Foto: Suzana ĐorđevićSpecijalni pedagog Boris Herman, jedini je stručnjak tog profila, koji se u Kragujevcu bavi rehabilitacijom i resocijalizacijom bivših osuđenika za teška krivična dela.
Kako kaže za Danas, dok je rastao, bio okružen šarolikim društvom. Veliki broj njegovih drugara iz detinjstva završili su kao osuđenici, sa dužim zatvorskim kaznama.
Tu negde je on pronašao motiv i želju da završi Defektološki fakultet Univerzitetu u Beogradu, sadašnji Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Danas je Boris Herman jedini je specijalni pedagog u Kragujevcu, posvećen radu sa bivšim zatvorenicima.
Ko su bivši osuđenici sa kojima radite?
– Radim sa ljudima koji su bili u zavtoru zbog teških krivičnih dela. Neki od njih su zauzimali i visoke pozicije u ozbiljnim međunarodnim kriminalnim grupama. To je kategorija ljudi koja je najmanje omiljena u društvu. To je svet koji fukcioniše na osnovu date reči i poverenja.
Kako reagujete na njihe životne priče?
– Kada pogledate, svaka od tih priča je tužna. Većini bivših zatvorenika potrebna je podrška u procesu reintegracije u društvo kada izađu iz zatvora. Ovaj posao se radi 24 sata dnevno. Ne može drugačije. Njihove priče su stalno uz mene, njih nosim sobom kući, na ulici, kod prijatelja. Ne mogu da prestanem da razmišljam o njima. Meni je važno da oni znaju da uvek imaju podršku, da niko nije izgubljen. Čak i ako se neko vrati u zatvor, on zna da “napolju” postoji neko ko je uvek tu i čeka ga. Ipak, noću se budim i pitam se jesam li dovoljno pomogao, jesam li mogao više. Posebno ovako, krajem godine, kada sumiram šta sam i koliko uradio.
Jeste li priželjkivali ovu vrstu angažmana nakon studija?
– S obzirom na to da sam fakultet upisao sa specifičnom motivacijom, moj prvi plan je da za bivše osuđenike organizujem grupe samopomoći. Zamislio sam to kao potpuno neformalna okupljanja, ali sa nekakvom čvršćom strukturom. Znate, kada izađu iz zatvora, osuđenici često pomažu jedni drugima u snalaženju na slobodi. Ipak, to je ad hoc, i uvideo sam da je, ipak, potrebno na neki način organizovati ih. To su uvideli i oni sami.
Šta je Vaš primarni zadatak u radu sa bivšim osuđenicima?
– Ono što ja radim jeste da im predočim mogućnosti i ukažem na posledice. Poenta u ovakvom radu je da se oni osamostale, da im u tome pomažem neko vreme, a ne da ih čuvam do kraja života. Kada neko od njih zaista želi da izađe iz „kriminalnog ponašanja“, dovoljno je da mi samo malo odškrine vrata, ja ću ih vremenom otvoriti više.
I tako je nastalo udruženje “Posle kiše”?
– Da, to udruženje su napravili sami bivši osuđenici. Postoje i druga udruženja koja se bave istim ili sličnim problemima, ali njih su osnovali stručnjaci. Ja sam već radio sa nekoliko osuđenika i onda su me početkom 2018. godine pozvali da radim sa novoosnovanim udruženjem.
Da li udruženja koja su osnovali bivši osuđenici imaju neku prednost?
– Svakako. Ovde se okupljaju ljudi sličnih biografija, slične prošlosti. Međusobno se jako dobro razumeju i lakše usvajaju savete koje dobijaju od sebi sličnih nego kada postoji distanca kao u relaciji pedagoga i osuđenika. Drugo, to su ljudi sa ozbiljnim kriminalnim dosijeima, bili su osuđeni za teška krivična dela, nose veliki autoritet sa ulice.
Možete li da pomognete bivšim osuđenicima da ostanu dalje od kriminala?
– Oni „kriziraju“, a razlozi su brojni – od porodične situacije do problema sa kojima se i mi suočavamo. U grupi imamo čoveka koji u jednom trenutku nije video drugi način da reši problem svoje egzistencije. Ostao je bez para za život, posla nema, nema odakle da plati stan. I ja znam da moram da mu usmerim misli na drugu stranu, na neki problem koji on može da reši. Zovem ga i pitam da organizujje druge bivše zatvorenike i pomognu mi u građevinskim radovima na dečjoj onkologiji našeg Kliničkog centra. Moj savet je bio da urade nešto pozitivno, da misle na nešto dobro, na primer, da imaju zdravu decu.
Pretpostavljamo da su oni mogli da vide decu u bolnici?
– Da, kroz staklo jer su ti mališani izolovani. Ali, sam pogled na njih izazvao je dirljive reakcije, bili su vidno potreseni. Kada smo završili građevinske radove, svi su bili presrećni jer su uradili nešto dobro i pozitivno za zajednicu. Od tada, redovno volontiraju. Zato sad kada u Kragujevcu neko pomene bivše osuđenike, ljudi odmah pomisle na sve humanitarne akcije u kojima je učestvovalo udruženje “Posle kiše”.
Šta su njihovi lični ciljevi sada?
– Oni ne traže oproštaj od javnosti, oni su svesni svega što su radili. Dug državi su odužili, a sada vraćaju dug društvu da bi ih društvo prihvatilo.
Dokle su stigli u procesu resocijalizacije?
– Stigli su dotle da imaju probleme koje imamo mi svi. Volim da kažem da su se integrisali u problemima.
Šta bi država trebalo da uradi u cilju poboljšanja prevencije krivičnih dela?
– Država bi trebalo da uloži više u nevladine organizacije ovog tipa, ako želi prevenciju. Državne organizacije nemaju tu fleksibilnost u radu koju mi imamo. Na konkursu Minstarstva pravde, mreža organizacija za postpenalnu podršku dobila je sredstva za nabavku opreme. Kragujevačko udruženje “Posle kiše” će tim sredstvima opremiti prostor za rad Edukativnog centra namenjenog razvijanju novih veština bivših osuđenika.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
