Pejić Nikić: Od zarobljene države krećemo se ka zarobljenom društvu

“Zarobljena država podrazumeva namerno i postepeno razvijan sistem duboke i rasprostranjene korupcije, u kojem se institucije zloupotrebljavaju, legalnim i nelegalnim sredstvima, kako bi se isisavali javni resursi u privatne ruke i akumulirala nekontrolisana moć, nauštrb prava i sloboda građana i javnog interesa, dok formalno opstaje fasada demokratskih procesa. U tom sistemu nema odgovornosti jer se svi kontrolni mehanizmi neutrališu mrežom lojalnih kadrova“, kaže za Danas Jelena Pejić Nikić, istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i jedna od urednica tek objavljenog izveštaja „Sektor bezbednosti u zarobljenoj državi – čin drugi“.

Ovaj izveštaj, kako sam naziv sugeriše, naslanja se na izveštaj koji je BCBP objavio u junu prošle godine, analizirajući proces zarobljavanja države u poslednjih godinu i po dana. Pejić Nikić u razgovoru za Danas objašnjava kako se zarobljena država „snašla“ u okolnostima globalne pandemije, kakvu ulogu u zarobljavanju igra sektor bezbednosti, ali i ukazuje na primere oslobađanja države.

Kako navodi Pejić Nikić, tokom prošle godine, a naročito sa uvođenjem vanrednog stanja, čak je i demokratska fasada u Srbiji ogoljena.

– Iako svako vanredno stanje podrazumeva jačanje izvršne naspram zakonodavne i sudske vlasti, u slučaju Srbije jasno se pokazalo da podela vlasti više ne postoji, da su se kontrola i nadzor izvršne vlasti izvitoperili u slepo potvrđivanje njenih odluka. Monolitna Narodna skupština postala je aparat za bezuslovno potvrđivanje odluka Vlade, za hvalospeve predsedniku i za napade na kritičare vlasti. Dok neformalna izborna kampanja javnih funkcionera ne jenjava, trend zarobljavanja širi i van institucija, na druge domene javnog i društvenog života, vodeći ka zarobljenom društvu, navodi Pejić Nikić.

Vremenski period koji obrađujete u vašem izveštaju podudara se sa globalnom pandemijom virusa korona. Kako je ova okolnost uticala na koncentraciju moći u rukama najviših predstavnika izvršne vlasti u Srbiji?

Upravljanje pandemijom nije suštinski izmenilo proces zarobljavanja države, samo ga je naglasilo i ogolilo, pružilo dodatne mogućnosti i izgovore za koncentraciju moći. Dok je, s jedne strane, porasla kontrola izvršne vlasti nad privredom i stanovništvom, s druge strane su kontrola i nadzor nad izvršnom vlasti iščezli. Treba napomenuti i da je u Srbiji tokom 2020. upravljanje epidemijom isprepletano sa dinamikom izbornog procesa, kome su se mere prilagođavale.

Okvirni narativ „rata protiv nevidljivog neprijatelja” poslužio je da bi se opravdalo dalje koncentrisanje formalne i stvarne moći u rukama izvršne vlasti, kontrolisao tok informacija, netransparentno trošili javni resursi i vršili obračuni sa režimskim kritičarima kao državnim neprijateljima. Uz sve to, održavana je atmosfera neizvesnosti i konfuzije među građanima stalnim smenjivanjem poruka zastrašivanja i opuštanja – počev od najavljivanja ogromne pretnje, pa sve do postojanja velikog spasioca nacije u liku Aleksandra Vučića, predsednika Republike i šefa vladajuće Srpske napredne stranke. Nakon što je više puta neopravdano proglašena „pobeda nad virusom”, proglašen je novi rat – protiv mafije, sa istim ciljem da stvori proreformsku fasadu i obezbedi narativ za mehanizme zarobljavanja države.

Koju ulogu u očuvanju statusa kvo ima sektor bezbednosti?

