Najveće poniženje radnika desilo se u privatizovanim preduzećima u kojima su novi vlasnici imali zeleno svetlo državne administracije da radnicima ne uplaćuju penziono i zdravstveno osiguranje ili plate. Kako to može biti posledica neoliberalizma i tržišta? To je kao da optužite samo lopove koji pljačkaju banku, dok kordon policije stoji pored banke i gleda na drugu stranu. Kada državna administracija ne reguliše tržište radne snage, privatni vlasnici koriste priliku da eksploatišu radnike. To jeste ponižavajuće za radnike, ali privatnici bi se vrlo brzo prilagodili i promenili ponašanje kada bi država počela da radi ono što treba da radi – da nadzire tržište rada i kažnjava vlasnike privatnih preduzeća koji ne isplaćuju zarade i ne uplaćuju penziono i socijalno, jer je to po zakonu kažnjivo. Još jednom, tražiti u neoliberalizmu uzroke za sve što nam se ne sviđa je intelektualno neodgovorno.

Kada Er Srbija počne da propada, počeće i Vučić

 ER Srbiju označavate kao zaštitni znak Mašine za rasipanje para. Zbog čega?

– Razlozi za to su više simbolički. Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić vezali su svoj ekonomski narativ za velike projekte kao što su Er Srbija ili Beograd na vodi. Oba su ekonomski neodrživa. Er Srbija još uvek ne može da posluje bez subvencija, a prošlo je pet godina od njenog osnivanja. Kada takvi projekti propadnu, počeće pad Aleksandra Vučića.

Zašto raste broj poslaničkih klubova

 Poslanik ste već duže vreme. Može li se očekivati da će uskoro i parlament biti predmet vašeg istraživanja i pisanja nove knjige?

– Moguće. Za sada planiram nekoliko naučnih tekstova. Uskoro treba da objavim tekst o tome zbog čega raste broj poslaničkih klubova u Skupštini Srbije. Ne znam da li je neko to primetio, ali broj klubova je u proseku porastao u odnosu na devedesete i prvu dekadu 21. veka.