Peter Handke: Srpski prijatelj

Nekoliko sati kasnije odluku Nobelovog komiteta počela je „preispituje“ politika. Većina srpskih medija odluku Nobelovog komiteta doživela kao „srpsku stvar“, mada sam Handke često kaže da ga „Srbi vole, ali ne čitaju“.

Prva negativna reagovanja stigla su odmah iz Sarajeva, Prištine i američkog PEN-a, gde se ne slažu sa odlukom da najveće svetsko književno priznanje dobije pisac koji je u krvavom raspadu nekadašnje SFRJ podržao „srpsku “ stranu, bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića, koji nije doživeo presudu Haškog tribunala.

Handke je odbio da bude Miloševićev svedok u Hagu, ali je na njegovoj sahrani održao govor. Na Zapadu je bio jedan od najžešćih kritičara NATO agresije na RS i SRJ. Ovaj počasni Beograđanin i inostrani član SANU, posle uvođenja protektorata UN na KiM čest je posetilac srpskih manastira i enklava u južnoj srpskoj pokrajini.

Sluteći „nobelovsku“ buru, sam Hadke je u prvim izjavama rekao da je „posle svih svađa odluka Švedske akademije bila hrabra“, da „oseća radost Srbije zbog priznanja koje je dobio“ i da će u to ume „popiti rakiju i belo vino“. Iako se više puta javno zalagao za ukidanje priznanja koje je dobio kao „lažne kanonizaciju koja ne donosi ništa čitaocu“, Handke sada kaže da je Nobelovu nagradu kritikovao kao čitalac i najavljuje da će je primiti u Stokholmu.

Peter Handke (1942) rodom je iz Koruške. Po majci Koruški Slovenac, po ocu Nemac, sticajem porodičnih okolnosti nosi očuhovo prezime. Istinu o svom poreklu saznao je u 18. godini, a traumu zbog majčinog samoubistva opisao je u romanu „Užas praznine“.

Odrastao je u rodnom Grifenu i Istočnom Berlinu. Studije je započeo u Gracu, ali je posle prvog objavljenog romana rešio da se posveti pisanju, zbog čega se selio od nemačkih gradova do Pariza i SAD. Provokativan i avangardan u pisanju i angažovanju, na svetskoj umetničkoj sceni prisutan je više od pola veka. Autor je stotinak romana, pripovesti, drama, knjiga poezije, eseja, žurnala i filmskih scenarija. Autor je više filmova, a koautor i saradnik u mnogim filmovima Vima Vendersa.

Sam ilustruje svoje tekstova. Dobitnik je velikog broja nagrada, ali su mu neke izmakle zbog političkog angažmana. Od 1990. živi u francuskom gradiću Šavilu nedaleko od Pariza. Pasionirani je sakupljač pečuraka, voli da vaskršnje praznike provodi u srpskim manastirima na KiM i da se druži sa Srbima u Orahovcu i Velikoj Hoči.