Pesma u Beogradu smrt u Minhenu

Videće se, naravno, i zašto. U jednoj prilici, naime, Mile Isakov, tad ambasador, i ja, isto tad ambasador, smišljali smo kako da osnujemo sindikat ambasadora: neko je trebao da brani naša prava, ideja je tog nauma. Bila bi to novina u diplomatiji. Će izginemo ki Man-čester, izrekao je Isakov izvesnu bojazan u pogledu našeg plana. Bilo je u njemu doista subverzije, ali nisam mislio da je ima toliko da bismo prošli kao slavni fudbalski tim. Ostavimo, međutim, sindikat, on nam dalje nije važan, važna je ova metafora o Mančesteru koju je Isakov, Vojvođanin, upotrebio, a onda i izgovorio sa izrazitim srbijanskim naglaskom. Otkud tebi to, pitao sam ga. Izreku sam i ranije kojiput znao čuti, kao predskazanje kakve opasnosti. On ju je čuo, kazao mi je, kad je snimao svoju legendarnu seriju „Varošarije“: neki su seljani negde na jugu Srbije traktorom i prikolicom krenuli u susedno mesto da odigraju fudbalsku utakmicu. Traktorista je bio malo pod gasom, i vozio je ludo džadom punom rupa, pa se iz prikolice više puta čulo ovo, zapomagajuće – Polako, bre, će izginemo ki Man-čester.

Kako god da ga uzmete, jedno je u ovome jasno: Mančesterova tragična sudbina uselila se u narodno pamćenje, i iz dubine tog pamćenja izlazila je na videlo u određenim situacijama i povodima, sa različitim varijacijama, u obrascu mita. I sam sam jedan od vlasnika tog mita, koji je nastao u jednoj drugoj civilizaciji, ali koji se preneo i u ovu, današnju. Imao sam desetak godina kad je Mančester junajted 5. februara 1958. u Beogradu sa Zvezdom igrao revanš meč Kupa evropskih šampiona u fudbalu. Sećam se samo obrisa toga događaja: radio prenos pratio sam sa pola sela u seoskoj prodavnici (jer osim detektora sa kristalom, koji nisu bili podesni za masovno slušanje, drugog pravog radio aparata drugde nije bilo), znam – mislim da znam – da je bio siv, maglovit dan, da je bilo crnog banatskog blata, da smo očajno gubili do poluvremena, i da na kraju nismo uspeli. (Da Zvezda nije uspela.) Sve do pripreme ovoga teksta mislio sam da je rezultat bio 2:2! A bilo je 3:3. Zapamtio sam i ime Tomija Tejlora, centarfora koji je u našim srcima izazivao strah. Zašto on kad nije dao gol? Ne znam, zamišljali smo te tuđe igrače kao strašne zmajeve, i Tejlor je nekako bio njihovo oličenje. Mnoga sam, i važnija, imena otada zaboravio, njegovo, eto, nisam.

Zvezda je prvu utakmicu u Mančesteru izgubila sa 2:1. Povela je u prvom poluvremenu, ali su domaći preokrenuli. Zvezdin golman Vladimir Beara – koji je tri godine ranije pod okolnostima kidnapovanja doveden iz splitskog Hajduka u Beograd – opravdao je svoj specijalni status koji je već odranije imao na Ostrvu, branio je i moguće i nemoguće, i ostavio Zvezdi nadu u revanš. Mančester i Zvezda borili su se za ulazak u polufinale.

