Penzioneri nezadovoljni „zatvoreničkim“ tretmanom od države

Prema novim najavljenim merama, situacija mi izgleda kao da su nadležni ipak zaključili da starija osoba ima potrebe, ali ravne jednoj osmini jednog psa. Pa će nam možda jednog dana objasniti zašto je to bilo tako, kaže za Danas profesorka Univerziteta u Beogradu u penziji Srbijanka Turajlić, komentarišući najave Kriznog štaba i predsednika Srbije, po kojima će penzionerima od naredne nedelje biti konačno, posle mesec dana, dozvoljeni strogo kontrolisani izlasci. Kako je predsednik Aleksandar Vučić rekao, građani stariji od 65 godina moći će da tri puta nedeljno izađu u šetnju ne dužu od pola sata, i to u krugu od 300 metara od svojih domova. Najstariji građani do sada su imali strogu zabranu izlaska iz svojih domova.

Većina naših sagovornika, na koje se ova odluka i odnosi, nije zadovoljna „zatvoreničkim“ tretmanom od države i smatra potpunu kućnu izolaciju penzionera od starta pogrešnom merom.

Advokat Rajko Danilović, koji je već „zagazio“ u devetu deceniju života, kaže da sada nije vreme pričati kako je nešto trebalo da bude urađeno, a kao jedini dobitak od izolacije vidi čitanje, jer je to jedino što može da radi „samujući, mirujući, bez izlazaka“.

– Penzionera ima svugde, u svakoj zgradi, i to izlaženje na pola sata, triput nedeljno ne znam kako misle da organizuju. Na taj potez gledam isto kao i na sve do sada upućeno starijim građanima: maltretirajte ih dok god mogu da izdrže. A kako je ispalo da smo mi pametniji od cele Evrope i sveta, to je druga priča, zaključuje Danilović.

Da su vlasnici kućnih ljubimaca pre uspeli da „izboksuju“ pravo na šetnju svojim životinjama, no što se neko od nadležnih setio da šetnje treba omogućiti i penzionerima, primetio je i Zoran Ivošević, bivši sudija Vrhovnog suda. Naš osamdesetogodišnji sagovornik, ipak, stidljivo priznaje da ni do sada nije poštovao pravilo izolacije, uz šaljivu opasku na komentar novinara da „ako neko pročita, može da bude i priveden“.

– Zaista nema smisla da ne odem da izbacim smeće, da kupim novine, i prošetam tih sto metara. Šta bih bez novina u toku dana, a da zovem sina ili rođake da mi iznose đubre, a svi su zaposleni, mislim da nije u redu. Nova mera je pokazala da je ono što sam ja radio zapravo ono što je trebalo da se radi od prvog dana, kaže Ivošević.

Da ovaj celomesečni karantin evidentno teško pada starijim osobama, fizički a pogotovo psihički, potvrđuju i gotovo identični komentari: „dobro sam, koliko mogu da budem u ovom zatvoru“. Ivošević skreće pažnju i da država uskraćuje penzionerima pravo na lečenje, jer je često šetnja najneophodnija terapija za mnoge bolesti trećeg doba.

– Penzioneri često imaju dijabetes 2, koji se dobija sa godinama, a jedan od osnovnih lekova koje daje kardiolog je šetnja. Meni su uskratili tu terapiju, jer nisam mogao da šetam onoliko koliko mi je potrebno. A ako bih šetao, to bi bilo stresno, skrivanje od policajaca, kao da sam pobegao iz kućnog zatvora. Sve je to moglo da bude drugačije uređeno, bez opasnih kontakata, šetnja koja nije opasna. A penzioneri su bili najdisciplinovaniji od početka vanrednog stanja, komentariše Ivošević.

Bivši gradski arhitekta u timu gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića – Đorđe Bobić, takođe osamdesetogodišnjak, kaže da je najavljena mera svakako bolja nego „ovo do sada“, ali kao problem vidi to što javnost „nema nikakvu ideju koliko će to da traje“, kao i „do koje mere ćemo moći to da podnesemo“.

– Ja sam malo na ivici, ali se trudim da poštujem sva pravila, u nadi da će ova pošast ubrzo da prođe. Ova novina je olakšanje za ljude, bar će meni prijati, jer mesec dana u kući je dosta stresno, pogotovo za radoznalog tipa kao što sam ja, koji voli da „zuji“ po gradu, navodi Bobić.

Ipak, kako kaže, u celom sistemu mera postoji „neka greška“.

– Mere su preterane u odnosu na rezultate koje daju, i mislim da će veća šteta po stare ljude biti to što su zatvoreni. Imamo šta da jedemo, imamo gde da spavamo, ali me to podseća na našeg kućnog ljubimca, s tim što on ima priliku da ga neko izvede na ulicu, mene ne mogu da izvedu čak ni na povocu, kroz smeh dodaje Bobić.

Bolje išta nego ništa, aktuelne izmene tako doživljava i profesorka Pravnog fakulteta u penziji, Vesna Rakić Vodinelić. Ipak, i u dosadašnjim, ali i novim merama Kriznog štaba, vidi velike propuste.

– Strahovito je sporna činjenica da se nama kao nešto poklanja, našta mi inače nemamo pravo, i da nam taj poklon čini direktno predsednik Republike, kao da ga je taj poklon koštao jako mnogo, kao da ga je iz svoje utrobe izvadio. O metražama i koliko možete da se udaljite od kuće, ne znam čemu služe takvi formalni propisi čija se primena ne može proveriti, navodi Rakić Vodinelić.

Kako dodaje, nije jasno zašto su kod nas uvedene mere koje se tiču penzionera, dok u drugim zemljama nisu uobičajene, ili bar preovlađujuće.

– Smeta taj stav prema ljudima koji imaju više od 65 godina, to podilaženje „bakama i dekama“ je nešto što mi je teško podnošljivo. Namera koja je izrečena je bila da se mi „bake i deke“ sačuvamo od opasnosti od kovida jer to mnogo teže podnosimo, a u suštini ideja je u tome da se ne optereti zdravstveni sistem bolestima ljudi koji su stariji jer su podložniji težim oblicima i dužem lečenju. I to je u redu, ali je onda trebalo to i da nam kažu. Treba jasno reći, opterećujemo sistem ako se razbolimo, to je razumljivo i to bi svako prihvatio, ja prva, zaključuje Rakić Vodinelić.