Pesme su kao voda, uvek nađu put

Srećom, imam kinesku masku sa filterom protiv mikročestica. Nabavio sam je još pre korone, imajući u vidu iskustvo mojih kolega iz NJu Delhija koji ih redovno nose. Kad se pandemija korona virusa završi, nosićemo i dalje maske protiv zagađenog vazduha sve dok ne promenimo ekonomiju i životnu sredinu. Da bi promenili ekonomiju, moramo da ukinemo korupciju, a da bi ukinuli korupciju ljudi moraju da se uozbilje i prestanu da je reprodukuju.

Penjem se na Bagdalu i kao na dlanu gledam grad uronjen u smog. Jedan mladić zadihan trči i naporno trenira. Razmišljam o njegovim plućima.

Subota, 5. februar

Vozim automobil, pa kupim utiske sa auto-puta. LJudima je potrebno kretanje kako bi naučili nešto o svetu. Istovremeno, prekomernim kretanjem uništavaju životnu sredinu. Nigde kao na auto-putu, ne može da se shvati koliko je čovek u stvari štetno i opasno biće, sposobno da uništi sve što se nađe na putu njegovog komfora, ali i da napravi tako divne i složene mašine kakvi su automobili. Mada, i prevozna sredstva se pre svega prave zarad udobnosti i efikasnosti.

Ako ljudi ne postanu skromniji i solidarniji, neće biti budućnosti. Ovo zvuči kao otrcana fraza, uz to i neherojski i dosadno, ali možda će ljudi i društva koja se tako ponašaju bolje proći u narednim decenijama.

Nedelja, 6. februar

Šaljem tekst portalu Balkanrock. Svake dve nedelje pišem za njih kratke eseje o muzici, pesmama i ekologiji. Ovaj put tekst je o susretu sa Alenom Ginzbergom, poznatim bit pesnikom. Susret se dogodio jako davno, u jednoj drugoj državi uništenoj ratom, logorima i etničkim čišćenjima.

Stalno se vrtim oko pesama. Bez prestanka ih pišem, to je ono što mi je intimno najvažnije. „Dobar dan, ja sam smišljač pesama za pevanje“, mogao bih da se tako predstavljam neznancima. Prisećam se pesme koju nisam nikada snimio, pesme o Kisi koji je poslat u rat, a nije mogao da podigne pušku. LJudi su slali jedni druge u rat i to je, kao, bilo sasvim normalno. Neko mora da piše o tome. To je važno. Dobijam volju da snimim tu pesmu, da je završim. Videćemo. Pesme su kao voda, uvek nađu put.

Ponedeljak, 7. februar

Razmišljam o tome kako u poslovnom svetu u našoj zemlji ni pare više ne vrede. Dobijaju se donacije, uzimaju krediti, ali se često ne izgradi ono što treba ili se izgradi sa probijenim rokovima, nepotpune funkcije i lošeg kvaliteta. S druge strane, zbog toga što lako mogu da budu prevareni i izgube sve, privatnici ne znaju gde i kako da ulože novac. Vlada opšta nesigurnost u kojoj se stručnjaci kao voda kroz otvorenu slavinu izlivaju iz države. U poslovima ima previše međuigrača – ljudi i firmi koji se ugrađuju između klijenata i neposrednih izvršilaca posla. Mi koji smo van sistema živimo u eri podizvođačevih podizvođača. Oko nas su menadžeri, mistična bića na položajima, koji retko kad pomažu da se posao uradi, naprotiv, češće sapliću rad ne razumevajući prirodu problema. Birokratija pritiska. To dovodi do toga da se rad u praksi odvija sporo, neracionalno i mučno. A poslovi bi morali da se obavljaju u veselju, da ih pogoni entuzijazam, da se ljudi osećaju veličanstveno dok ih obavljaju. Ako nije tako, onda nema budućnosti.

