Foto: EPA-PHOTO/EPA/VIKTOR VASENIN/STR./as/so/ow
(RUSSIA OUT)Još uvek se ne zna tačan broj žrtava NATO bombardovanja 1999. godine – rečenica je kojom može da počne svaki godišnji izveštaj o 24. martu, danu kada su prve NATO bombe pale na SR Jugoslaviju. Jedino se razlikuje vreme koje je u međuvremenu prošlo i vlasti koje su se smenile – ovoga puta to je 24 godine.
Država nikada nije izašla sa zvaničnim brojem stradalih i njihovim imenima a u javnosti su pominjane hiljade žrtava.
Domaće i međunarodne organizacije dale su međutim drugačije procene.
Fond za humanitarno pravo učinio je javno dostupnim poimenični popis žrtava koje su stradale od posledica NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije.
Prema ovom popisu, u NATO napadima život je izgubilo ukupno 756 ljudi, i to 452 civila i 304 pripadnika oružanih snaga.
Ivana Žanić, izvršna direktorka FHP, objašnjava za Danas da je istraživanje FHP nastalo u saradnji sa Fondom za humanitarno pravo Kosovao i da popis nije još uvek u potpunosti završen.
Upitana kako vidi činjenicu da država nikada nije izašla sa preciznim podacima o broju žrtava sagovornica Danasa kaže da kada bi postojali egzaktni podaci “država ne bi mogli svake godine pre obeležavanja godišnjice NATO bombardovanja da kalkuliše brojem žrtava.”
– Tako jedne godine imamo nekoliko hiljada poginulih, sledeće pet, potom deset hiiljada. Taj broj se koristi u dnevnopolitičke svrhe, a zapravo država nije uradila ništa da žrtve popiše tako da postoji tačan broj. Pri tome, pored broja mi treba da znamo i njihova imena i prezimena, i okolnosti pod kojima su izgubili život jer sve to dodvodi do toga da te žrtve budu priznate kao žrtve, a ne samo kao broj odnosno sredstvo za predstavljanje srpskog naroda kao žrtve NATO agresije – kaže Žanić.
Tokom 2020. godine pominjano je da bi mogla da se formira komisija koja bi utvrdila tačan broj žrtava bombardovanja. Kada je ovaj predlog končano stigao u Skupštinu Srbije 2021. godine, nije usvojen.
Odgovarajući na pitanje da li je potrebna ovakva komisija, Žanić kaže da bi u istraživanje o stradalima moralo da bude uključeno više državnih institucija.
– To ne može da bude zadatak samo jednog resora odnosno jednog ministarstva jer se podaci nalaze u različitim institucijama. Preduslov da se to desio jeste da postoji svest zašto je važno da se tako nešto uradi. A važno je zbog tih ljudi, da se zna da su izgubili život i način na koji su izgubili život – zaključuje Žanić.
Da je potrebno međuresorno telo koje bi se bavilo ovim pitanjem, smatra i Veljko Odalović, predsednik vladine Komisije za nestala lica.
– Nama je potrebna jedna baza koja bi na precizan i dokumentovan način zabeležila sve koji su stradali u ovom periodu kako bi oni koji će se u budućnosti baviti ovom temom raspolagali pouzdanim informacijama i da ne bi iznosili netačne podatke ili podatke zbog kojih mogu biti pogrešno shvaćeni – kaže Odalović.
Upitan zašto još uvek ne znamo broj poginulih tokom bombardovanja, Odalović kaže da to nije pitanje za njega jer telo koje vodi nije imalo taj zadatak.
On dodaje da je pitanje nastradalih kompleksno i da zahteva saradnju različitih strana.
– Različite podatke o broju stradalih daju različite strane. Takođe važno je pitanje vremenskog perioda kojim želimo da bavimo. Da li želimo samo da posmatramo period od 24. marta do 9. juna? Ja mislim da ne bi trebalo, jer tako dobijamo jednu iskrivljenu sliku. Ljudi su stradali i pre i posle bombardovanja. Od kraja bombardovanja imali smo produženi rat – nakon dolaska međunarodne misije na Kosovo stradalo je 2,000 Albanaca i Srba. Stardali su šumari, poštari, zaposleni u javnim službama, ljudi koji su označeni kao lojalni Srbiji – kaže Odalović.
Iz Ministarstva odbrane nisu odgovorili na pitanja Danasa o nepostojanju zvaničnih podataka o žrtvama tokom bombardovanja.
Međunarodne organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava imale su takođe svoje procene.
Godinu nakon bombardovanja Hjuman rajts voč (HRV) objavio je izveštaj u kome navodi da je u bombardovanju poginulo između 488 i 527 civila. Većina poginulih, njih do 352, stradala je u 12 napada od ukupno 90 u kojima je bilo ljudskih žrtava.
Podaci HRV pominju se i u izveštaju Amnesti internešnela „NATO/Savezna republika Jugoslavija „Kolateralna šteta ili nezakonita ubijanja?“ iz 2021. godine
AI u svom izveštaju podseća da je NATO svoje vazdušne napade nazivao “najpreciznijim i sa najmanje kolateralne štete u istoriji vazdušnih napada”.
AI, međutim, dodaje da ima ozbiljne sumnje u vezi sa stepenom u kome su NATO snage poštovale pravila međunarodnog humanitarnog prava, posebno u pogledu zaštite civila i civilnih objekata.
– Na osnovu dostupnih dokaza, uključujući izjave NATO-a i izveštaje o pojedinačnim incidentima, AI veruje da – bez obzira na nameru – NATO sile su počinile ozbiljna kršenja običaja ratovanja u mnogim slučajevima kada se desilo nezakonito ubijanje civila – navodi se u izveštaju i dodaje da su tokom Operacije savezničkih snaga civilne žrtve mogle biti značajno manje da su se NATO sile u potpunosti pridržavale običaja ratovanja.
Najviše poginulih u NATO napadima bilo je prilikom gađanja albanske izbegličke kolone kod Đakovice i albanskih izbeglica u mestu Koriša. Tada je stradao i najveći broj dece mlađe od 18 godina. Pored ova dva napada, desetine ljudi su poginuli u napadu na putnički voz u Grdelici, RTS, bolnicu u Surdulici.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
