Pisac i prijatelji

Vera Stojić je najduže opstala u njegovom okruženju, bila mu je i saradnik i prijatelj, koja mu je, takoreći, poslednje ovozemaljske časove bila na pomoći: kada ju je sudnjeg jutra, zakucavši da mu pomogne, zapravo da odgovori na njegovo zabrinuto pitanje: gde se pali svetlo u kupatilu? Bi je to signal da mu Vera posle obaveštenja – „Zaboga Ivo, pa kao i uvek na istom je mestu…“ Odmah potom, vrativši se u svoj stan koji je pored njegovog, obavestila je najpre Gvozdena Jovanića da se Ivo ne oseća dobro, da bi bilo dobro da pozovu neurologa…

Dakle, ovo je priča o Veri Stojić i o Gvozdenu.

U knjizi „Savremeni književni prevodioci Jugoslavije“, koju je 1970. godine objavio Savez književnih prevodilaca Jugoslavije u Beogradu, piše da je Vera Stojić prevodilac sa ruskog, nemačkog i engleskog na srpskohrvatski i sa srpskohrvatskog na nemački jezik – da je rođena u Budimpešti 5. avgusta 1902. godine, da je završila gimnaziju i višu trgovačku školu u Budimpešti, da je viši službenik Narodne banke Jugoslavije, a od 1955. godine je u penziji, da je prevodila Bulgakova, Molijera, Rilkeova pisma, Lukača, Kelera, Jakobsena, Gorkog, Černiševskog, Golsvortija, Broha, Tomasa Mana, Kafku Alana Poa… Dakle, jedan izuzetan prevodilački opus.

Usto, bila je veoma uvažavana kao vrsni znalac srpskog jezika; tako je lektorisala niz dela iz istorije umetnosti i filozofije. I nije slučajno što je Ivo Andrić Veru Stojić zadržao kao saradnika pola veka u svojoj stvaralačkoj radionici. Vera Stojić je, i inače, bila izuzetno lepa plavooka devojka prisutna u umetničkoj javnosti Beograda – Aleksandar Deroko, Rastko Petrović, Sreten Marić… vrzmali su se oko nje na kupalištu Ade Ciganlije, a slikar Josić uradio je njen portret koji je ona iz svoga doma prenela i zaveštala Andrićevoj zadužbini, kao što je, uostalom zaveštala i svoje knjige i korespondenciju kao u sedamdesetak Andrićevih pisama.

Ivo Andrić je ispričao svome Ekermanu – LJubi Jandriću, ko je, po njemu, Vera Stojić:

„Blizu četrdeset godina Vera Stojić čita moje tekstove, prekucava ih, vodi korespondenciju i finansije. Ona je takav radni čovek da prosto tamani posao. Samo joj ne valja što neće da uzme novac za svoj trud… Ona je dugo radila kao činovnik u banci, zatim otišla u penziju. Ona se najpre zbližila sa mojom Milicom. Jedno vreme radila je u beogradskoj redakciji „Jugoslovenske enciklopedije“. Kada su na kraju rešili da zatvore redakciju molili su da Vera još ostane. To je lično tražio Krleža. Hoću, kazala je ona, ostaću ja, samo neću da primam platu. To je neobično dobar čovek, izvrstan poznavalac nemačkog, ruskog i još nekih jezika. Kad smo negde prvih godina iza rata, čini mi se 1946, pokojni Belić i ja radili na redakciji dela Maksima Gorkog, ona mi je mnogo pomogla. Ali je uvek nekako sama i svoj čovek. Muzika je njena prva strast. Prevođenje je tek na drugom mestu…“

Jednom drugom prilikom Andrić će LJubi Jandriću o Veri kazati i ovo.