Srećna pomisao je ta da sve što nije napravljeno iz ljubavi, sreće i opšte koristi neumitno propada. Mnogi tu propast neće dočekati, ali je uteha da se svet ubrzava. Rimskom carstvu je trebalo nekoliko vekova, a danas se propada za samo jedan dan. Imajući ovo u vidu, dobro je znati da su oni koji stvarno znaju nešto da urade u velikoj prednosti nad onima koji ceo dan obavljaju formalne, besmislene poslove. O ovim drugima antropolog Dejvid Grejber je napisao knjigu Bullshit jobs, koja je prevedena i kod nas.

Otud, samo entuzijazam, energija i volja. Uz konkretni rad i nešto strpljenja.

Utorak, 8. februar

Dopisujem se sa izdavačem. Uskoro treba da bude objavljena knjiga Radio dani sa mojim prilozima za radio-emisiju Lepi ritam srca. Priloge sam pisao i izvodio između 1996. i 2008. Pored govorancije, bilo je tu i pesama i drugih radiofonskih eksperimenata. Ritam srca se emitovao na danas nepostojećem Radiju B92. Srećom, ponešto sam sačuvao u pisanoj formi, na papirićima i u beležnicama. Prilozi su u velikoj meri predstavljali namerno naivna, dadaistička i dečačka zapažanja o životu na ulici. Uredio sam ih u dokument koji svedoči o tome koliko se grad Beograd promenio.

Najvažnije je ono što se dešava na ulici. Ako ne šetate, ne pričate sa ljudima, ne posećujete gradske događaje i ne zapažate šta se dešava, onda ćete lako postati plen manipulacije. Iskustvo me je naučilo da uvek sve iz prve ruke proučim, pa tek onda da donesem sud.

Čitajući te, sad već stare tekstove, uočavam kako je za oko dve decenije, grad postao potpuno neprepoznatljiv u odnosu na moja nekadašnja zapažanja.

Današnji Beograd je stranac. Živim paralelni svet u kome je super i stalno se događaju uzbudljive stvari, ali mi se čini da život grada protiče daleko od mene. Komunikacija je prekinuta. Građanin i njegov grad moraju da održavaju ravnopravnost. Grad koji ne sluša svoje stanovnike je prazan i besmislen.

Sreda, 9. februar

Bliže se izbori. Pobednik će svakako imati težak zadatak. Za narednih četiri-pet godina život će se drastično promeniti.

O najvažnijim temama jako retko slušam u debatama. Političari se prepiru i uglavnom bave estradnim emocijama građana, što je daleko od važnog. Posle ekologije, ali ne i odvojeno od nje, glavna tema bi trebala da bude podrška domaćoj proizvodnji i ohrabrivanje ljudi da ulažu sredstva u lokalu. Samo domaći kreativnost i pamet, zaštićeni od korupcije, sa sigurnim pravilima poslovanja na duge staze mogu da spreče odliv stanovništva i očuvaju zajednice. Čini se da, već decenijama, političari vode potpuno pogrešnu bitku. U srednjovropskim državama poput Slovačke ili Češke, a da ne govorimo o Nemačkoj ili Poljskoj, nedostaje radna snaga svih profila. Kad se pandemija završi, posegnuće za rezervoarom ljudi koji im je najbliži – naš region. U tom smislu, bitka se vodi upravo na radnim pravima. Da bi se ona unapredila, moraju se osnažiti lokalna inovativnost i preduzetništvo. Pod tim mislim da je uloga države ta da olakša rad ljudima sa idejama i zaštiti ih. Niko normalan ne voli da radi dok mu razni politikusi vise nad glavom, ucenjuju i odvlače misli i snagu sa samog posla. To je kao da trčite trku sa slomljenim kolenom.

Na naše granice je stiglo vreme kad čovek i njegovo znanje postaju najvažnija roba. LJudi će prirodno otići tamo gde mogu slobodnije da rade.

Četvrtak, 10. februar

Dok radim, slušam seriju koncerata Almaška (I-XV) koje izvode novosadski muzičari Čkonjević, Milojković i Fišer. Kosmička andregraund muzika koja spada u vrhunce naše kulture. Entuzijasti, sanjari i majstori su uvek najbolje društvo.

Autor je inženjer, muzičar i pisac iz Mirijeva