Pažnja koja se poklanja kućnim ljubimcima u Meksiku je na nerealno visokom nivou

WPrijavio sam se za rad na kruzeru, a zauzvrat dobio novčanu satisfakciju, mogućnost da putujem po celom svetu, po pola godine bez ikakvog kontakta sa našom tragikomičnom političkom scenom. Naravno, periodični odmori u Srbiji su mi tada bili najdraži i neophodni jer su moja porodica, rođaci i prijatelji, sušta suprotnost onoga što nam je naš sistem nudio, i što nam, nažalost, nudi i sad“, priča Darko.

Međutim, ne krije da su i dok je odlazio njegova razmišljanja uvek bila usmerena ka tome da se jednog dana vrati u Srbiju.

Na pitanje kako mu sa distance izgleda ovdašnja stvarnost odgovara slikovito: „Oduvek su me nervirali frajeri koji stoje sa strane, dobacuju i prave se pametni, umesto da delima pokažu šta misle i za šta se bore. Stvarnost u današnjoj Srbiji je jeziva. Ljudi su pod pritiskom sistema izgubili svoje dostojanstvo, svoju pravdoljubivost, svoju iskrenost i poštenje, osobine koje su krasile vekovima naš narod. Čast izuzecima.“

Dodaje da ne bi postavljao uslove za povratak, ali bi rado pomogao da se oni poboljšaju.

U domovinu dolazi što je češće moguće, s obzirom na popriličnu razdaljinu i duge letove između nje i Meksika, ponekad i preko 20 sati, sa presedanjima. U avgustu prošle godine je sa porodicom proveo godišnji odmor u Srbiji i, kao i uvek, vratili su se preplavljeni emocijama.

Na pitanje šta mu je zemlja u kojoj trenutno živi pružila, odgovara bez mnogo premišljanja.

„Meksiko je divna zemlja u kojoj i pored problema, koji objektivno postoje, nije teško osetiti se komotno. Prelepa priroda, mnoštvo kulturnih dešavanja, u velikoj većini prijatni ljudi, uz topliju klimu, dva okeana na dohvat ruke su dovoljni razlozi za to. Ipak, što se mene tiče, iznad svega su moja supruga Beatriz i ćerkica Ema, sa kojima mogu i na kraj sveta, ako je potrebno. Još jedna stvar koju mi je dao Meksiko je politička bezbrižnost – ne opterećujem se problemima koji me se ne tiču, što je luksuz u Srbiji“, ističe naš sagovornik.

Sa druge strane, po njegovom mišljenju, život u Srbiji je mnogo emotivniji.

„To je i komšijino ‘dobar dan’, i služba u crkvi, i pečenje rakije, i kad ti neko pomogne u nevolji. To je rodna gruda, jedina zemlja na svetu koju mogu iskreno, od sveg srca, i da kudim i da hvalim. I koja bi trebalo da poštuje svoje ljude kao što oni nju poštuju, a ne da od njih pravi podanike“, navodi Darko.

Na pitanje koliko su Meksikanci informisani o ovdašnjim dešavanjima, odgovara odrično.

„Retki su oni koji znaju išta o Srbiji, ali uglavnom se to svodi na pozitivne i pohvalne stvari. Ponekad je problem objasniti gde je Srbija na mapi, čak i mnoge državne institucije u svom sistemu još uvek imaju Jugoslaviju. Neki misle da pričamo ruski, a neki da smo muslimani“, objašnjava naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, ima česte kontakte sa ljudima iz naše zemlje, ali i sa celog Balkana.

„Meksiko Siti je prilično veliki grad, pa nije baš lako, pre svega zbog saobraćajnih gužvi, organizovati češća druženja. Imam sreću da supruga i ja vodimo mali porodični restoran, koji nudi neke od naših specijaliteta, pa iz tog razloga pretpostavljam da se viđam češće sa našim ljudima nego većina Srba u rasejanju (smeh). Uzgred budi rečeno, Srba ima veoma malo u Meksiko Sitiju“, priča Darko.

Ovaj rođeni Nišlija kaže da ima i mnogo prijatelja Meksikanaca, a većinu poznanstava je stekao preko supruge. Naravno, najčešće provodi vreme sa njenom porodicom, ljudima bez kojih bi njegov život u Meksiku, po sopstvenom priznanju, bio nezamisliv.

„Protiv predrasuda sam i trudim se da u čoveku vidim čoveka, pre nego njegovu pripadnost, bilo koje vrste. Imam jednako dobar, odnosno loš odnos i sa Srbima i sa drugim nacionalnostima. Život se stalno menja, nekad na bolje, nekad na gore. Dosta toga zavisi od nas samih“, smatra Darko.

Najveću promenu je doživeo kad mu se rodila ćerka. Po njegovim rečima, od tog trenutka život je postao mnogo smisleniji.

Na pitanje kako se snašao u stranoj zemlji i da li je postigao balans između posla i privatnog života kojem većina teži, Darko odgovara da se trudi, ali da to nije uvek lako.

„Otvorili smo mali porodični restoran ‘BalkanGrill’, sa ciljem da ovoj sredini predstavimo deo naše kulinarske baštine, i mislim da smo na pravom putu. Pre godinu i po dana prezentovali smo našim sugrađanima i pasta bara ‘Laganeze’. Mislim da je najveći problem grada prenaseljenost i samim tim stravične saobraćajne gužve koje u mom Nišu ne možemo ni da zamislimo. Zato se ja više oslanjam na bicikl ili metro kojim je grad jako dobro saobraćajno povezan. Da, ima i nadzemnih i podzemnih deonica, ali podzemne dominiraju. Ako se odlučite da vozite auto, dovoljno je da platite taksu u određenom iznosu, sipate gorivo i eto vas na drumu. Obuka vozača u Meksiku nije obavezna“, naglašava Darko.

Naš sagovornik nam priča i da je u Meksiku vidno prisutna i snažna LGBT zajednica i napominje da premijer nije deo iste.

Pažnja koja se poklanja kućnim ljubimcima je na nerealno visokom nivou, po njegovom mišljenju.

U prilog tome navodi kako je „komšinica mesecima šetala i grlila prase, sve dok nije počela da šeta i grli svinju“.

Kao glavnu karakteristiku tamošnjih sugrađana ističe to što od ranog detinjstva konzumiraju ljute soseve, dodatak koji je neizostavan na svakoj trpezi, uz limun.

Kad je reč o upravljanju države korona krizom, naš sagovornik je mišljenja da joj se pristupalo stihijski, uz gomilu zbunjujućih, a potom zastrašujućih informacija, prilično nejasno i bez pravog plana. To je rezultiralo ekonomskom krizom, rastom cena, zatvaranjem malih porodičnih radnji.

„Da li je sve to bilo neophodno, verovatno nikad nećemo saznati“, zaključuje Darko.