Pirot – od Tigra do mlekare Nikole Mirotića

Pirot je poznat po kafanama, a na gradskom groblju čuva se i Grčko vojničko groblje, jedinstveno u Srbiji.

Neke od kafana, kao „Boem“ i „Kraljev čardak“ poznate su naširoko; prva po original peglanoj kobasici, jednom od tri zaštićena brenda Pirota (druga dva su – Pirotski kačkavalj Mlekarske škole iz Pirota i Pirotski ćilim), a druga po posebnom ambijentu i roštiljskim specijalitetima.

Među poznatijim gastronomskim središtima Pirota je i picerija „Mama Rosa“, koja je podobijala silne nagrade u inostranstvu, pa ne čudi što su njeni redovni gosti, pored ostalih, stranci.

Sa svojim gradskim stanovništvom od četrdesetak hiljada (cela opština ima šezdesetak) Pirot predstavlja trenutno jednu od najbogatijih sredina u Srbiji i to zahvaljujući fabrici „Tigar“, koja je prešla u vlasništvo čuvenog „Mišelina“.

Nezvanično saznajem da je u skoro svakoj pirotskoj porodici bar jedan član zaposlen u ovoj kompaniji.

Pogled na fabrički krug dovoljno govori o širenju industrijskih poslova.

Primanja u tom preduzeću nisu mala, a samim tim ni cene u prodavnicama i kafanama, recimo beže onima u Nišu.

No, još uvek na nekim ugostiteljskim mestima možete da sretnete jeftinoću, tako se u poslastičarnicama u centru kugla domaćeg sladoleda dobija za deset dinara.

Od urbanističkih rešenja u Pirotu izdvojio bih lepo uređen kej pored Nišave, kao i dva gradska trga – Beli i Crveni.

Prvi se prostire na dve staze pored obala prilično uske reke u drvoredu lipa, dug je neka dva kilometra i ispresecan je sa tri mosta.

Tu se, čak i u najtoplijim satima, zbog debele hladovine, mogu sresti šetači različitih uzrasta.

Beli trg je zapravo spoljašnji i izlazi na glavnu gradsku ulicu – Srpskih vladara, oko njega su smešteni centralni hotel – „Ana lux“, lokalna televizija, Centar kulture; dok je Crveni trg omeđen mnoštvom manjih, prizemnih lokala i kafića. Oba su prilično prometna.

Razlikuje ih boja pločnika.

Na njima se, osim meštana, mogu sresti i turisti, kojih je sve više u ovom kraju. Tako da se, osim domaćeg prizrensko-timočkog dijalekta, mogu čuti i razni drugi govori Srbije, ali i sveta.

Tradicionalno najmnogobrojniji gosti, bugarske komšije, izostaju već drugo leto zbog kovida, to najviše pogađa ugostitelje, no i bez njih puno je ljudi na ulicama i trgovima, kako to već biva leti.

Pirotska tvrđava nije otvorena za narod, svoje dveri razotkriva samo za posebne manifestacije i državne potrebe.

Valjda zato i deluje spolja natprosečno očuvano.

To je bio u srednjovekovno doba Momčilov grad (vojvoda Momčilo nam je poznat iz epskih pesama o Kraljeviću Marku).

Inače, samo godinu dana po dobijanju državne samostalnosti Srbije – 1879. osnovana je Pirotska gimnazija čiji su profesori bili Stevan Sremac, Radoje Domanović, Jaša Prodanović, pored ostalih.

Pirotski gimnazijalci u naša vremena su se pročuli u zemlji po tome što su prvi, pre izvesnog broja godina, odustali od proslave velike mature i preusmerili svoja sredstva u humanitarne svrhe.

Ako iz pirotske kotline krenete na sever, magistralnim putem prema Knjaževcu, nailazite prvo na selo Temska, u kojem se nalazi manastir posvećen Svetom Đorđu i letovalište Krivi Vir, koje je u sunčanim letnjim danima vazda puno ljudi.

Nastavite li tim pravcem idete kanjonom reke Temštice sve do mesta Topli do gde je jedan od većih staroplaninskih vodopada, nazvan Piljski. No, nastavite li putem prema Knjaževcu, nailazite na drugi vodopad – Bigar, ne tako veliki kao Piljski, ali veoma lep i na skrovitom mestu.

Brežuljci s obe strane puta prerastaju u bregove, a oni u planinske visove.

Već kod sela Kalna osećaćete se kao da ste u nekoj slovenačkoj kotlini. Tu skrenete desno – ka Staroj planini i ubrzo nailazite na drugo selo Inovo gde se belasa jedna gizdava kafana.

Odatle prema vrhovima Stare planine put je uglavnom sređen, sem što se na jednom mestu prilično sužava zbog nekih ubogih kuća na putu.

Tu je izgleda došao do izražaja nečiji inat.

Selo Crni vrh je prilično u širenju zbog turizma, na svakom koraku nešto se gradi, izdaje, doteruje.

Konačno se izlazi na put prema staroplaninskom vrhu Babin zub. Idem vozilom do njegovog podnožja, penjem se nekoliko stotina metara i dolazim do fantastične panorame gde je cela istočna i centralna Srbija, i nešto Bugarske na dlanu.

Odmaram se u kafiću „Plaža“ podno imenovanog vrha i gledam ka goletnom i golemom Midžoru, najvišem vrhu Srbije (ne računajući Prokletije).

Deluje kao neki div, stalno šiban vetrovima i smetovima.

Kažu mi da staza od kafića do njega ima osam kilometara i da je put prilično pristupačan. Ostavljam to pešačenje za sledeći dolazak u ove visove.

