Pesme u aforizmima

„Vitalnost poljskog satiričnog aforizma duža od tri veka zasnovana je na činjenici da je on poljski koliko univerzalno ljudski, da je satiričan često do vrhunske poetičnosti i da je mudar do samoironije kojom se potrošena mudrost pravovernih, poslovičnih dosetki elegantno deklasira”, zapazio je u jednom eseju Milan Todorov.

Biserka Rajčić tvrdi da se „srpsko shvatanje satire i humora veoma razlikuje od poljskog”. Takav stav zastupa i Ana Dagmara Luković, koja navodi da „i pored sličnosti između poljskih i srpskih autora ove kratke forme, njihove aforizme razlikuju tematika, stil i vrsta humora”. To uočavamo i u tekstu Kazimježa Ožehovskog, koji kao osnovne osobine poljskog aforizma ističe „samostalnost, kratkoću, višeznačnost, pa čak i humor”! Dakle, humor, koji je u Srbiji glavna odlika aforizma, u Poljskoj se podvodi pod izuzetak.

Često ulogu aforizma igra fragment preuzet iz ozbiljne literature, tako da kolekcija citata klasika dublira prave aforizme u opasnim scenama. Čitaoci naviknuti na srpske aforizme biće iznenađeni poljskim uradcima, jer dok kod nas dominira satirično viđenje sveta, u poljskoj aforistici to je samo jedna od podvrsta, često i sporedna. Poljski aforizam više afirmiše istinu nego što ismejava laži, češće daje savete nego što ukazuje na greške, češće prekoreva nego što šiba…

Nema u njemu žestoke oštrine i beskompromisnosti, tako svojstvene srpskom satiričnom aforizmu, a ni hvatanja ukoštac s temama kao što su vođa, diktatura, cenzura, korupcija, beda, jaz između vlasti i naroda… Takođe, nema ni previše lokalnih motiva, kalambura, igre reči, idioma, variranja poljskih izreka ili poslovica koje su manje poznate drugim narodima. Često se stiče utisak da su ove maksime svesno pisane tako da mogu lako da se prevode i da budu razumljive celome svetu. Poljski aforizam je suptilan, rafiniran, decentan, uviđavan, džentlmenski prema damama, pun razumevanja za druge narode, samokritičan… Aforističke rečenice su elegantni moralni zaključci, bez patetike, direktnog optuživanja i naglašene pristrasnosti. Poput pesama u prozi, za mnoge poljske aforizme može se reći da su pesme u aforizmima.

Brojni aforističari istinske su erudite – poznavaoci istorije, književnosti, kulture, religije, književnosti, umetnosti, filozofije, šaha, prirodnih nauka, pedagogije, stranih jezika… U žiži njihovog interesovanja je najšira lepeza pojmova i pojava: život (Živeti se ne isplati. Život je skup – Feliks Rajčak, 1938-1987), čovek (Moralnost je stvorio čovek, čoveka stvara moralnost – Kšištof Bilica, 1946), muškarac (Nekad je muškarac bio privlačan ako je imao auto.

Srećom, ta vremena su prošla, sada je privlačan ako ima dobar mobilni telefon – Andžej Majevski, 1966), žena (Lepa žena je anđeo đavola – Mječislav Šargan, 1933), bog (Darujući mu laktove, bog je čoveka pripremio za život u društvu – Aleksandar Lešek Kumor, 1924-1987), brak (Brak je doživotna kazna za ljubav – Renata Šuman Fikus, 1934), ljubav (Ljubav prema slavi ubija slavu ljubavi – Leh Konopinjski, 1931), deca (Deca svog vremena s vremenom postaju siročad – Dominik Opolski, 1946), sreća (Sreća voli da se osmehuje. Zato izbegava sumorne – Leslav Novara, 1963), vrlina (Vrlina i mana povezane su poput dijamanta i uglja – Tadeuš Fangrat, 1912-1993); mudrost (Mudrost je veština da izabereš najmanju glupost – Boguslav Vojnar, 1927), knjiga (On tvrdi da se u svojim knjigama spušta do čitaoca, a zapravo se čitalac spušta zajedno s njim – Vjeslav Bruđinjski, 1920-1996), sloboda (Sloboda i vlast imaju samo jednu zajedničku stvar: zloupotrebu – Karol Bunš, 1898-1987), pravda (Da li je izreku „pravda pobeđuje“ izmislio borac za pravednu stvar ili pobednik? – Gabrijel Laub, 1928-1998), mladost (Mladost koja pravi buku u glavi, u poznim godinama zove se povišeni krvni pritisak – Janjina Ipohorska, 1914-1981); novac (Novac ne donosi sreću, ali svi žele da to provere lično – Stefan Kisjelevski, 1911-1991)… Zato se njihovi aforizmi mogu podeliti na poetske, lirske, medicinske, teološke, moralističke, pedagoške, o šahu, za decu…

Od Antologije poljskih aforizama (1986) i antologije poljskog aforizma Od Leca do Leca (1989), u prevodu i izboru Đorđa Sudarskog Reda, u Srbiji nismo mogli da se celovito upoznamo s radovima poljskih autora bisera mudrosti u školjci reči, kako je aforizam definisao Kazimjež Matan. Lecove Neočešljane misli prvi put su se pojavile na srpskom jeziku u koricama knjige 1966, u izdanju kruševačke Bagdale, u prevodu Uroša Glovackog. Tek 1983. pojavilo se opširnije izdanje Biblije aforistike, u prevodu Petra Vujičića.

Često se postavljalo pitanje, a biće ga i posle čitanja antologije Poljski put (Srpska reč, Beograd 2019), koju je priredio i preveo Aleksandar Čotrić, da li su bolji srpski ili poljski aforističari. To je izuzetno teško, a po svemu i nepotrebno pitanje, jer aforistika nije društveni bruto proizvod koji se može izraziti brojevima, a nije ni odbojka, da se pobednik dobije u setovima. Umetnički kriterijumi su fluidni i neuhvatljivi, ali se priređivač trudio da ih razabere i da ih se dosledno pridržava, da od svakog autora izabere iskaze koji su po lepoti stila i dubini poruke najbliži idealu vrhunskog aforizma.

Višestruka je uloga ove antologije – da prikaže bogatstvo i maštovitost aforističarske misli, raznovrsnost tema, bogatstvo stilskih sredstava, lepotu izraza, dubinu i slojevitost misli, širinu pogleda na svet, duhovitost i umeće pristupa problemu; sličnosti i razlike između srpskog, pa i balkanskog, na jednoj, i poljskog aforizma, na drugoj strani. Uz malo šale na račun majstora ovog malenog žanra velike snage, kako ga je označio čuveni Galen, možemo reći na kraju: ovo nije antologija najboljih aforističara već najboljih aforizama.