Pesma slobode

Četvrtak, 23. jul

Već dva dana smo na putešestvijama. Pre dolaska u Berlin boravili smo u Beču, koji je postavio visoke standarde onima koji slede. Prethodni i ovaj dan, sabajle izlazim na ulice Berlina o(dmo)ran i željan da osetim duh grada koji je decenijama prošlog veka bio simbol podele na Istok i Zapad, a danas odraz ideje da su sve razlike prozaične i lako premostive.

Za razliku od Beča, svojevrsnog muzeja na otvorenom koji odiše smislom, čistinom i belinom, besmisao gvozdene zavese i sva prašina stresena sa nje vidljiva je u arhitekturi Berlina. Sve te građevine i spomenici istorije nesumnjivo obavezuju kada stojite pred njima, a kockice leda u venama jezgrovito se slivaju u vaše srce, od čega vam prolazi jeza čitavom površinom tela. Ipak, celokupna slika Berlina pomalo je zbunjujuća i nepoveziva. Svaki delić grada diše nekim svojim istorijskim (vaz)duhom. Ovaj grad je kao slagalica, čiji su delovi neuklopivi, ali je volja sastavljača današnje slike Berlina ipak presudila da slika bude sklopljena. Zato Berlin posmatram fragmentisano, a konačan izgled sklapam u svojoj glavi. S druge strane, noćna slika Berlina nimalo ne čini da u potpunosti zanemarite mračnu istoriju ovog grada. U željnom iščekivanju da vidim kakvo svetlo ovom gradu daje pečat, jedino što je bilo zapečaćeno su moja usta. Onu dnevnu širinu ulica Berlina noć prosto guta. Ulično osvetljenje, ako ga i ima, prilično je prigušeno. Na vreme uviđam da u ovom mraku neću mnogo uspeti da vidim i zato odlazim u hotel, pomalo razočaran. To i jeste prokletsvo očekivanja i postavljanja visokih zahteva. Stvari bi ipak trebalo videti, ne i pre(d)videti.

U Berlinu, kao i u narednim gradovima koje budem obilazio, ulicama koračam. Odustao sam od turističkih autobusa i bicikla, jer što sam bliže betonu osećam se više povezanim sa životom samog grada, nego da koristim neki drugi oblik prevoza posle voza. A vozom dalje nastavljam ka severu Nemačke.

Petak, 24. jul

Budim se u gradu na Elbi, drugom po veličini u Nemačkoj i drugoj najvećoj luci u Evropi. Hamburg je, za razliku od Berlina, vetrovit i danju dosta mračan. Dočekalo me je sivo sumorno nebo. Ipak, takvo sivilo nije suvislo da mi već presvislom od umora padne moral. Zato ignorišem vremenske neprilike kako bih iskoristio vremensku priliku od tridesetak sati predviđenih za ovaj grad. Hamburžani, dominantno luteranci, naoko su izuzetno bogati, a to mi potvrđuju sagovornici podatakom o prosečnoj plati – 3.500 evra. Tako vam je to, kažu, kada ste lučki grad i gde vam je centar zbivanja na vodi. Zato ne vode računa jer računaju na vodu. Hamburg se decenijama širio u krugovima, tako da je strogi centar zlatan, širi centar srebrni, bliža periferija bronzani prsten, a ostatak grada i prigrada bižuterija. Dragulja i bisera ima svuda po gradu. Kako u izlozima, tako i na trgovima u formi monumentalnih spomenika istorije. U Hamburgu je vidljiva monolitnost primorske arhitekture i crvene cigle, nikako i monotonost. Ipak, besmisao, onaj ratni, i ovde je ostavio svoje tragove, zbog čega nismo u mogućnosti da uživamo u pogledu s najviše katedrale u Evropi koja bi to i bila da nije delimično porušena 1943. Ipak, panorama Hamburga je dostupna sa vrha simbola grada – crkve svetog Mihaila. I tada sve postaje trenutak. Kao da otvarate oči, produbljujete sluh i osećate jačinu života sačinjenog upravo od takvih trenutaka koji nam na ovakav način oduzimaju dah. Šteta je što svako od nas živi umereno umiren u svom malom prividnom svetu na svojoj geografskoj karti, kao da ne postoji kakav polet, proboj ili strašna spoznaja koja će nas naterati da osetimo iznenada stvarnost, veličinu i bogatstvo sveta i čovečanstva. Iz ovakvih misli trglo me je zvono sa crkve. Vreme je da pođem dalje. Hamburg je veliki, a moram i luku da vidim. Inače, u Hamburgu posle kišovotih i vetrovitih pre i poslepodneva, oko 17 časova „izlazi“ sunce, a dan je i posle 22 časa. Ne smem da dozvolim da me to zavara, zato odlazim na počinak.