Drugi prilaz Staroj planini je ako krenete iz Pirota na severoistok preko planine Vidlič i sela Basara, Rsovci, Visočka Ržana.

U Rsovcima se može zastati zbog crkve u pećini i jedinstvene freske Ćelavog Isusa.

Potom se vozite do sela Dojkinci, a od njega pešačite nekoliko kilometara do vodopada Tupavica.

Ima široke kaskade, ali ne obiluje vodom leti kao u proleće.

Tu upadam u adrenalinsko isprobavanje svojih penjalačkih mogućnosti i ostajem živ, skoro bez rane.

Nedaleko odatle je takozvani Ponor, odnosno rupa-vrtača, koju je izbušila voda. Od nekoliko vodenih tokova pravi se reka Visočica koja se uliva u Zavojsko jezero, koje ću posetiti narednog dana.

Iz Dojkinaca se vozimo do sela Slavinj, a od njega pešačimo oko kilometar do Rosomačkih lonaca.

To je svojevrsni vajarski rad prirode, to jest nekoliko stena izbrazdanih neverovatno simetrično nad skokovitim vodenim tokovima.

Atmosferu žurke prave, valjda lokalni, omladinci, koji su se preduzetno dosetili da na lokalitetu prodaju bezalkoholno piće.

Nešto dalje primećujemo veliku farmu ovaca i krava čiji je vlasnik košarkaš Španije našeg porekla – Nikola Mirotić.

Na njega se vodi i nova mlekara.

Kažu da je to veliki podsticaj razvoju poljoprivrede u tom kraju koji obiluje mogućnostima, ali deluje, pre svega, pusto.

Možda će neke nove generacije, odgajane u duhu povećane ekološke svesti, imati veće interesovanje za ove krajeve koji su dugo bili u potpunoj zavetrini, a odskora se za njih budi zanimanje našeg stanovništva, pre svega zbog turizma, a potom i drugih vidova ekonomije i kulture.

Zbilja nema nijedan razlog da ovaj kraj zemlje bude zapostavljen, ali tu propagandu bi trebalo da vodi pre svega lokalni pregaoci.

Sledeći prilaz Staroj planini ide preko sela Koprivštica i Zavojskog jezera.

U selu se nalazi ljupka kafana „Jezero“ sa etno enterijerom.

Na jezeru nema ugostiteljskih objekata.

Ono je poveliko, duguljasto. Vodom snabdeva hidrocentralu nadomak Pirota.

Sama voda je topla iako se puni iz planinske reke Visočice.

Ima nekoliko prirodnih omanjih plaža, koje su tog letnjeg dana bile dobro posećene.

Prirodni okoliš doprinosi uživanju. Put se produžava do Toplog dola i nepristupačnim predelima Stare planine.

Mnogo gde će se u ovom kraju sresti parole protesta protiv izgradnje mini hidroelektrana.

Kad dođete u ove predele, shvatićete opravdanost ove blokade.

Ne samo što bi se promenili tokovi vode, već bi to uticalo i na biljni i životinjski svet.

A na tim prostorima se zaista srećete s takoreći netaknutnom prirodom, za razliku od nekih drugih predela naše zemlje.

Doduše, zagovornici izgradnje mini-hidroelektrana poriču da bi narušili ekoatmosferu lokaliteta gde je planirana njihova gradnja, no narod ih ne prihvata.

Tako se stiglo da pat pozicije, tačnije do situacije u kojoj je izglednije da do te gradnje neće doći.

Ako iz Pirota krenete na istok, nailazite na najistočniji grad naše zemlje – Dimitrovgrad, nekadašnji Caribrod.

Sređena, skockana varoš sa pretežnom bugarskom manjinom, na nekoliko kilometara od graničnog prelaza Gradina ima da vam ponudi jednu glavnu ulicu, ispresecanu sa desetak manjih, te jedan trg osrednje veličine.

Na teritoriji ove opštine nalaze sa manastiri u selima Sukovo i Poganovo.

Ovaj potonji, izgrađen u 14. veku, još uvek čuva originalno zdanje crkve pored koje su noviji konaci.

Nedavno je tu snimana naša serija „Nečista krv“.

Manastir, čiji je zadužbinar naš srednjovekovni plemić – Konstantin Dejanović Dragaš, otac poslednje vizantijske carice, inače se nalazi u kanjonu reke Jerme, što je zaštićeno kao rezervat prirode.

Stene iznad živahne i hladne reke pripadaju masivu Vlaških planina koje su dobile ime po obližnjem selu Vlasi.

Ono je veoma slabo naseljeno i nalazi se nekoliko kilometara udaljeno od puta. Pitam se kako takva sela, bez prodavnice i bilo koje institucije uopšte opstaju.

Ovde je verovatno prohodno do novembra, pa onda tek na proleće.

Zbog te slabe dostupnosti, manastir Svetog Jovana Bogoslova i nije bio rušen u turska vremena, a za vreme Prvog svetskog rata će ga poharati Bugari. Starešinu manastira – oca Mardarija ne srećemo, već dvojicu monaha i kuvaricu, čiji je kolač od oraha za svaku pohvalu.

Konačno, ako krenete od Pirota na zapad, možete prilično brzo stići u Belu Palanku ili Babušnicu. Baš tih dana, kad se zatekosmo u pirotskom kraju, obližnja Bela Palanka je imala problem sa vodosnabdevanjem čak desetak dana zbog nekog kvara. Pomislih kako li je tim ljudima. Ako dalje produžite na zapad, stižete u Sićevačku klisuru i konačno u kotlinu gde se nalazi Niš.