Petsto brojeva pod naprednjacima

rzinom munje pronela se vest društvenim mrežama. Patrijarh Irinej ipak nije umro. Gotovo istom brzinom stigao je demanti. Neki portali su i dalje držali vest, drugi su je skinuli. Tako se nesrećni patrijarh nekoliko sati ljuljao između (medijskog) života i upokojenja.

Usred te frke zove koleginica Jelka Jovanović. Saopštava mi da treba da pišem dnevnik za Danas. Tako nas je urednik Dragan Stošić častio za 500. broj Novog magazina. Kaže – glavna urednica Nadežda Gaće nije mogla pa je zadovoljstvo pripalo meni. Još jedan posao. Naravno neplaćeni.

Petak, 20. novembar

Patrijarh Irinej ipak je umro. Javili jutros nešto posle sedam. Potvrdio i Vučić. Sad se na internetu bije bitka da li je informaciju prvo obnarodovalo Predsedništvo ili Patrijaršija, ali nisam to ispratio do kraja pa ne znam rezultat.

Štafetu je preuzela druga tema. Naime, vest je pojačala špekulacije da je patrijarh bitku sa koronom izgubio prethodnog dana, kao što su mediji i javili, ali da je iz višeg interesa čitava stvar odložena. To me je podsetilo da se nešto slično desilo i povodom smrti Amfilohija Radovića. A to me je, opet, vratilo u vreme kada je umro Josip Broz. Izgleda da se tada manje manipulisalo smrću najviših (svetovnih ili duhovnih, svejedno) funkcionera.

Kad smo već kod maršala, zanimljivo je da se patrijarh upokojio u vojnoj bolnici. Dakle državnoj. A država se – vuče me dalje profesionalna deformacija ekonomskog novinara – finansira iz poreza. Koje plaćaju svi građani. Osim Crkve. Što znači da sveštenici koriste usluge koje nisu platili. I koje svi drugi plaćaju. Zar to nije ogromna nepravda? Himna Srbije zove se Bože pravde a, evo, Božiji izaslanici na zemlji – bar oni sebe tako zovu – ne poštuju taj zavet, i zahtev.

Uopšte, guram dalje, kakvu to poruku šalje narodu. Najmanje je šteta, rekao bih, gubitak za budžet – mada kad pogledam u kakvom su stanju bolnice, koliko nedostaje para za lečenje dece – nije to ni tako malo. Ipak, čini mi se, još su teže posledice po vladavinu prava i moral stanovništva. Osnovno načelo da su svi pred zakonom jednaki ovim je grubo prekršeno. A kad obični ljudi vide da se najviši crkveni velikodostojnici ne pridržavaju osnovnih moralnih načela – zašto bi ih oni poštovali. Uzgred, postavlja se i pitanje zar SPC, promovišući kocku (prilikom izbora novog patrijarha) kao Božiju volju, ne podstiče kockanje kao bogougodnu radnju kod običnih vernika.

Subota, 21. novembar

Kupio kupus. Salata od kiselog kupusa, moračka šljiva i domaća slanina najbolji su način da se pregura zima.

Zimsku idilu prekida Dragoslav Simić, poznati novinar i publicista; kaže – kakva se buka podigla oko smrti ovog patrijarha, trodnevna žalost, a smrt Kolje Mićevića gotovo prećutana. Zbilja, saglašavam se odmah, slavni Banjalučanin, višedecenijski stanovnik Pariza, prava je renesansna ličnost: pesnik, prevodilac, muzikolog, esejista. Prevodio je sa francuskog (Malermea i Valerija, između ostalog), sa engleskog (Edgara Alana Poa), španskog (Lorku), slovenačkog (Prešerna), ali je možda najpoznatiji po prevodu Dantea (Božanstvena komedija) koju je sa italijanskog preveo i na francuski! Nema ovde mesta da se ukaže na značaj i obim Koljevićevog dela – jedno je nesumnjivo: to je bio  intelektualac evropskog formata. Dositej Obradović našeg vremena. Nepotreban. Pošto se ceo srpski svet okupio oko jednog drugog čoveka, praktično bez dela i intelektualne zaostavštine.

Nedelja, 22. novembar

Sahrana patrijarha Irineja pretvorena je u politički događaj par exellence. Klasična zloupotreba religije u političke svrhe, tačnije za promociju velikodržavne politike; upregnuta je čak i vojska. Jasno je zašto se visoko sveštenstvo ne buni, ono i samo ima nacionalno političke ambicije, a i dobro je podmazano sa svih strana. Živi, što se kaže, kao bubreg u loju. Nije mi jasno zašto obični ljudi, pravoslavci, ne dignu glas, jer sve to što se od njihove crkve radi zapravo je teško skrnavljenje vere. Odavno je izgubilo svaku vezu sa Bogom.