Subota, 25. jul

Kiša i vetar bude me iz jakog sna. Stvari ubrzo iz hostela prenosim do železničke stanice gde ih ostavljam u lokerima, i tako sebi olakšavam današnji obilazak luke. S obzirom na to da ovde novac ne vredi trošiti, rešio sam da se obogatim potrošivši ovaj dan na jednoj od najvećih morskih luka na svetu. Ovde raskošnih i velikih jahti nema, jer je luka industrijska, ali raskoš prostora upotpunjuje doživljaj. Od luke se ceo Hamburg hrani, ali „zadah“ zbog toga nije nikako neprijatan. Lukom se pravcem strele ide duž obale kilometrima, a iz sekunde u sekundu ponavljate sve emfatičnije – Koliko je ovo čudo?! Šteta što ljudi u našim gradovima ne veruju u čuda, pa ne mogu ni da ih stvore. Hamburg je dokaz da sve nastaje radom i da ništa ne pada s neba. Osim kiše, koja se ovde u litrima meri barabar sa prosečnom mesečnom platom. Kako se obalom približavam urbanijem delu grada, ona se sužava obavijajući zgrade tako praveći divne kanale na kojima se nalaze romantični i oni manje romantični mostovi. Premda se moderni i srednjevekovni delovi grada katkad sukobljavaju, ipak je pokušaj njihovog pomirenja u potpunosti uspeo. I zaista, Hamburg jeste mešavina pomalo već istrošene Venecije, crvenog Tuluza i moje sledeće destinacije, Roterdama, ali nikako i njihova kopija. Jedino što je uspelo da me otera, oduva i odluči odavde jesu vetar i kiša. Do Roterdama nema direktnih vozova, te sam se odlučio za put sa tri presedanja.

Nedelja, 26. jul

U Roterdam stižem pre sunca. Pošto ne znam kuda i kako, probijajući se kroz reku otpadaka od prethodne karnevalske noći, krećem se u smeru gde je nebo najsvetlije. Šetajući širokim, pa uskim i sve užim ulicama grada, jeza je postajala sve jača. „Od hladnoće, ne od straha“, zavaravam sebe. Ipak, neki instinkt terao me je da nastavim dalje. I, u trenucima kada se sunce pomaljalo iza brda, ispred mene se nacrtala slika da sam pomislio da se nalazim na vratima samo meni vidljivog muzeja. „Kakav nativista?!“, pomislih. Na slici veliko jezero, u daljini brdo, na brdu vetrenjača, a kroz njenu elipsu zraci plamenog sunca, kao brašno kroz sito unutar vetrenjača. Sa razglasa cvrkut ptica, na jezeru patke, guske i ostale plovke protežu krila. Sedam na klupu. Bez daha, jer je već nekoliko puta oduzet. Bez daška, ali jakim vetrom obuzet.

Pošto sam došao sebi krenuo sam ka centru Roterdama, gde su me čekali njegovi ljudi i arhitektura. Američki uticaj ogleda se u pravim neboderima kakvih nema u gradovima koje sam do sada video, ali i u sklonosti ljudi ka engleskom jeziku. S druge strane, vidljiva je tipična primorska arhitektura Holandije sa niskim crveno-braon kućicama, spojenim duž brojnih kanala koji vode do najveće luke u Evropi. Pošto je čovek biće podređeno poređenju, objašnjavam razliku dve viđene luke. Roterdamska je veća, brodovi su ekskluzivniji, a Erazmov most daje posebnu draž ovoj slici. Ostalo zavisi od načina na koji gledate. Ja sam gledao da skoknem i do Haga. Vozovi idu na petnaest minuta i put traje manje od duplog iznosa. Iz nosa mi polako izbija prehlada, ali ne odustajem.