Mančester je u Beograd stigao 3. februara, specijalnim letom, dva dana pre utakmice. Došli su u zemlju iza gvozdene zavese, obuzetu svojim napretkom i mesijanskim globalnim idejama. Nisam naišao nigde da su se osvrtali na tu činjenicu, samo je možda njihova očigledna uzdržanost svedočila o nekakvoj blagoj nelagodi. Pa i kod jela se nisu upuštali u eksperimente sa domaćom hranom, bifteci su im bili ipak najomiljeniji. Druge su stvari bile manje agresivne. Upravo se ovde, na primer, tih dana slavilo ujedinjenje Egipta i Sirije, sa Titovim prijateljem Naserom kao šefom nove federacije. Amerikanci su bili lansirali svoj prvi veštački satelit, grumen metala od nekoliko kila, kao odgovor Sovjetima čija su dva satelita već kružila kosmosom, u jednome od njih i mrtva, nesrećna keruša Lajka, kao žrtva ljudske težnje za napretkom. Ekscentrično je kod američkog satelita bilo to da ga je konstruisao Verner fon Braun, inženjerski genije koji je i Hitleru konstruisao famozne Fau 1 i Fau 2 rakete, sa kojima ovaj umalo nije dokrajčio svet. Fon Braun je adoptiran u svojoj novoj domovini kad mu je stara izgubila rat, i upravo je – javljeno je tog dana kad je Mančester došao u Beograd – prethodne noći večerao sa američkim predsednikom Ajzenhauerom, koji je kao general pobedio Firera. U Jugoslaviji spremali su se naveliko izbori za narodna predstavništva, Tito je predložen za poslanika za srezove Čukarica i Rakovica. Komunisti su radili na pripremama za svoj Sedmi kongres, na kojem će pasti neke revizionističke ideje.

Engleski tim sleteo je u Batajnicu, u magli. Možda pomalo hrabro, jer, recimo, predsednik grčkog parlamenta je odustao, njegov avion vratio se kući. Iz magle smo krenuli, u maglu smo došli, kazao je novinarima na aerodromu Mat Bezbi, menadžer tima. „Kao da se zaverila protiv nas“. Taj čovek bio je glavna zvezda ovoga događaja koji opisujem. NJegovo ime – mada on nikad ne bi pristao na takvu formulaciju – bilo je tog časa jače i od Junajtedovog. Bilo je slavnije. Vodio je klub već trinaest godina, i javnost je, ne samo engleska nego i svetska, imala nadimak za ekipu, njeno tadašnje zapravo pravo ime – Bezbijeve bebe. Poticalo je ono iz njegove prakse da svoje sastave crpi iz Mančesterovog rezervoara. Imao je čitav sistem, školu, razrede, da od dečaka pravi asove. Kupovao je malo igrača, tek ponekog, ponekad. Nešto od toga zadržalo se do današnjeg dana – sutra (sreda) beogradska publika videće Mančesterov podmladak sa našim Brodarcem, na krovu Tržnog centra Voždovac, u igri za prvenstvo valjda Evrope.

Bezbi nije glumio džentlmena: pomalo kolonijalno, govorio je da je Mančester sigurno u polufinalu. Pobedu izvojevanu kod kuće smatrao je dovoljnom. Neki su naši novinari konstatovali da se nadobudno šepuri. Mogao se steći i takav utisak – ima jedna fotografija sa sastanka sa igračima u hotelu – dok oni svi sede on stoji, ali sa nogom na restoranskoj hotelskoj stolici. Činjenica da je 1948. sa Škotskom izgubio od Jugoslavije na Olimpijadi, ovde je bila zaboravljena. Naše je ljude impresionirao porukom izvezenom na njegovom službenom, Mančesterovom blejzeru: „Napor i rad“. Kad su u utorak u 11 igrači otišli da obiđu stadion na kojem će igrati – bio je to Stadion Jugoslovenske narodne armije – magla se bila podigla, sijalo je sunce. Na travnjaku terena ležao je, međutim, sneg, premda ga nigde u gradu nije bilo. Sutradan je sunce sijalo takođe – februar je bio sličan ovom, ovogodišnjem, temperatura se kretala na oko plus 12, Kalemegdan je bio pun šetača – i sneg je otišao i sa terena. U sredu, na dan utakmice, tamo će biti kaljuga, igraće se po blatu.

