Briljantan je pisac Peter Handke, već pola veka. Stoga nije nikakvo čudo da je sva svoja remek-dela, Vim Venders snimio isključivo kad je režirao prema Handkeovim scenarijima. Bio je to udruženi rad dve stvaralačke, autentične ličnosti, kojim je umnožen estetski rezultat.
Kad taj i takav, svetski poznat pisac, pred nemačkom publikom, u prevodu govori pesme Vladislava Petkovića Disa, to je veliki čas srpske moderne poezije i njenog autentičnog pesnika, ravan onim momentima kad je Gete na nemački prepevavao našu narodnu epiku i s razlogom je upoređivao s Homerovim spevovima.
Međutim, kad Handke hvali ideje i nastojanja srpskih političara i državnika koji ideja nisu imali, a rukovodili su se isključivo ličnim interesima, da u crno zaviju nebrojeno mnogo ljudi, poput Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, kad piše odu dečačkoj nevinosti pogleda u širom otvorenim očima Dragoljuba Milanovića, on svoj dar udvaja sa učmalim duhom jednog nacionalizma, koji njegovoj dokumentarističkoj prozi čereči i estetski i intelektualni potencijal. Jer, svaki je nacionalizam neautentičan duh, u kojem, štaviše, nema nimalo nacionalnog svojstva.
Nacionalizam je i autizam i kičerska poza, čija korozivna moć uspeva da savlada i dar jednog izvrsnog pisca, pretvarajući ga u odanog janičara. Nacionalizam jede svoju talentovanu decu, hraneći netalentovane svoje očeve. Od nacionalizma, dakle, nema efikasnijeg kastracionog sredstva. On kastrira i individualnu i nacionalnu autentičnost.
Peter Handke je kivan na severnoameričku i evropsku savremenu politiku, kao što je na njih kivan bio i genijalni dramatičar Harold Pinter. Neoliberalna ideologija i praksa koju danas, uz Kinu, predvode Amerika i Evropska unija, propagirajući privatizaciju javnog dobra i ukidanje socijalne zaštite građana, zaslužuje kivnost, ali i više od toga – organizovano protivljenje žrtava ove ideologije i prakse.
No, protivnici neoliberalne „lažne utopije“, utopije o globalnoj palanci, nisu one minorne ličnosti sa maksimum moći u svojim zemljama, kao što je to bio i Slobodan Milošević, koje ovom savremenom, globalnom projektu palanke, suprotstavljaju lokalnu, staromodnu ideju provincije, u kojoj žive svi etnički pripadnici jednog naroda. Najzad, ovu sliku stare palanke, na svojoj periferiji, reanimira upravo palanački duh neoliberalizma. To su, dakle, dva daha istog duha. Oni su saveznici koji igraju uloge protivnika, da bi duh globalne provincije mogao lako da se širi. To nisu prozreli ni Handke ni Pinter.
U kojoj meri obnevideli ideološki stav utiče na kratkovidost estetskog pogleda, pokazuje i pozorišna predstava „Kuhinja“, banjalučkog Narodnog pozorišta Republike Srpske, nastala prema tekstu Petera Handkea i Mladena Materića, a u Materićevoj režiji. Ona je u Srbiji prikazana u poslednjih mesec dana na dva festivala, izuzetno važna za gradove u kojima se odvijaju, na kragujevačkom 8. Joakim interfestu i užičkom 18. Jugoslovenskom pozorišnom festivalu „Bez prevoda“, koji je njome i otvoren.
U kojoj je meri nacionalizam i afektivni kič, koji rafalno emituje atribute bez subjekta, nek demonstriraju reči dramaturga predstave, prof. dr Branka Brđanina, koji u prilog razlozima za inscenaciju Hndkeovog teksta u Banjoj Luci, veli i ovo: „… zato što ('ekskluzivno i direktno', što bi rekô 'Sport-klub') 'voli Srbe' i spreman je da istrpi sankcije za tu ljubav (zato što se svojevoljno odrekao ogromne love – naročito za naše prilike – od neke 'evropske književne nagrade', pošto je bilo protesta jer nagradu dobija neki 'srboljubac' a ne srEbroljubac!), zato što je bio u Srbiji (i vidio: 'Srbija je na robiji', kako pjeva Petar Pajić Valjevac), a boravio je i u 'Svim Srpskim Zemljama' (ako to danas, ikome, osim Handkeu, išta znači); jer ima 'slovenske krvi' u svojim žilama…“ Od pomena na vrednost književnog dela Petera Hndkea, u ovoj pohvalnoj reči nije ostalo ni slovo ponad slova.
Negativno kritikujući način života koji nameće globalizacija, koja se ovde predstavlja kao duh Evropske unije, a veličajući vrednosti takozvanog tradicionalnog života, predstava „Kuhinja“ sugeriše da se i na Balkanu, koji teži Evropskoj uniji, upravo stvara novi evropski čovek kao konzumeristička mašina koja zaboravlja na ugodnost toplog doma, čije je oličenje kuhinja, zapravo, ognjište. Ovu pojednostavljenu, stereotipnu sliku o tradicionalnim vrednostima, autori i glumci uzimaju kao nešto samo po sebi razumljivo i neupitno. Kad im je u Kragujevcu, u javnom razgovoru posle predstave, postavljeno pitanje da li primećuju kakva je podređena uloga u ovoj melanholičnoj predstavi o sjaju tradicionalnih vrednosti i bedi Evropske unije, dodeljena ženi, oni su uglas odgovorili da njihova „Kuhinja“ uopšte ne govori o ulozi žene. Tačno, ona je uopšte ne problematizuje.
Kao što, u uvreženom rediteljsko-koreografskom maniru Mladena Materića, glumci u predstavi naprosto ćute a da za to ćutanje nisu pronašli adekvatno izražajno sredstvo koje bi govor učinilo tu doista bespredmetnim, već su samo zamukli po direktivi reditelja, pa se to ćutanje manifestuje sasvim groteskno, kao naredbodavna nesuvisla konvencija, na isti je način prećutan i sam temelj stereotipa o tradicionalnim vrednostima kojima preti uništenje pri učlanjenju u Evropsku uniju, a taj temelj jeste položaj žene.
Lamentirajući nad sudbinom ognjišta, u kojoj je sudbina žene ropska, i nad mirisima sveže pogače i tek ispečene domaće šljivovice, kojih navodno više nema u zemljama EU, ova predstava ne uspeva da identifikuje problem, niti, srazmerno tome, da na njega reaguje. Ona mirise domaće kuhinje suprotstavlja mirisima trgovinskih lanaca ishrane, na isti način na koji Handke ideji globalne palanke suprotstavlja ideju lokalne palanke: Toniju Bleru – Slobodana Miloševića.
Problem je u tome što neoliberalizam izaziva strahovito klasno raslojavanje, koje je ideja države blagostanja, tokom tri decenije posle Drugog svetskog rata, u Evropi uspela da ublaži. Dakle, istinsko protivljenje se ne sastoji u tome što se agresivnom duhu jedne multinacionalne histerije, koja nalaže obavezu da se što više troši i što brže uživa (vidi moju kolumnu „Lažna utopija“), protivstavi nacionalni autizam, nego da se uspostavi internacionalna borba solidarne klase gubitnika.
Zbog te zajedničke borbe, koja mnogostruko umnožava rezultat i može da promeni globalnu politiku, važno je da i zemlje našeg regiona uđu u Evropsku uniju. Njegoš pametno kaže: „Svijet je knjiga otvorena u kojoj treba učiti što je svijet.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