Najviše je ipak upalo u oči odsustvo hrvatskih Srba, Borisa Miloševića i Milorada Pupovca. Bili su tu i crnogorski Srbi, i bosanski, i kosovski, samo ovih poslednjih nije bilo. Pre će se Vučić pomiriti sa Hrvatima nego sa Srbima iz Hrvatske koji su mu otkazali poslušnost.

Ponedeljak, 23. novembar

Među obiljem materijala za novi broj do ruku mi dolazi istraživanje Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

Da u slučaju sukoba Srbija treba vojno da interveniše na Kosovu smatra 52 odsto građana dok bi se 47 odsto anketiranih lično pridružilo takvoj akciji. Nije to loše, tumačim, jer od tih 47 odsto koji bi išli da brane Kosovo, ako bi stvarno došlo do boja, ne bi se javila ni desetina. Mene je zapravo mnogo više zabrinuo podatak da 58 odsto anketiranih misli da Republika Srpska treba da se otcepi od Bosne i Hercegovine i pripoji Srbiji. Kad se tome doda da 72 odsto ispitanika misli da je ruski uticaj u Srbiji pozitivan a da čak 75 odsto veruje da nam je Kina pružila najveću pomoć u borbi protiv korone, nije nikakvo iznenađenje da svega devet odsto ispitanika smatra da članstvo u Evropskoj uniji treba da bude i jeste glavni spoljnopolitički prioritet Srbije.

Utorak, 24. novembar

Zaključuje se 500. broj Novog magazina. U redakciji, međutim, nema nikakve frke. Zato što u redakciji nema nikog. Svi radimo (k)od kuće.

Žao mi je. Bilo bi mnogo lepše da smo u redakciji. Nedostaje mi ta atmosfera, malo adrenalina, pa čak i svađe. Kakvo je ovo došlo vreme kad nemaš s kim ni ljudski da se posvađaš. A posle bi naravno popili piće – šta već ko pije. Novine smo završili i poslali na vreme. Svi su zadovoljni.

Kada sam (juče) rekao da nema bojazni da će neke mase dobrovoljaca iz Srbije krenuti na spoljašnjeg neprijatelja, nisam mislio da se frustrirane gomile neće okrenuti ka unutrašnjim. Kao što se desilo kolegi Dinku Gruhonjiću u Novom Sadu. U stvari, ne toliko možda frustrirane koliko instruirane. Od (još uvek aktuelne) vlasti, razume se. Dobro joj to dođe: s jedne strane pusti nacionaliste da se malo izduvaju, a s druge zastraši domaće pučanstvo. A koristi joj i u preganjanju sa evropskim zvaničnicima, mada mislim da je ta igra već provaljena. Kako god, dobro je da je akcija solidarnosti sa Dinkom, koju je organizovao Građanski demokratski forum, više nego uspela.

Sreda, 25. novembar

Gde sam sinoć zaspao, tu sam se jutros probudio. U Novom Sadu. Dimitrije Boarov mi javlja da je Dušan Mijić u bolnici u Sremskoj Kamenici. Korona. Dušan je, ako neko slučajno ne zna, domaćin Liberalnog salona, koji se više od dve decenije održava u njegovom stanu, nije u Jovana Cvijića, to je kod Balaševića, nego u Narodnih heroja. Na večeri je svojevremeno dolazio i Alaksandar Tišma, danas Latinka Perović, Slobodan Beljanski, Želimir Žilnik…

Četvrtak, 26. novembar

Izašao petstoti broj Novog magazina. Ni u boljim vremenima to ne bi bio mali uspeh. A ovako, u svom kratkom veku pregurali smo dve svetske krize: jednu ekonomsku i drugu pandemijsku. Ako nam glave ne dođu advokati hijene i njihovi pacijenti foto-reporteri. Za fotografije koje na tržištu ne bi mogli da prodaju ni za 5.000 dinara sudovi im dodeljuju po 200-300 hiljada. To sa pravom nema nikakve veze. Ne znam zašto se Advokatska komora ne pozabavi ovom nečasnom rabotom svojih kolega. A i za sudske kontrolne organe isto važi.

No, danas je u mojoj kući i jedan dodatni – i ništa manji – razlog za slavlje. Olgina i moja ćerka Nina slavi rođendan. Nina je u Briselu, mi smo, kao i sin Ivan, u Beogradu. Dogovorili smo se ipak da svi zajedno popijemo piće. Ne znam samo gde ćemo: srećom Zum, Vajber, Skajp… rade 24 sata dnevno.

Autor je urednik u Novom magazinu