„Nedavno smo Vera i ja rekonstruisali vreme nastanka (Proklete avlije) i ispalo je baš nekako toliko – Prokletu avliju nosio sam u sebi punih sedamnaest godina… U dnevniku smo pronašli datume koje sam unosio u madridskim poslastičarnicama, rimskim hotelima i drugim konačištima po Evropi…“

Pa, ipak, postoji i druga priča o ovoj značajnoj ženi srpske kulture. Prema zvaničnim podacima koji se čuvaju u Andrićevoj zadužbini gde je ona za života zaveštavala jednu kutiju fotografija, dve kutije pisama, telegrama, posetnica i jednu kutiju dokumentaciono-pravnih spisa, kako je to veoma precizno, savesno obradila saradnik Zadužbine Biljana Đorđević, već davne 2003. godine. Naročito je dragocena korespondencija Verina sa intelektualnom elitom, kao što su Andrić, Krleža, Aleksandar Vučo, Marko Ristić, Oto Bihalji Merin, Rodoljub Čolaković… E u tim njenim arhivalijama stoje i ovi podaci: Rođena je 5. avgusta 1902. godine u Budimpešti, otac joj je bio savetnik u ugarskom ministarstvu, završila je trgovačku akademiju a raspad Austrougarske monarhije dočekala je u Novom Sadu – u 22. godini zapošljava se (1924) u Jugoslovenskoj banci, a potom će preći u Beogradsku zadrugu, a o njoj će voditi brigu njen rođak Stanoje Stanojević, najugledniji srpski leksikograf, tvorac čuvene „Narodne enciklopedije“, srpsko-hrvatske-slovenačke (1924-1929), profesor Beogradskog univerziteta, član Srpske kraljevske akademije i pisac niza istorijskih knjiga. Na izmaku Prvog svetskog rata upoznala je izvesnog Milosavljevića, Vrščanina i udala se za njega. U njenoj zaostavštini, u Andrićevoj zadužbini, sačuvano je jedno pismo Ivana Stojića, pisano krajem decembra 1919. godine u kome joj on kao otac piše da se raduje da je dobro i daje joj ovaj savet: Budi uvek tako zlatna, dobra i pametna, kao što si do sada bila… Život je uopšte teška škola, no čovek harmonične, poštene i dobre uše sve te neprilike za čudo i lako savlađuje…“

Pričala mi je da je Ivu Andrića upoznala 1924. godine prolazeći pored čuvene beogradske kafane „Ruski car“, tu ju je čekao njen rođak Stanoje Stojanović – sa njim je sedeo jedan melanholični, ozbiljan gospodin, škrt na rečima, diskretan – bio je to Andrić… Sretali su se, potom, u raznim prilikama i vremenima, a Andrićeve epistole otkrivaju provejavanje i sentimentalnih iskaza, ali u svakom slučaju diskretnog prijateljstva. Iz Višegrada joj je u leto 1926. godine pisao: „Meni bi bilo drago da Vas vidim… Biće mi drago da Vas vidim i potražiću Vas telefonom i predveče kod kuće…“
I tako je to prijateljstvo trajalo do kraja života Andrićevog, a potom će se Vera Stojić do kraja svog života, do 1988. godine posvetiti brizi za Andrićevu zaostavštinu i uopšte za njegovo delo kao doživotni (i prvi) upravnik njegove zadužbine.

Jedan ugledni njen savremenik iz preka Mladen Leskovac, predsednik Matice srpske, mi je jednom prilikom rekao – Vera je bila unuka prvog srpskog prevodioca Vertera, a ona je pametna, znalac pet stranih jezika, ali i brljiva stara frajla…

A sad koja reč o Gvozdenu Jovaniću, Čačaninu poreklom, rođenom 1926. godine, pravniku po obrazovanju, ali koji je vazda bio okrenut kulturi i kao čovek iz senke prilježno je pružao podršku piscima, slikarima, muzičarima i uopšte umetnicima svake vrste. Ne samo da je radio kao kulturni poslenik (i to visoki funkcioner) u raznim kulturnim institucijama, kao što su: direktor Etnografskog muzeja Srbije, pomoćnik ministra kulture, bio je posebno privržen piscima – drugovao svakodnevno sa njima – svakome pomagao u svim prilikama. Savremenici ga pamte kao čoveka dobre volje, hitrog na usluzi i pomoći. NJegova delikatnost osvojila je i Ivu Andrića. Od mnoštva ljudi koji su se motali oko njega, Gvozdena je prihvatio kao pouzdanog prijatelja. U pomenutoj knjizi LJuba Jandrića zabeležene su ove Andrićeve reči:

„U Beogradu ćete teško naći pisca koji nema reči hvale o Gvozdenu Jovaniću. Treba li nekom lečenje, odlazak u inostranstvo, stan, ili šta god drugo taj ide pravo Gvozdenu. On ima u svom kalendaru zabeleženo kad je ko rođen, i nikad neće zaboraviti da umetniku čestita rođendan. Bez njega bi nam bilo veoma teško…“

I eto otkuda Andrić Gvozdenu Jovaniću i Milanu Đokoviću, takođe dragocenom čoveku srpske kulture, piscu i dugogodišnjem upravniku Narodnog pozorišta, kaže svoju poslednju želju, 5. decembra 1974. godine. Eto, to su ljudi iz senke, dragoceni saradnici velikih ljudi, kao što je bio Ivo Andrić. NJima dvojici je rekao da Vera Stojić posle njegove smrti raspolaže njegovom imovinom i pravima – pedeset godina je bila sa njim – prvobitno je testamentom sva prava preneo Milici, svojoj supruzi, a posle njene smrti Baki, Miličinoj majci – a kako je i Baka umrla, odlučio je da sve ostavi Veri Stojić…

Poznati pisac, akademik Erih Koš mi je pričao da Andrić nije imao veliko društvo i da je bio vrlo izbirljiv kad su bili u pitanju njegovi odnosi sa ljudima. A Erih Koš je bio jedan od bliskih ljudi velikom piscu.

Jedan drugi pisac, poznati i ugledan – Marko Ristić, kod koga sam više puta odlazio i ostajao po četiri-pet sati u razgovoru o piscima i njihovim delima, mi je sa mnogo lepih reči govorio o Andriću a naročito o Veri Stojić koja mu je jednom prilikom donela Andrićev zapis o njemu, kao prijatelju. Ristić mi kaže: „To je lep tekst, ali i čudan tekst. Drago mi je da je to napisao u tzv. šarenoj svesci, ali on nije unet u Sabrana dela… To mora da je ujdurma Rodoljuba Čolakovića, zavidljivog čoveka, koji se vazda držao Andrićevih skuta…“ A onda se Ristić sasvim otvorio: „Znate li vi ko je Andrića najviše mrzeo, ko nije mogao očima da ga vidi… Verina majka. Ona nam je govorila da je Andrić kriv za Verinu sudbinu, kao njegovu večitu služavku… Ševa i ja smo dobro poznavali Andrića – on je bio vrlo komplikovan čovek. Neverovatno hrabar, ali celog života se nekako bojao ljudi… Pre rata Andrić i ja smo se poznavali ali se nismo družili. A onda smo se za vreme rata u Vrnjačkoj Banji približili – stanovali smo u sanatorijumu doktora Živadinovića, Ševinog oca. U Banji, te 1942. godine, prilikom obeležavanja rođendana kralja Petra, održana je služba u crkvi – iskupio se grdan svet, među njima bili smo Andrić i ja… Padao je u različita raspoloženja. Na početku rata bio je uplašen, a kasnije je jednom prilikom rekao: „Sve mi je ravno do mora… šta bude biće…

Kao što je poznato Andrić je bio ćutljiv, tih čovek. Nije bio kafanski tip čoveka, a klonio se nasrtljivaca, a mnogi su želeli da ga sretnu, da bi mogli reći – poznavao sam Andrića. Sam Andrić je bliskim prijateljima u Beogradu, pričao da mu prilazi razni svet, pa je u Sarajevu, na Baščaršiji jednom nasrtljivcu odbrusio kad ga je presreo i upitao: Jeste li to vi Andriću? Nažalost, jesam!, odgovorio je. Nepozvani su ga presretali na ulici, u parku, u šetnji, a bilo je i onih koji su kucali i na vrata pa se nosio mišlju da bi zaštitio svoju privatnost učini ono što je uradio Herman Hese, koji je na svom domu stavio tablu: „Molim, bez poseta!“