Pesimista je samo dobro obavešteni optimista

Zato sam danas kupio prečišćivač vazduha. Nije marke Bronhi, ali – lakše se diše. Popih kafu sa trezvenim, obrazovanim, mlađim izdavačem. Zbog obostrane neispričanosti, potrajala je dva debela sata. Omiljene neiscrpne teme: urbana proza, ikonoklastična umetnost pisane reči kod nas i u svetu, imena ispod radara kritike, nova imena Vavilonske biblioteke, pisci po zadatku… Kiša pljušti ceo dan. Posle razgovora izlazim na ulicu i otvaram kišobran. Niti mi je hladno, niti mi smeta vlaga: osećam se kao u inostranstvu.

Pratim povremeno Dejvis kup: Đoković (opet) hoće salataru. Dobija sve svoje mečeve, a ponekad i one u dublu. Ima nečeg antičkog u njegovoj želji: rekli bi Grci da, kao mnogi tragični junaci, čini hibris – zaboravlja da je Dejvis kup kolektivan vid najindividualnijeg od svih sportova. Njegov savršeni učinak samo me podseća koliko mu je ambicija neumereno velika, bez pokrića: tako sanjaju najbolji. Njihova samoća na vrhu je epska.

Nedelja, 5. decembar

Divanim sa grupom viđenih Beograđana u kući zajedničkih prijatelja. Ohrabruju ih ekološke demonstracije širom Srbije. Svi su vakcinisani, lepo obučeni i vrlo naočiti. Njihova imena pojavljuju se već godinama u medijima, naročito na stranicama i u programima posvećenim kulturi. Kritikuju vlast, antivaksere, ostrašćene rodoljupce, teoretičare planetarnih zavera, medijsku polupismenost. Slažem se gotovo sa svim što je tu rečeno, pre svega zato što nam je zajednička privrženost zdravom razumu. Bave se i dobrotvornim petingom u minijaturnim organizacijma učtive, dobronamerne omladine koja želi, onako ekumenski, da svi živimo bolje i zdravije. Spram njih, ipak uočavam sopstveni skepticizam, ako ne i pesmimizam dugogodišnjeg novinara, iz vremena kad je novinarstvo još postojalo. Nekako mi liče na Mis Univerzum koja se zalaže za mir u svetu. Primećujem takođe da, uprkos dobroti, pameti i obrazovanju, moji sagovornici ne prihvataju bolnu činjenicu da prvo treba menjati narod a da je vlast, koja god bila, samo njegova sumorna posledica. Iskreno im zavidim.

Rumena Bužarovska hemingvejski obmanjuje svoje čitaoce; piše jasno, običnim rečima, stvarajući utisak da svako može da napiše knjigu – i to o bilo čemu. Barem svako ko nema para za psihoanalitičara. Veliko je to znanje. Sa zakašnjenjem čitam jednu od njenih prvih knjiga, savršenu zbirku priča Osmica. Podseća me na varljivu klasičnost forme Guadalupe Netel, na Karveorovu lapidarnost i njegovo oko za priče o ničemu, na laku ironiju Nika Hornbija… Osim u svim mogućim književnim asocijacijama, posebno uživam u ravnodušnosti prema geografiji njenih priča koje se teško ispuštaju iz ruku, ma gde ih čitali.

Ponedeljak, 6. decembar

Prvo odahnem. Rezultati godišnjeg kontrolnog kardiološkog pregleda ne mogu biti bolji. Ipak se radujem oprezno, nisam sve mlađi. Kardiološkinja mi proriče još nekoliko decenija života, onako na neviđeno; nisam načisto da li me to veseli jer shvatam da mi vraća lažnu nadu u besmrtnost. Posle sticanja trostrukog bajpasa, tačno pre tri godine, jedva sam uspeo da je se delimično otarasim. Proslavio sam u tišini, radno i svečano, moj treći bonus-rođendan i odmah potom dobio vesti da me je ta generalka podmladila, da srčani motor prede kao sita maca, da su dizne pročišćene i da su preda mnom hiljade i hiljade kilometara. I to u distopijsko doba pandemije, gadno zagađenog vazduha, bukvalno i metaforički, što bi rekao pisac – u Vreme smrti! Teško kupujem toliku količinu stručnog optimizma; bacam pogled na moju biblioteku, pinakoteku, diskoteku i vinoteku: iako verujem da je pesimista samo dobro obavešteni optimista, ne mogu da se ne obradujem.

Utorak, 7. decembar

Nobelovac Mario Vargas Ljosa postaje prvi član francuske Akademije koji ne piše na francuskom jeziku. Dobija još jedno veliko priznanje, ali ne baš glatko: bune se salonski levičari, okupljeni oko dnevnog lista Liberasijon, tvrde da je „nečuveno“ ukazati takvu čast neumornom Peruancu, da je on ne zaslužuje jer militantno brani neoliberalizam. Opet se brkaju lončići: Ljosi se ne nudi stolica u dičnoj Akademiji zato što je liberal, već zato što je jedan od najvećih pisaca današnjice. Zar umetnost nikako ne može da izbegne tutora, da se otme starijem bratu politikantu? Kažu da Borhes nije dobio Nobelovu nagradu zato što je jednom popio čaj sa Pinočeom. Da je to priznanje mimoišlo Filipa Rota jer ga je već dobilo „previše Jevreja“. Da se politički korektni ljudi pitaju, nikad ne bismo čitali ni Ezru Paunda, ni Ernsta Jingera, niti bismo gledali Diznijeve crtaće, jer su svi oni bili blagonakloni prema nacističkoj ideologiji. Da ne pominjemo sve koje jesmo čitali jer su dobili Nobela za književnost pretežno zbog neknjiževnih vrlina.