– Vojska, policija i službe bezbednosti imaju specifične nadležnosti, koje uključuju primenu sile, znatnu tajnost rada i velike resore, te su pogodni da budu sredstvo zarobljavanja drugih javnih sektora, ali i društva u celini. Bezbednosne institucije postale su instrument očuvanja vlasti vladajuće partije tako što su učestvovale u razbijanju antirežimskih protesta, tajnom nadzoru, zastrašivanju i diskreditovanju kritičara vlasti. One su se, takođe, starale da sumnjivi poslovi ljudi bliskih vladajućoj partiji teku nesmetano, a da glavni akteri umešani u ove aktivnosti prođu nekažnjeno.

Bezbednosne institucije raspolažu i raznovrsnim i jakim represivnim mehanizmima, koje mogu (zlo)upotrebiti da bi ućutkali i progonili one koji se usude da ukažu na zloupotrebe državnih i javnih resursa. Osim toga, Ministarstvo odbrane i Ministarstvo unutrašnjih poslova, i Bezbednosno-informativna agencija raspolažu značajnim resursima, koji iz godine u godinu kontinuirano rastu, i takođe se pod izgovorom tajnosti i zaštite nacionalne bezbednosti mogu lako preusmeriti u privatne svrhe.

To je omogućeno trendovima koje smo uočili u prethodnom izveštaju za sve analizirane bezbednosne institucije, a to su smanjenje transparentnosti i politizacija rada, te jačanje diskrecionih ovlašćenja njihovih čelnika, neadekvatno upravljanje ljudskim resursima, obesmišljavanje kontrolnih mehanizama.

Imajući u vidu da je korupcija lepak koji države drži zarobljenim, koliko su prema vašem mišljenju autentične najave borbe protiv korupcije koje od predstavnika vlasti slušamo godinama?

– S obzirom da zarobljena država počiva na sistematskoj korupciji, vlast nema interesa da ovu hroničnu boljku leči, ali dakako ima interes da se biračkom telu i međunarodnoj zajednici predstavi kao borac protiv korupcije. Na tom narativu je, setimo se, SNS i preuzeo i učvrstio vlast u protekloj deceniji. U okviru te borbe, vlast stalno krpi i „unapređuje” propise koje potom zaobilazi i tumači kako njoj odgovara, sprovodeći zarobljavanje naspram suštinskih reformi.

Koji zaključak možemo da izvučemo iz činjenice da je država pokušala na brzinu da usvoji Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima, a da je onda nakon reakcije javnosti isti povukla iz procedure? Da li je to pokazatelj da predstavnici vlasti žele dodatno da zarobe državu, ili da građani ipak imaju mogućnost da se tom procesu odupru?

– Rekla bih, i jedno i drugo. Pokušaj iznenadnog, neplaniranog i ispod radara u avgustu objavljenog Nacrta zakona o unutrašnjim poslovima pokazao je da policija nije odustala od namere da uvede, odnosno legalizuje masovni biometrijski nadzor. Ovakav nadzor nosi brojne opasnosti po osnovna prava i slobode, i nije opravdan svojih svrhama, te su i institucije Evropske unije i Ujedinjenih nacija tražile moratorijum na upotrebu ove intruzivne tehnologije. U zarobljenoj državi u kojoj zaštitni i kontrolni mehanizmi ne funkcionišu, odnosno stavljeni su u službu režima, ove opasnosti daleko su veće i opravdano se strahuje da će sistem nadzora biti zloupotrebljen radi kontrole nad stanovništvom i odmazde nad kritičarima vlasti i demonstrantima.