U gradu poznatom po sudu za ratne zločine ne primećujem mnogo ljudi. Nema gradske vreve i užurbanih koraka. Ovde su najglasniji galebovi, koji kao da pevaju pesmu slobode koja se oseća na svakom koraku. Nje lišeni pojedinci s naših prostora smešteni su u vrlo lepoj zgradi u centru Sheveningena, ulice koja vodi na Severno more, koje je prostrano. Naravno hladno i prožeto jakim podvodnim strujama. Posle fotografisanja Plamena mira i zelenila Haga, vraćam se u Roterdam. Uzimam kartu za Briž, gde stižem u večernjim satima.

Ponedeljak, 27. jul

Posle velikih gradova, radi dinamike puta, stajem na kaldrmu malog Briža i laganim koracima prolazim kroz grad. Primećujem najpre baš klizno radno vreme sa dugačkom siestom od podneva do večeri. Kaldrma Briža je atraktivna, bremenita, ali svu tu težinu osetio sam pod stopalima već posle dva sata hoda. Kiša me je sklonila na neko vreme, dok sunce nije ponovo granulo. U gradu koji me je u potpunosti ganuo dominiraju brojni puteni kanali sa mostićima, a tri istorijske zgrade bile su moj krajolik i okruženje kojima sam posvetio najviše pažnje. Briž je flamanski grad, te ne čudi što je sličan Hagu i starom delu Roterdama. Zvonik na centralnom trgu i dve katedrale čine da osećate jezu srednjevekovnog mraka i dogme. To je težina Briža koju nosite dok koračate, a ja već sutra ujutro na leđa stavljam svoj realni teret u formi ranca, već popunjenog prljavim vešom. Ali, čistih misli.

Utorak, 28. jul

Prvim jutarnjim vozom selim se u Brisel. Grad koji našem čoveku isprva iznad glave pali političku sijalicu. No, ni Brisel ne briše takvu sliku. Budući glavni grad EU okićen je plavim zastavama sa dvanaest zvezdica. U ovom gradu provodim čitav dan, lutajući njegovim širokim ulicama između modernih zgrada i brojnih oblakodera. Shvatam da su svi ovi gradovi zapravo samo materijalni odrazi naših najdubljih misli, saznanja i često nesvesnih poteza. Ja sam svesno došao u stanje nesvesti kada sam shvatio da sam za pola dana pretrčao Brisel od Grand placa do Trga Roberta Šumana i natrag. A onda seo podno Kraljevske palate i posmatrao krajolike Brisela. Iako šesti dan već jedem konzerviranu hranu, ovakva slika mi stvara novi užitak. Kao kada osetite roštilj, pa vam je dovoljan i hleb da biste zavarali glad. A ja svoju glad za gradovima još nisam zasitio. Sedam na TGV i pravac za Pariz.

Sreda, 29. jul

Pokošen umorom, nisam ni bio svestan da sam prespavao u Parizu. Međutim, jutarnja pariska svetlost tera me da naglim kosim skokom iz kreveta lajem na sunce – Pariz, Pariz!! Mačke iz visokog društva gledaju me popreko. Ne marim. Ne marim ni za vreme ni za novac, jer ovde ću biti ciglo deset dana. Svojih sedam sam vam nekako dočarao, a ovi naredni biće u stilu – sedim na Jelisejskim poljima, gledam u pravcu Ajfelovog tornja, Sene, Trokadero palate i Montparnasa. Slušam francusku harmoniku, pijem kvalitetno crno vino i pišem… Možda sam samo prošao kroz sve ove gradove. Verovatno je sve što sam video samo maska i ima individualnu vrednost. Jer, sve što se naziva duhom jednog naroda ne vidi se golim okom. Morate biti otvoreni za novo. Onome ko razume ne treba objašnjavati. Onome ko ne razume, ne vredi.

Autor je student Fakulteta političkih nauka u Beogradu, jedan od ovogodišnjih učesnika programa Putujmo u Evropu