Da razbiju dosadu Mančesterovi su igrači išli u bioskop. U beogradskoj operi premijerno je igrana Mocartova „Otmica iz saraja“, u Pozorištu komedije, isto tako premijerno, Nušićeva „Vlast“, u Ateljeu njihov budući blokbaster „Čekajući Godoa“. Naravno da je prirodno što su se ti mladići u svojim dvadesetim godinama odlučili za film – u bioskopu „20. oktobar“ gledali su Premingerov, „Na ivici trotoara“, kojem je Politikin kritičar Milutin Čolić upravo bio dao prelaznu ocenu. (Tog bioskopa danas nema, bio je taman tu gde Balkanska izbija na Terazije.) Zvezdini igrači izgleda, pak, da su bili nervozni i preplašeni. U nedelju su igrali protiv titogradske Budućnosti, i lako je, kao na treningu, pobedili sa 3:1. Šekularac najbolji. Ali, strahovali su od Mančestera, i od toga da ne dožive neki teži poraz. Mančester jeste bio bauk. U deceniju i više u kojoj ga je vodio Bezbi osvojio je bio dve nacionalne titule i kup. Sad je išao da osvoji Evropu, prethodne godine u polufinalu ga je izbacio Real. Vi ste amateri, a oni su profesionalci, oni rade od osam do pet, poručivale su naše novine Zvezdinim fudbalerima, ali, i: lopta je okrugla. I kao da su hteli da kopiraju engleski smisao za viteško – isticali su da nije važno da li će se utakmica izgubiti, nego da je važno da li će biti borbe. Ako nje bude, poraz nije strašan.

Tako je pripremana i publika, ako dođe do najgoreg. Karte su bile razgrabljene čim su bile puštene u prodaju, a pušteno ih je 52 hiljade. Meč je počeo u sredu, 5. februara 1958, u 14.45. Već posle dva minuta Junajted je vodio. Zvezdin kapiten Rajko Mitić driblao je pred svojim šesnaestercem, neuspešno, i odmah je došla kazna. Bio je zbog toga utučen, tokom čitave utakmice, potom i kasnije tokom cele večeri koja je protekla u druženju dva tima. Zatim je u 30. i 31. minutu Bobi Čarlton povećao na 3:0. Preteća katastrofa zaledila je stadion, kad već nije zima. Mat Bezbi mogao je na svojoj trenerskoj klupi da zapali cigaretu. I zapalio je.

A onda su minut posle nastavka (Bora Kostić) i pet minuta kasnije (Laza Tasić) vratili Zvezdi nadu. Levo krilo Cokić promašio je zatim neke odlične prilike, da bi dva minuta pre kraja rezultat bio izjednačen: opet Kostić, sad iz slobodnog udarca. Šekularac odmah ima i definitivnu šansu – o kojoj će još biti reči – ali promašuje. Obraz je spasen, Junajted se, međutim, kvalifikovao dalje. Obrti i napetost, Zvezdino briljantno drugo poluvreme, sve je to ipak ostavilo utisak izuzetnog meča. Publika je bila više tužna nego razočarana. (Takvo sam i ja osećanje poneo kroz ceo život za sebe.) Austrijski sudija Kajner nije se ustezao da odmah posle utakmice izjavi da je to bila „najlepša utakmica koju je sudio i gledao u životu“. I novinari u izveštajima nisu krili uzbuđenje. Iz Engleske ih je doputovala desetina (pola ih se nikada neće vratiti kući), fragmenti njihovih izveštaja koje sam sada video dok sam spremao ovaj tekst, svedoče o oduševljenju.

Čarlton i Kostić su davali golove, ali zvezde večeri ipak su bili Tomi Tejlor i Dragoslav Šekularac. Tejlor je bio stariji – Šekularac je bio uzeo dvadesetu, Tejlor dvadeset petu. Sreo sam se sa Šekularcem u subotu, dok je naša koleginica Olgica Nikolić radila s njim intervju za ovaj podlistak Danasa. Prvi put. Ako nije u bolnici, onda je u kladionici, rečeno nam je dok smo se spremali da ga kontaktiramo. Bio je u kladionici, ispod Partizanovog juga, gde obično provodi sredinu dana. Nikad nije mogao bez lopte, žena i kocke. Ostala mu je sad samo ova poslednja strast u rukama. Nisam se ustezao da mu kažem da je mi je kao navijaču bio idol. On sad teško hoda, ali njegova prirodna elokvencija nije presušila. Naprotiv. Napadaju ga i druge zdravstvene nedaće – učtivo je zamolio da ga izvinemo što će morati sebi da da inekciju insulina – ali, Šekularac je delovao vrlo bodro. „Idol?“, kaže mi. „Pa nekog je čuda moralo biti kad su za mnom ulicama išli ljudi, kad god se i gde god da se pojavim. Po njih petnaest, trideset, pedeset me je pratilo“. A kad mu kažem da je bio zvezda susreta sa Mančesterom, on šeretski komentariše: „Ne verujte novinarima“.

