Pertle i umetnost

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

U pitanju je poznata modernistička paradigma koja neminovno dovodi do političkih implikacija tačnije komplikacija, pošto, kao što je opšte poznato, nema umetnosti, tj. života bez politike. Krah tog ideala koji je stalno na probi, bio bi nekakav razlog za ovaj krajnji čin. Ovim momentom roman je odlično dramaturški postavljen. Radnja romana odvija se kroz tihi polemos, kroz približavanje i udaljavanje između braće, pod pretnjom definitivnog rascepa i kraja.

Pored umetnosti, religije i politike, i seks je često tema preko koje se odvija polemos između braće i ta rasprava oko seksa sve više uzima maha. Mlađi brat Božidar podleže kritici starijeg Miroslava, ali i izvesnog pesnika Jevrema Tešića zbog promiskuitetnosti kojoj je sklon. Tu njihovu kritiku Božidar vidi kao licemerje, s obzirom da su oni i sami skloni tom poroku. Uglavnom Božidar priča u prvom licu o svom odnosu prema starijem bratu koji je neka vrsta estetskog i moralnog autoriteta, ali i o bratovom odnosu prema njemu, o njegovom stalnom uzmicanju, odbijanju, pa i negiranju mlađeg brata. Takođe, povremeni ekstatični dijalozi vrsta su filozofskog nadmudrivanja. Dakle, odnos između braće, kao arhetipska situacija, kakva je opisana u grčkim mitovima ili u Bibliji, čini unutrašnji psihološki plan romana, naravno, rat između braće počeo je još u najranijem detinjstvu, već samim rođenjem mlađeg brata.

Čitava ova psihološka igra događa se u realnom prostoru, u spoljašnjem svetu gde se takođe vodi rat, ali, naravno, ne mekani rat. Rat je svuda, i unutra i spolja. Braća su pripadnici umetničke komune koja se zove Intima, a njihova umetnost, kao stvaranje koje ne poznaje nikakva ograničenja, neminovno dolazi u sukob sa društvom i sa njegovom politikom, što komplikuje još više odnos između braće ali i između ostalih pripadnika komune. Stariji brat Miroslav, navodno, piše i objavljuje umetnički tekst zbog koga pada pod udar zakona. Za političare taj tekst nije nikakva umetnost, nego običan politički pamflet, zbog kojeg biva osuđen na zatvorsku kaznu koju izdržava u sremskomitrovačkoj kaznioni. Apsurd kazne za verbalni delikt otkriva se negde pri kraju romana kad saznajemo da je Miroslav robijao ni kriv ni dužan: tekst je zapravo napisao mlađi brat Božidar, Miroslav ga je samo potpisao. Ali to je i neka vrsta pobede umetnosti nad represijom. Preuzimajući krivicu na sebe, stariji brat je odbranio umetnika, sprečio je njegovo kažnjavanje, ali je i negirao mlađeg Božidara, što je opet razlog teških rasprava.

Pored mnoštva stvarnih likova koji se javljaju u romanu, neki su dati samo u osnovnim crtama, već na početku pojavljuje se treći bitan lik, kao spiritus movens, pesnik Jevrem Tešić, on je i neka vrsta medijatora između braće, onaj koji smiruje polemos. Ali pošto je iz drugog socijalnog miljea, inače braća su deca spremačice Katarine, a on je dete bogatih uglednih roditelja, javlja se sumnja u njegov motiv da se približi braći. Kao članovi umetničke komune, kao subverzivni elementi, braća i njihovi saborci pod budnim su okom policije. Sve to stvara podozrivost i sumnju da neko od umetnika iz komune daje poverljive informacije policiji.

Međutim kako se stvari odvijaju, Božidar počinje da se koleba i skoro prestaje da sumnja u Jevrema, ljubav je jača od sumnje. Ali kasnije sumnja se opet vraća da bi ostavila trajnu senku, pošto ne može ni da se dokaže, a ni da se sasvim odbaci.

Treba napomenuti da se radnja romana bazira na stvarnosnom predlošku koji je delimično fikcionalizovan iako postoje i delovi koji su faktografski koliko je to uopšte moguće u romanu u kome je po definiciji žanra sve stavljeno pod navodnike. Dakle, realni prostor i vreme su grad Novi Sad, tj. Tribina mladih, poznata omladinska institucija koja je na prelazu iz 60-ih u 70-te godine prošlog veka, uzurpirana od grupe mladih umetnika-konceptualista i pretvorena u gradsku komunu, u poligon za njihove umetničke akcije, sasvim neprihvatljive sa stanovišta oficijelne kulturne politike. Nekadašnjim akterima novosadske konceptualne scene, među koje spada i potpisnik ovih redova, može zasmetati probijanje stvarnosnog sloja, golo prikazivanje činjenica, koje se mogu lako prepoznati, ali u suštini to nije nikakav problem pošto se roman ne piše za saučesnike, nego za anonimnog čitaoca koji nema nikakvo iskustvo tog prostora i vremena. Neki stvarni likovi, u romanu su fingirani izmišljenim imenima, na primer, lik već spomenutog pesnika Jevrema Tešića i koji je nastao sažimanjem tj. fikcionalizovanjem nekoliko stvarnih likova, ili se pak pojavljuju pod pravim imenom, kao braća, Božidar i Miroslav, ili pak pod punim imenom i prezimenom, kao Enriko Josif ili Taras Kermauner ili Božidarov dalji rođak, baletan Vladica Mandić. Ta igra ćorave bake i dalje se veoma vešto radikalizuje kada se neki fingirani likovi pojavljuju i pod pravim imenom, zapravo, udvajaju se. Na taj način, namerno podvlačeći dualitet stvarnosnog i fiktivnog, Mandić gradi dva plana pripovedanja koji se mogu tumačiti jedan iz drugog. Josif i Kermauner, kao i Vladica Mandić primeri su stvarnih umetničkih sudbina, naravno, sasvim različitih. Josif je posvećen baštini i sakralnosti, njegov život je pun vedrine i mudrosti, kraj mu je lak, Kermauner je pak filozof, egzistencijalista, opsednut skepsom i melanholijom, koji se pred kraj života okreće veri, ali je kasno. Vladica je vrdalama, neuhvatljivi plesač, u stalnoj meni, u stalnom lutanju, da bi mu se do kraja izgubio svaki trag. Glavni junak romana Božidar kreće se između ove tri umetničke tj. egzistencijalne pozicije. On je božje dete što i njegovo ime govori, ali je uronjen u svet u kome ima i previše zla. Od pesimizma ga brani njegova priroda, njegov karakter, koji poseduje izrazitu humornu crtu, zatim njegova promenjivost i prilagodljivost, vijuganje kroz lavirint iskušenja, ali i njegova izrazito pozitivna energija, tj. radost koja se koreni u sakralnosti, tako da iz svih egzistencijalnih nevolja do kraja izlazi čitav.

Ovo je tužno-vesela priča koja govori o umetnosti kao nekoj vrsti politike ali koja se uvek izmeće u realnu utopiju, u mikroprostor umetnosti, što uopšte nije loše, dapače, govori o vrednosti umetničkog opredeljenja koje je i neka vrsta izbavljenja od kolizije politike. Političari obično misle da su oni uvek na dobitku, da su uhvatili boga za p. ali nisu, oni su uvek na gubitku. Umetnici su srećnici, miljenici bogova, ma kakva da im je sudbina.