Sličan pokušaj desio se nedavno sa usvajanjem Vladine uredbe kojom se sva istraživanja s elementom inostranosti u skoro bezobalno tumačenoj oblasti odbrane stavljaju pod kontrolu Ministarstva odbrane. To je, međutim, bio samo jedan u nizu pokušaja usvajanja ovakve uredbe, zbog čega sumnjamo da je i poslednji. I Nacrt zakona i ova uredba povučeni su ubrzo nakon burne reakcije civilnog društva i akademske zajednice, uz interesovanje međunarodnih aktera.

Civilno društvo u Srbiji i dalje je uporno, i delimično uspešno, u alarmiranju na loša rešenja. Građani su nedavno pokazali da imaju moć da iskažu otpor, i to na ulici nakon što institucionalni kanali nisu funkcionisali, i da izdejstvuju malu promenu. Nenaviknuti na ustupke vlasti, mnogi su s razlogom oprezni u vezi sa dometom pobede i promene, vodeći se upozorenjem „Ne veruj Danajcima ni kad darove nose”.

Kako se uopšte oslobađa država? Jel postoje uporedni primeri?

– Najbliži primer imamo u Severnoj Makedoniji, koju je bio zarobio režim Nikole Gruevskog, ali je velika afera masovnog prisluškivanja 2015. godine pokrenula promene. Građani su izašli na ulice, međunarodna zajednica je bila veoma aktivna u posredovanju između političkih stranaka i podsticanju stvaranja uslova za poštene izbore. Ekspertski tzv. Pribe izveštaj koji je poručila Evropska komisija 2015. godine pokazao je da je glavna okosnica zarobljavanja države bila civilna bezbednosna-obaveštajna služba, na čijem je čelu bio rođak premijera, a utvrđene su i slabosti kontrolnih mehanizama, uključujući pravosuđe, parlament, nezavisne institucije i medije. Ovakav izveštaj je prvi korak u raspoznavanju zamaha i mehanizama zarobljavanja države, koji izmiču redovnom izveštavanju Evropske komisije. Drugi korak je formiranje nezavisnog specijalnog istražnog tela koje će razmrsiti i sankcionisati koruptivne i kriminalne veze režima. Za oboje je potreban i dvostruki pritisak – od građana odozdo, i od međunarodne zajednice, prvenstveno EU, odozgo.

Zbog čega ne postoje veći inostrani pritisci na vlast da omogući razvoj demokratije, čak ni od zemalja Zapada koje deklarativno drže do tih vrednosti?

– Termin stabilokratija skrojen je da objasni kako zapadne vlade stavljaju stabilnost regiona na prvo mesto, tolerišući lidere sa autoritarnim tendencijama. U takvom odlučivanju geopolitički obziri igraju važnu ulogu, a srpske vlasti već unapređuju saradnju i sa nezapadnim akterima, zbog čega se različitim ustupcima nastoje zadržati „u evropskom dvorištu”. Međutim, dok jaki lideri neomeđeni institucionalnom ravnotežom i kontrolom mogu da garantuju stabilnost u jednom trenutku, urušavanje institucija nužno vodi nestabilnosti i zaoštravanju odnosa u društvu, a ti lideri mogu da se predomisle. Štaviše, njima je često u interesu da podstiču nestabilnost u okruženju, uvećavajući sopstveni značaj i spolja i iznutra. Snažan lider neophodan je u Srbiji i za rešavanje kosovskog čvora, a opozicija je sasvim oslabljena da bi iznedrila jakog protivkandidata.

Najzad, Evropska unija nije unisoni akter, države članice i institucije EU šalju različite poruke i teško postižu konsenzus. Treba imati i vidu i stranački pejzaž u EU, naročito partijske veze koje SNS ima sa Evropskom narodnom partijom. Najveći saveznici Srbije (odnosno režima) su, međutim, upravo vlade onih država članica poput Mađarske koje su pre uzor za zarobljavanje države nego za evropske standarde koje svaka država kandidat treba da dostigne. Iz SAD-a u poslednje vreme primećujemo naznake da će se prema regionu, pa i režimu u Srbiji u narednom periodu postaviti oštrije.