U ono doba bio je običaj da se posle velikih utakmica priređuju banketi. Mančesterovci su bili odseli u Metropolu, ali je Zvezda svečanu večeru davala u Mažestiku. I tu je Šekularac istican kao glavni majstor popodneva. Govorio je to Tejlor, pa Edvards, čak i strogi Bezbi. Tapšali su ga po ramenima. Tokom utakmice, pa i posle nje – u novinskim izveštajima – ukazivalo se da ponašanje nekih igrača gostujućeg tima nije bilo na visini, naročito kad su se nalazili u škripcu u drugom poluvremenu. Otezanje, sporo nastavljanje igre posle prekida, itd., sve je to nazivano profesionalnim trikovima, koji nisu ulazili u sistem vrednosti ondašnjeg socijalističkog doba. Ali, već na večeri, dva sata posle utakmice, nije bilo ni traga od te napetosti. Rezultat je napravio katarzu, i sad su do izražaja mogli da dođu karakteri. Beri se izvinjavao Kostiću za jedan faul. Zvezdini fudbaleri setili su se kako su ih mančesterovci tamo u Mančesteru, posle utakmice, u špaliru, aplauzom ispratili u svlačionicu. Sad je aplauz vraćen Mančesteru za plasman u polufinale. Šef Zvezdinog štaba, legendarni dr Aca Obradović, kuvao je Bezbija da dođu na otvaranje novog Zvezdinog stadiona (Marakana!), koje se upravo spremalo. Dogovor je lako pao, dolazak bi bio gratis, niko nije sanjao katastrofu. Još kad su konobari kroz lajt-šou uneli sladoled, zapevana je i stara škotska – Bezbi je bio Škot – Let’s meet again ( „Da se sretnemo ponovo“). Britanski ambasador ser DŽon Volter Nikols dao je da mu se svi engleski igrači potpišu na meni (tu je relikviju jednog dana posle nesreće ambasadorov sin prodao na aukciji). A onda se nastavilo po sekcijama. Šekularac nam sad kaže da je Tejlora odmah odveo u striptiz-bar. Ranije je u sećanjima govorio da je njega i Čarltona samo izveo na piće (on koji nikada u životu nije ni pio ni pušio). Kako god, duboko iza ponoći otpratio je Tejlora do hotelske sobe. Ideja da razmene posete bila je obostrana – najpre će posle Svetskog prvenstva u Švedskoj, tog leta, Tejlor ovamo na more, a potom Šekularac u Englesku. Nije disciplinovaniji od svojih igrača bio ni Bezbi. Otišao je sa domaćinima u Staru Skadarliju, gde im je do tri ujutru pevala Divna Kostić, i pesmom ga ispratila do ulice. Doktoru Obradoviću je rekao: „Nisam u životu imao lepšu noć“.

Bio je ovo dugačak uvod u tragediju koja će se dogoditi, tragediju kao jedan potpuni antiklimaks burne i bučne pobedničke noći. U četvrtak 6. februara 1958. mamurna Mančesterova ekipa poslednji put se slikala cela na batajničkom aerodromu pred ulazak u avion na povratku kući. Imate tu sliku i ovde, na ovim stranama. Mislim da je upravo Tejlor onaj što drži obod svog šešira u znak pozdrava. Iz Beograda su nosili najvažnije, pobedu, ali i jedan entuzijazam za prijateljstvo koji su osetili kod svojih domaćina. Za uspomenu, poneki su u Narodnoj radinosti kupili i džezve sa šoljicama za kafu. Jugoslovenska kontrola leta uredno je zapisala da je avion Britiš juropijen ervejza sa imenom „Lord Bargli“ za Minhen poleteo u 11 sati i 18 minuta i da je u Minhen sleteo u 14 sati i 17 minuta. Tri su od 47 sedišta bila prazna: ukupno se vozilo za Mančester 38 putnika i šest članova posade. Trebalo je samo da se u Minhenu dospe gorivo. Avion „elizabeten klase“ jeste imao dva turbo motora, razvijao je brzinu do 400 kilometara na čas, ali i taj ograničeni dolet. U Minhenu je vreme bilo rđavo. Nešto između snega i lapavice ceo dan uporno je prekrivalo pistu. Avion je dva puta pokušavao uzletanje, ali nije uspevao. Krenuo je i treći put, malo se valjda izdigao, kažu desetak metara, i survao u ogradu aerodroma i obližnje naselje. Bilo je 16:04 po srednjeevropskom vremenu, odnosno sat manje po ostrvskom. Zato onaj časovnik koji stoji na Old Trafordu – čiju sliku vidite u ovom dodatku – pokazuje to vreme: tri nula četiri.