Uzgred, pomišljam kako smo se navikli na antiliberalističku šizmu: umesto da priznamo da je čovek ukvarljiva roba, pretvaramo jedan oblik društvenog uređenja u ružnu reč: da se razumemo, nisam ljubitelj liberalizma (nema ničega neo u njemu), ali više mrzim dogmatsko mišljenje: shvatam da je problem u primeni liberalizma mnogo više nego u ideologiji. Tamo gde društvo nije ogrezlo u korupciji, liberalizam nije naneo štete već je doprineo razvoju zemlje; što ne znači da širom sveta nije iskorišćen je za krađu dvema rukama.

Sreda, 8. decembar

Čitam u američkim novinama o predlogu da se iz zvaničnih državnih institucija izbace i unište kipovi i spomen-ploče u čast oca nacije Tomasa Džefersona, tvorca američke Deklaracije o nezavisnosti. Kažu učene glave koje mori griža savesti više nego Markuzea, da je Džeferson bio robovlasnik, rasista i pedofil, pa da ga kao takvog treba prognati iz istorijskog raja. Baš me briga za Džefersona, neka se njime bave Amerikanci, ali me spopade strah da ćemo uskoro izbrisati iz kolektivne baštine i Platona, Aristotela, Eshila, Sofokla, sve protagoniste Periklovog zlatnog veka i tako redom, jer su svi bili robovlasnici a bogami i pedofilčići. Najbolje će proći Spartanci, jer je istopolna ljubav sada in. Taman kad pomislih na naše politički nekorektne velikane, pročitah drugu vest: Meštrovićevim spomenicima američkim Indijancima, postavljenim pre stotinak godina u Čikagu, preti bager jer cenjene starosedeoce predstavlja gole u sedlu, jednostrano pokazujući, doduše indirektno, tragove rasizma. Iz Hrvatske su smesta požurili naučnici i političari da ubede korektne čuvare političkog bontona kako je, baš suprotno, Meštrović izvajao kipove u slavu Indijanaca.

Zanimljivo je da se polemika vodi van okvira zdravog razuma. Prekrajanje istorije  dosad je bila strast diktatora i sumanutih mitomana, nikako širokih narodnih masa. Pitajte Babelja, Bulgakova, Mandeljštama, i druge nedovoljno crvene ili sasvim bele velikane ruske književnosti čija se dela ni danas ne proučavaju na slavističkim katedrama širom sveta gde šefuju ultralevičari što primaju ultradesničarske plate! Ko pri zdravom razumu može današnjim aršinom političke korektnosti – već po sebi i te kako sumnjivim shodno pravim demokratskim načelima – da meri ponašanje i verovanja davnih vremena? Da li ćemo uskoro srušiti hram Svetog Save zato što je kao mladi plemić ošamario svog slugu? Ne tako davno, četrnaestogodišnjakinje su se u čitavom svetu uveliko udavale i rađale decu; na radu robova i na kolonijalizmu su se vekovima temelji bogatstvo i razvoj gotovo svih vodećih zemalja današnjice. Predlažem za budućeg šefa Ujedinjenih nacija kanadskog pisca Davida Bezmozgisa. Zbog prezimena.

Četvrtak, 9. decembar

Gledam božićne filmove na Diva kanalu. Ali božićni film samo za crnce? Ima ta podvrsta filmske industrije gde se gledaocima povremeno predlaže dogovor sa filmadžijama da dva sata veruju kako u svetu žive samo crnci (dobro de, Afroamerikanci). Znamo odavno da su svi božićni filmovi – samo jedan film u kojem se on i ona na kraju poljube pod imelom. U tom pogledu nije izuzetak ni crnački božićni film. Ne postoji, dakle, nikakav funkcionalni razlog zašto su u njemu svi „lepo preplanuli“ (reče Berluskoni za Obamu). Čudi me da u vreme političke korektnosti nijednom belcu to ne smeta. Meni to zaudara na rasizam malo više nego zaključak militantne manjine da Zoi Saldanja nije dovoljno crna da bi tumačila Ninu Simon na filmskom platnu. Ali, protiv arijevsko crnačkih filmova – niko ni da bekne.

Petak, 10. decembar

Uvek čitam više knjiga istovremeno; to nije samo odraz moje pomalo neurotične prirode, već i sredstvo zdrave konkurencije: neka se knjige međusobno bore za moju pažnju. Danas je pobedio roman Hanifa Kurejšija, preveden kod nas kao Ništavilo. Promakao mi je kad je svojevremeno objavljen, iako je njegov autor na kratkoj listi mojih omiljenih savremenih pisaca. Roman ide kao po loju. Tako je to sa pravim knjigama: ne mora da se prizivaju konjuktura, pamet, politika, humanost da bi držale pažnju. Kad priča poteče, sto strana proleti kao deset, a noć kao sat. Kroz prozor vidim da sviće. Sklapam korice knjige.

Autor je književnik i prevodilac