Razmere minhenske katastrofe su bile ogromne. Čak 23 putnika nisu preživela. Poginulo je osam Mančesterovih igrača, tri zvaničnika kluba, i osam novinara. Još dvojica fudbalera, iako su preživela, nikad više nisu mogla da zaigraju fudbal – DŽoni Beri i DŽeki Blenčflauer. Bezbi je devet nedelja proveo u minhenskoj bolnici, i spašen je. Ali, jedan igrač – za kojim je plakala cela fudbalska Engleska, za kojim i danas tu i tamo plače: Dankan Edvards – nije uspeo. Odmah je bilo je jasno da je fatalno povređen. Priključen mu je bio i veštački bubreg. NJegov se bilten pratio iz sata u sat, ali nije vredelo. Politika je 22. februara donela vest da je Edvards podlegao. Najveći engleski fudbalski talenat svih vremena. Malo je znalaca koji to ne kažu, i ja prepisujem od njih. Edvards je sada mit, nešto kao DŽems Din. Imao je dvadeset i dve godine. Čarlton je imao više sreće, preživeo je i postao Mančesterova ikona, okosnica oko koje se pravila obnova Mančestera. Ona je najavljena, i to čvrsto, još dok su po Ostrvu sahranjivani stradali. Iako je sve poprimilo razmere nacionalne žalosti – u Salfordu, tako, na sahranu Edija Kolmana otišle su 22 devojke, mlade radnice, po cenu otkaza koji su dobile jer nisu imale odobrenje poslodavca – ipak se mislilo na novi dan, kad život pobeđuje smrt. Bezbi je dugo imao osećanje krivice (jer da je on forsirao evropski put), ali su ga ubedili da se mora dalje. Nastavljen je i taj Kup šampiona, Milan je dobijen kod kuće sa 2:1, utakmica u Milanu izgubljena je, međutim, sa 4:0, i nije se prošlo u finale. Epilog: Mančester junajted će postati prvak Evrope kroz deset godina, 1968. Dalje sve znamo. Danas je to klub koji najviše vredi na svetu.

Pad aviona u Minhenu u Beogradu je odjeknuo šokantno. Šekularac mi kaže da je vest čuo na izlazu iz bioskopa. Vraćamo se na onaj njegov promašeni zicer na koji smo rekli da ćemo se vratiti: stotinu će puta Šekularac otad zažaliti (prosto zakukati) što nije bio bolji strelac. Da je dao gol igrala bi se treća utakmica, i pisala jedna drugačija istorija. Onu odličnu prijateljsku atmosferu kojom je okončana noć posle meča minhenski udes samo je učvrstio. Tog četvrtka uveče pojavilo se i vanredno izdanje lista Sport – ljubazno nam ga je dostavio Dušan Mihajilović iz Britanske ambasade, vatreni inače Partizana – premda je izlazio samo triput sedmično. LJudi su dolazili pred zgradu Borbe da ga kupe, i vide vesti. Tito je poslao telegram saučešća britanskom premijeru Makmilanu, Zvezda je uputila predlog Uefi da se Mančester proglasi počasnim pobednikom Kupa šampiona, bilo je u tom saučesničkom entizijazmu još ideja i predloga u korist jednog velikog, stradalničkog tima. Ovdašnji svet delio je vrlo iskreno žalost sa britanskom javnošću. I kad je već život uzimao neminovno svoj tok, ovaj se događaj polako selio u narodno pamćenje. Stao je u red nesreća kakva je bila Titanik. Samo nama bliža, nekako kao naša rođena.